Početna Sadržaj Osvetljenja Gluperde lutaju daleko

Gluperde lutaju daleko

990
0
SHARE

Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
Autor: Miroslav Zdravković

Pre tačno deset godina pobedu opozicije na izborima smatrao sam za najbolji mogući rođendanski poklon (veče pred rođendan, među hiljadama slavljenika pobede). Danas, prethodnih deset godina posmatram kao „godine koje su pojeli skakavci“. Danas više ne verujem, više se ne nadam, ZNAM, da političari ne mogu doneti nikakav ekonomski boljitak.

Približava se peti oktobar pa kreću sumiranja postignutih rezultata, učinjenih promena… Pa bih i ja na sve to da dodam i iz svog krajnje subjektivnog ugla. Samo dve oblasti.

Uništavanje državne administracije

Negativna selekcija dovedena do apsurda

U veštini uništavanja državne administracije prednjačili su Dinkić i Jelašić sprovodeći „emotivno odano“ upravljanje institucijama kojima su rukovodili . Postavi se žena (Dinkić se u prethodne dve godine upadljivo okružio muškarcima), emotivno privržena, na funkciju koja po dubini hijerarhije uništava sve pod sobom, samo da se izvrši naređenje vođe (bez promišljanja da li je naređenje ispravno i korisno). Ako su i nekog muškarca postavljali na funkciju, psihološki je pripadao profilu „emotivne odanosti“.

Daću dva lična negativna primera ove državne destrukcije. Pre deset godina, u prvim pregovorima sa MMF-om, zahtevan je dvotrećinski otpis stare devizne štednje. MMF je prihvatio moj jednostavan argument o razlikama u kamatnim stopama na štednju i na privatne i državne kredite, da će štednja biti do 2016. godine obezvređena preko polovine (što je između dvotrećinskog otpisa Pariza i Londona i pune obaveze prema Svetskoj banci). Da je „stara devizna štednja“ otpisana, ne bi smo imali novu, mnogo veću. Da li me je neko pohvalio, pitao šta želim? Nije, ali sam zato iz pregovora sa MMF-om preusmeren na obračun ekstraprofita zarađenog u Miloševićevo vreme (nemam roditelje koji bi im zakucali na vrata da mi se nešto dogodilo, objasnila mi je, tada, jedna osoba), iz čega su se, izuzev mene, naravno, svi mudro povukli.

Nakon deset godina u situaciji sam da kao ilegalac putujem na međunarodne konferencije za koje dobijem poziv. Uzmem dane od godišnjeg odmora. Jer nekom se može, ima moć da me…

Pre deset godina imao sam pred sobom listing svih državnih službenika i troškova njihovih putovanja u inostranstvo u periodu od 1990. do 2000. godine. Šalio sam se, da će se doneti zakon po kome će morati da vrate državi nazad 30% potrošene sume, jer su učestvovali u sprovođenju štetne državne politike. Sada se ne šalim, zaista se nadam da ću opet biti u poziciji da raspolažem ovim podacima, samo da bih pitao službenike kojima je to bio omiljeni sport, da prevaziđu druga Tita po planetarnom turizmu, kakvu korist ima država Srbija od njihovog „stečenog znanja i iskustva“. Na žalost, većinu neću pronaći, jer su nakon međudržavnog turizma prešli u bolje plaćene poslove u privatnom sektoru.

Uništena privreda i banditska privatizacija

U svojim kratkim člancima, analizama, promovišem trgovinu i investicije između bivših jugoslovenskih republika. Zato što kroz međusobnu integraciju možemo poboljšati standard građana Srbije i svih susednih zemalja. Da li je neka slovenačka ili hrvatska firma kupila srpsku, u procesu privatizacije, da bi stekla vlasništvo nad nekretninama i otpustila radnike kako bi promenila delatnost preduzeća? Ja ne znam ni za jedan slučaj. Ali je zato stotine primera da su Srbi, od Boga obdareni mudrošću, inteligencijom i bogatstvom, koje ih je od rođenja čekalo tu iza ćoška, kupovali firme kako bi došli do nekretnina, otpuštajući radnike.

