Ipuver, egipatski filozof i pisac, koji je živeo 2800. godina pre nove ere, zapisao je da nova pokolenja neæe imati o èemu više da promišljaju i pišu pošto su njegovi savremenici sve veæ objasnili. Drevni mudrac je izražavao duh svoga vremena.
Izvan egipatske Imperije, prema njihovom mišljenju, nije bilo civilizovanog života a primitivni narodi živeli su u nekom svom divljem staništu. Gledano iz današnje perspektive, to i nije bilo tako loše, pošto su narodi van Imperije imali punu slobodu da biraju kako æe živeti i nisu zavisili od Velikog Brata koji ih nadgledao i primoravao da prihvate njegov pogled na svet.
Sve svetske imperije su vekovima težile da prošire svoje granice, kako bi uveæale sopstveno bogatstvo, ali izvan granica bujao je neki drugi život koji se, kada bi dekadencija zahvatila Imperiju do bolesnog rastrojstva, uzdizao, usavršavao, organizovao da bi nastavio taèno tamo gde je greška u razvoju napravljena. Tako su se smenjivale epohe, narodi, kulture, obièaji i vladari sve zahvaljujuæi ogranièenoj imperijalnoj moæi, jer su navodno divlji narodi bili slobodni da biraju svoje živote i bili su otporni na rastrovanu nemoralnost razvijenog sveta.
Novi, zdravi narodi donosili su osveženje za zasiæenu i umornu civilizaciju i tako spasili svet od konaène propasti. Ili, da budem precizniji, produžili su veru i nadu da je moguæ bolji život. Da toga nije bilo, da je sve bilo pod kontrolom iz jednog centra desilo bi se ono što ozbiljno preti današnjoj robotskoj civilizaciji – da se kvarom centralnog kompjutera pokvari èitav svet.
Sve moæne imperije su propadale upravo zbog kvarenja vlasti i nemanja moralnih principa. Zbog pohlepe, gramzivosti, sebiènosti pseudoelite i rušenja zajednice kao jedinog utoèišta za izgubljene i razoèarane duše. Èovek je neprekidno tragao za smislom svoga života i pokušavao je da otkrije gde je ta veèita tajna života, šta je život i kako treba živeti. Upkos silnim zabludama koje su bile praæene èak i genocidnim uništavanjem sopstvene vrste i zagaðenjem prirode, èovek nije daleko odmakao u saznavanju veène istine, mada je bezuspešno pokušavao da pobegne od sebe.
Pripreme za put na Mars i satelitske slike crvene pustinje samo su odraz pustoši u duši savremenog èoveka. Njegova otuðenost i razoèaranost potièe od nemanja slobode, kao i od potpunog odsustva pravde, premda se u istoriji èoveèanstva nikada više nije govorilo i pisalo o tim temama. Danas postoje profesionalno plaæene nevladine organizacije koje stvaraju privid o zaštiti ljudskih prava, dok je njihov rad strogo kontrolisan od oligarha – mentora, kojima na pamet ne pada da zaustave medijsko zamajavanje i zaglupljivanje graðana, jer štite stvoreni kastinski sistem organizacije društva.
Od zbacivanja diktatorskog režima u Portugaliji 1974. godine, uzmimo taj dogaðaja za neku prekretnicu, pa sve do danas, neverovatno brzo je porastao broj demokratija u svetu, sa 39 na 117 zemalja, ali i dalje izostala pravda i sloboda. Posle rušenja Berlinskog zida svet postaje monopolizovan od strane Imperije u rastrojstvu koja vrši totalitarnu uniformisanost svega i nameæe standardizaciju života, iskorenjujuæi svaku svaku razlièitost ili identitet kao opasnu zaraznu bolest.
Tako neoliberali, pozivajuæi se na globalizaciju ruše nacionale države, izazivaju ratove, otimaju suverenitete, žrtvuju milione nevinih ljudi oštro se obraèunavajuæi sa arhaiènim ostacima prošlosti, nudeæi strogo kontrolisanu buduænost odmah. Svet postaje unipolaran.
Ili ste sa Imperijom ili ste protiv nje. Ko prihvati takav svet biæe nagraðen za podaništvo, njegovi protivnici biæe surovo kažnjeni. Neoliberalizam stvara takve podele u kojima dolazi do sve bržeg uveæanja bogatstva uske elite moænika, dok se istovremeno poveæava socijalna nejednakost siromašnih. I to ne samo izmeðu razvijenih i nerazvijanih zemalja, raspon od 1:3 popeo se na 1:124, nego rastu rasponi izmeðu uske kaste sve bogatijih u Imperiji i onih 40 miliona što živi na ulici bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja.
Ako, globalno selo uzmemo da ima 100 stanovnika, onda æe samo jedan od njih imati tu moguænost da završi fakultet, 70 njih neæe nauèiti da èita i piše, preko 50 æe patiti od neuhranjenosti a preko 80 živi u kuæama koje ne zadovoljavaju standarde stanovanja. Skoro 1,5 milijardi ljudi živi na jednom dolaru dnevno, dok 2 milijarde ljudi imaju problema sa snadbevanjem pijaæom vodom. Na drugoj strani 20 odsto najbogatijih posediju 82,7 odsto svetskog bogatstva.
