Postoje različite tipologije, obrasci ponašanja i delovanja kao i strukturalne karakteristike naše političke i intelektualne elite. Opšte je već poznato i uvreženo mišljenje da političke elite u Srbiji ne uživaju baš neki veliki ugled u javnosti a to pokazuju i sva relevantna istraživanja javnog mnjenja. Ništa nije bolja situacija ni kada su naše intelektualne i duhovne elite u pitanju. Njihova politička i društvena podeljenost i sukobljavanja sastavni su deo našeg kulturnog i političkog života. Može se reći da su osnovne karakteristike naših intelektualnih elita sadržane u sledećim odlikama: ideološka zastarelost i zadrtost, nesposobnost za dijalog, ulagivanje provincijalnom. ćiftinskom i malograđanskom duhu, idejna inertnost i nedostatak doslednosti i ubeđenja, konfuznost, podaništvo i sklonost ka bespoštednom osvajanju unosnih sinekura, odsusutvo načelnosti, nadostatak istorijske svesti, nespremnost da se stane u odbranu nacionalnog dostojanstva i stalna težnja da se bude što bliže trenutnim vlastodržcima.
Mogli bi u nedogled nabrajati ovu vrstu karakteristika ali postoji jedna sve izraženija karakteristika koja posebno dolazi do izražaja kod predstavnika liberalno-demokratskih i građanskih intelektualnih i političkih krugova. Ona se ogleda u otvorenom ulagivanju, podilaženju, dodvoravanju i posebnoj vrsti snishodljivosti prema tzv. kulturnim i političkim uticajima koji nam dolaze iz otmenog Zagreba. Nije to samo vid jugonostalgije već predstavlja izraz osećaja manje vrednosti u odnosu na iskonstriusan srednjeevropski kulturni krug u kome ovi naši malograđani i kulturtregeri nalaze ostvarenje svojih europskih preokupacija i snova. Još je Krleža davno govorio, sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture.
Ta snishodljivost posebno dolazi do izražaja u veličanju predsednika Hrvatske Stipe Mesića koji nam se neprestano potura kao obrazac demokratskog i racionalnog pro-evropskog političara. To što je on u početku jugoslovenske krize bio najžešći hrvatski nacionalista i propagator ideja Nezavisne Države Hrvatske tumači se u našim građanskim krugovima kao mali nestašluk i nužno taktičko laviranje jednog sposobnog i pragmatičnog političara. Navešću ovom prilikom samo nekoliko primera ovog neverovatnog odnosa ulagivanja i podilaženja tog tzv. građanski orijentisanog političkog i intelektualnog kruga. Biljana Srbljanović u svom blogu na B 92, izražava zgražanje nad drskošću agencije Tanjug što se usudila da javi o napadu na glumca Nebojšu Glogovca u Zagrebu. Javljanjem ove vesti agencija Tanjug je pomračila sliku o velikom uspehu Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta u prestonici Hrvatske. Neki zluradi agencijski dopisnik usudio se da pomuti trijumfalni boravak beogradskih glumaca i tako još jednom pokazao da se u Srbiji još uvek više ceni i osluškuje mali i neznatni incident nego velelepni uspeh naših umetnika. ”Tanjug je javio( a ko bi drugi), a sve novine prenele kao manje više jedini izveštaj sa vrlo uspešnog gostovanja Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta, informaciju da je u Zagrebu , na nacionalističkoj osnovi, u četiri ujutru, izlazeći iz pozorišnog kluba, napadnut, Nebojša Glogovac, beogradski glumac, a inače jedan odličan tip, kojem ne pada na pamet da od toga pravi medijski cirkus”.
Ali zato je tu po rećima Biljane Srbljanović državna novinska agencija koja je zadužena za raspirivanje nacionalizma, verovatno je ovu vest trebalo prećutati jer ionako nema neku veliku važnost. Međutim, istine radi treba reći da je naša štampa veoma dobro pratila ovo gostovanje i jednostavno nije tačno kako to tvrdi Biljana Srbljanović da je u prvi plan došlo izveštavanje o ovom ekscesu, jer tuče uvek bolje zvuče od aplauza. U celom njenom tekstu dominira euforična slika o dirljivom dočeku našeg pozorišta i glumaca sa srceparajućom završnicom u priči jednog taksiste. ”Ja sam bio u ratu. Jer sam bio budala. A državnu penziju za veterane sam odbio. Radije ću sam da radim i zarađujem taksirajući, nego što ću da se svakog dana sećam tog odvratnog rata. I da znate, ja sam Hrvat i ponosinm se tim. Ali se ne ponosim ratom. Eto šta se stvarno dogodilo u Zagrebu. ”I hrvatski glumci na svojim gostovanjima u Beogradu doživljavaju veliki uspeh i imaju euforičan doček. To je samo jedan od puteva u normalizaciji srpsko-hrvatskih odnosa ali to nije cela istina o stvarnom stanju tih odnosa.