Ako nisu otpustili sve radnike, srpski biznismeni se ponašaju, poput političara, kao genetski predodređeni da se iživljavaju nad tom stokom koja je baš i samo njima zapala u vlast. Čast izuzecima.

Poništavanje privatizacija u prethodne dve godine je iz ovog aspekta najbolje što državni organi rade od izbijanja ekonomske krize.

Industrijska proizvodnja će u 2010. godini biti niža nego u 2000. godini, dok je u većini zemalja Istočne Evrope od tada povećana za preko 50%, pa je ovo, po meni, osnovni dokaz promašaja „naših reformatora“.

Sad, za kraj, da relativizujem svoje razmišljanje. Postavlja se pitanje da li bi neki drugi ljudi bolje upravljali državom, ili se radi o mentalnom sklopu Srba koji streme ka vlasti: da bi sistematski uništavali sve pred sobom. Jedan novinar mi je 1997. godine rekao da su u bivšoj Jugoslaviji lako rešavali ekonomske probleme: stave se Srbinu dve plavuše u krilo, a onda predstavnici drugih republika lako utvrde svoje interese i pretvore ih u državnu politiku.

Ponoviću citat iz knjige „Pavelić i ustaže“ Branka Krizmana:

Stigavši u Pariz, Trumbić se prvih dana orijentirao, a zatim je, 2.XI (1928), prije podne posjetio na Quai d’Orseyu generalnog sekretara vanjskih poslova Philippea Berthelota. Izložio mu je političku situaciju u SHS, a Bethelot ga je odmah „tuširao“ tvrdnjom kako su oni previše raspaljeni, uzbuđeni. Treba – rekao je on – biti hladan. Kakvo odvajanje? Ta, Italija vam je blizu i što bi vas sve u tom slučaju čekalo? Vi ste mlada država i muke i teškoće su neizbježive. Ali, valja misliti na budućnost. Nije lako postići ujedinjenje. Koliko je Francuskoj trebalo krvi i vremena, stoleća? Što je danas nemoguće, postaje moguće sutra. Teorija je jedno, a postoje situacije kada se čini kao da izlaza uopće nema, ali ga život ipak pronađe. Mi ovdje dobro poznajemo Srbiju – nastavio je Berthelot. To je turska zemlja orijentalnog mentaliteta. Srbijanci nisu sposobni za administraciju, jer su destruktivni. Kod njih cvate korupcija, egoizam, pljačka. Srbi su šoveni, tvrdoglavi, ne daju se razlogu. Muka je sa njima. Sa Spalajkovićem, Marinkovićem se ne da. Tvrdoglavi su prema Grčkoj i Venizelosu i nikako se nisu htjeli dati razlogu. Venizelos je imao pravo, ali Beograd nije hteo popustiti. Bilo je potrebno da mi posredujemo, i Pariz je izvršio pritisak na kralja Aleksandra, koji je loše savjetovan i nije na visini. Tek na nagovor Pariza, Aleksandar se umiješao i jugoslavenska je strana popustila. To je bila muka. Srbi imaju sve mane koje su nam poznate, ali imaju jednu vrlinu, a ta je: ustrajnost, izdržljivost. U ratu su činili čuda: izgubili su domovinu i vojsku, ali su izdržali i pošlo im je za rukom da opet stvore vojsku i oslobode zemlju. To je jedinstven slučaj u historiji. Doduše, s njima imamo najveće muke. Njihova im ustrajnost daje poleta; teže za tim da i druge okupe i privuku pod svoju vlast, s Bugarima sve do Carigrada. To su veliki planovi i za njihovo je ostvarenje potrebno mnogo žrtava i mnogo vremena. A kako će proći? – to je drugo pitanje. Svakako, o njima (Srbima) treba voditi računa. Vi ste Hrvati – nastavio je francuski diplomat – napredniji, na višem stepenu. Vaša administracija je na visini, ali je kvare, što je šteta. Promene su nesumnjivo potrebne. Ali kako? S političkim strankama se ne može ništa. Jedina je vlast kralj Aleksandar.

24.09.2010.

SHARE