Kuda to ide globalno èoveèanstvo? Hoæe li nas Imperija sve uvuæi u svoje berzanske špekulacije koje æe dovesti do Velikog Praska? Naš daleki predak živeo je slobodan u svom varvarskom pogledu na svet i imao je moguænost da pronaðe neki novi put. Duša mu nije bila okovana i strogo kontrolisana. Niko ga nije ubeðivao da je najslobodniji kad je okovan uzetim kreditima. Nije bilo nevladinih organizacija da mu dužnièko ropstvo tumaèe kao zaduživanje, mekim kreditima. Meki krediti za tvrde i veène okove. Nerazvijene zemlje duguju 2.400 milijardi $, a na svaki 1 $ kredita plaæeno je veæ 9 $ kamate. Živimo, dakle, u podeljenom svetu u kome sve veæe bogatstvo malog broja turbobogataša nastaje pljaèkom i eksplatacijom siromašnih.
Izgleda da je varvarstvo imalo mnoge prednosti koje nama danas više nisu dostupne. Gde je naše mesto u tom svetu? Gde su Srbi u globalizaciji? Jesmo li mi poslednji varvari? Šta treba da radimo da bi opstali? Mislim da je krajnje vreme da se presaberemo i otvoreno o svemu progovorimo.
Globalizacije je u istoriji èoveèanstva uvek bilo. To nije sporno. Uvek je neka imperija htela da nametne svoj pogled na svet drugim narodima. Ali nikada nije bilo da jedna takva imperija, koja koristi savremena tehnološka dostignuæa, porobi èitavo èoveèanstvo i otme mu svu dušu. Nikada nije bila teža borba za sopstveno mišljenje, identitet, ukuse i pogled na svet kao što je to danas.
Zbog toga je važno da srpska elita pronaðe pravi naèin da se ukljuèimo u globalizaciju. Kažem da se ukljuèimo i prilagodimo negujuæi svoj nacionalni identitet, jer je to jedini naèin da opstanemo.
Ali treba nam elita. I èitav naš problem je u tome što elite veæ nemamo vekovima. Primitivni nacionalisti su poraženi u besmislenom ratu protiv èitavog sveta, dok su neoliberali skorojeviæi otišli u drugu krajnost i poniženo nude ono što im niko ne traži. Srušeni su vekovni snovi o slobodi i pravdi. Bile su to velike greške neuke i sebiène srpske pseudoelite. Nismo, nažalost, imali mudrost Stefana Nemanje koji je znao da se prilagodi novom svetskom poretku i vešto trgujuæi interesima moænih uspeo je da stvori savremenu i suverenu državu.
Posle pada berlinskog zida, da ne idemo dalje u prošlost, pogrešili smo pravac kretanja. Umesto da budemo most izmeðu Zapada i Istoka, omoguæavajuæi da se ta dva vekovima polarizovana sveta, napokon, susretnu i razumeju, za šta nam se ukazala istorijska prilika, mi smo palili vatre i udarali u talambase o nebeskom narodu, ostavljajuæi drugima da grade mostove i naplaæuju mostarinu.
Danas je naša kasa prazna. Potpuno smo zaostali za istoènoevropskim zemljama. Izgubili smo dragoceno vreme i sada æe biti sve mnogo teže. Ali, izlaz, ipak, postoji. Ukoliko znamo šta hoæemo lakše æemo se uklopiti u globalizaciju. Znamo li mi šta hoæemo? Imamo li viziju i strategiju? Razmišlja li neko dugoroèno o ovom narodu i državi?
Tvrdio sam na samom poèetku rušenja blokovske podele sveta da se ukazala prava prilika da uèinimo nešto za sebe. Srbima treba globalizacija. Mudre državnike nismo imali da stvore modernu, demokratsku, decentralizovanu i razvojnu državu u kojoj su izgraðene stabilne institucije i uvedene vladavina prava. Umesto toga dobili smo kraðe u parlamentu, razbojnièku privatizaciju i srpske oligarhe koji su opljaèkali sopstveni narod.
Kako sa takvim moralnim huljama, lopovima i kriminalcima da uðemo u razvijeni svet? Kako da se brzo privredno razvijemo kada su bogataši stvorili monopole u društvu? Ponoviæu nešto èega se malograðani stide i napadaju me da sam populista. Nije u suprotnosti nacionalno, graðansko, versko, partijsko i individualno. Sve je to moguæe u jednom èoveku, naravno, ukoliko nije skorojeviæ, primitivni nacionalista, partijski sektaš ili verski fanatik. Sve je moguæe ujediniti i nadograditi u sebi.
Evo primera koji æe rasrditi malograðane. Možete biti dobar Srbin, pravoslavac koji slavu slavi, koji imate i prijatelje i kumove iz drugih nacija, ne morate da budete èlan nijedne stranke, možete da vozite nemaèka kola, nosite italijanska odela, engleske cipele, ruske jakne, imate privatne partnerske firme po svetu, pratite Dau Jons index na Vol stritu na vašem lap topu dok èuvate krave u selu Ribaševina kraj Požege, pevate krajiške pesme sa prognanom braæom i branite nacionalni identitet kao što su to vekovima radili naši preci.
U èemu je problem? Zar sve ovo ne može istovremeno? Tvrdim da je to moguæe i da Srbiji treba baš takva modernizacija. Nisam antiglobalista, veæ alterglobalista. Ponudimo svetu ono što je dobro u našem radu i uzmimo iz tog sveta ono što valja. Postoji nešto što je veèno. Mudrac Ipuver je donekle bio u pravu. Tajnu piramida još niko nije otkrio.