Biljana Srbljanović nije našla za shodno da se javi i reguje svojim birtkim blogerskim komentarom kada je nedavno u vreme održavanja dana Srpske kulture u Zagrebu došlo do otvorenog rasističkog i šovinističkog ispada na nezavisnom radiju 101. Nije se izjašnjavala ni o napadima na srpske učenike u Vukovaru, napadu na manastir Krka, skandaloznom ponašanju hrvatskih vlasti u odnosu na vraćanje imovine prognanih Srba. Sve to nije u vidokrugu pažnje ove istrajne komentatorke i dežurnog borca protiv srpskog nacionalizma, jer ruši idealnu sliku koju nam pruža Biljana Srbljanović o dirljivim susretima glumaca i publike a ovi sporadični i nevažni ispadi samo su dobra prilika za srpske nacionaliste da naruše tek uspostavljene kulturne veze.
U tekstu Saborno zaturanje antifašizma govoreći o savezu starih i novih elita istoričar Nikola Samardžić uspostavlja svojevrsnu gradaciju u fašizaciji Srbije i Hrvatske i iznosi stav da je Srbija vršeći agresiju na Hrvatsku pokazala viši stepen fašizacije u odnosu na donekle politički korektni hrvatski nacionalizam. ”Možda je fašizacija Srbije bila i ozbiljnija i dugoročnija, dok je Hrvatska svoj totalitarizam i šovinizam, uspela da donekle prikaže politički korektnim , zbog agresije srpskih oružanimh snaga, i međunarodno prihvatljivim, zahvaljujući podršci Nemačke i rimokatoličke crkve”. Verovatno da ni najgorljiviji predstavnici zvanične hrvatske promičbe ne bi mnogo oklevali da potpišu ovakvu ocenu o dugoročnoj i ozbiljnoj fašizaciji Srbije. Na ovakav način, kako to čini Nikola Samardžić, stiče se ulaznica u posvečeni krug naše građanske inteligencije uvek spremne da prihvati tvrdnje o isključivoj krivici srpskog naroda za razbijanje jugoslovenske države . To je aksiom koji se ne sme dovoditi u pitanje.
U razgovoru Ružice Đinđić objavljenom u Globusu možemo naći klasičan primer te otvorene i teško razumljive snishodljivosti i dodvoravanja o kojoj smo govorili na početku ovog teksta. Opisujući okupljanje njenog ženskog kruga ona je na pitanje ko se i koliko dugo okuplja na Badnjak rekla. ”Da tu su još Borka Pavićević, Gorica Mojović, Nadežda Gaće. . . To je jedan ženski nukleus. Pa već blizu deset godina. Žensko smo društvo koje u Beogradu proslavlja katolički Božić, poslije ponoći obavezno gledamo na HTV-u Božičnu misu, ali bude tu bučno-jer svaka ima svoj personality, svoja uvjerenja”.
U ovom razgovoru nije rečeno da li se ovo bučno žensko društvo okuplja i u vreme obeležavanja pravoslavnog Božića, ili ovakav stepen političke korektnosti još nije dostignut a ni potreban jer bi to moglo opet da se protumači kao poziv na manifestovanje srpskog nacionalizma, što nikako nije poželjno. Kao neka vrsta zanimljivog i veoma rečitog kontrapunkta može poslužiti svedočenje Ankice Tuđman o njenom životu u Beogradu. ”Prema udovičinim meomoarima, obitelj Tuđman u Beogradu se , u čak 17 godina življenja, družila gotovo isključivo s Hrvatima; u Ministarstvu vanjskih poslova najviše s djevojkama koje su administrativni kadar ili tajnice došle iz Hrvatske. I svi ostali prijatelji iz beogradskih dana su etnički Hrvati;tek tu i tamo zaluta neki etnički Srbin, ali je taj redovno vezan s osobom hrvatske nacionalnosti”. Dobro pročitajte ove reči gospođe Tuđman koja je u Beogradu provela gotovo dve decenije a nije stekla ni jednnog prijatelja izvan kruga osoba hrvatske nacionalnosti. Postavlja se pitanje, kako je samo uspela u ovom jedinstvenom poduhvatu koji nam mnogo govori o prirodi vladajućih odnosa u državi zasnovanoj na bratstvu i jedinstvu.
Ovo moje reagovanje nije rezultat ozlojeđenosti i nacionalne uskogrudosti već je moja namera da ukažem da je to licemerno, lažno i malograđansko prenemaganje i podilaženje u velikoj meri nas je i dovelo u situaciju da izbegavamo da kažemo pravu i tešku istinu o sadašnjem stanju srpsko-hrvatskim odnosima koji su i dalje opterečeni mnogobrojnim problemima i izazovima. Snishodljivost naših tzv. građanskih intelektualaca može samo graditi lažnu i euforičnu sliku o pomirenju i normalizaciji odnosa, ali ne može doprineti stvarnom rešavanju mnogobrojnih problema sa kojima se sučavaju preosatli Srbi u Hrvatskoj.
5 Februar 2007 godine
