Početna Tekstovi ГЛАСАЧ

ГЛАСАЧ

558
0

ГЛАСАЧ

 

Име није битно.

Битна је суштина.

Метафора нашег друштвеног потонућа.

 

Један лик ми је писао месецима.

И хвалио ме.

Одушевљен мојим јавним радом.

И слао ми линкове за објављивање.

И ја сам углавном све објављивао.

 

Он је почео да ме зове братом.

Братом на квадрат, како је писао.

Мада човека уопште не познајем.

Никада се нисмо срели.

Добијам дневно 1.ооо имејлова.

Мимо пословних имејлова.

И свима одговарам.

 

Неки људи траже од мене да им помогнем.

Помажем колико могу.

Трудим се свим силама.

На хиљаде људи сам помогао од 1990 године.

Они то могу да потврде.

Хоћу да помогнем, ако могу.

Али не могу свима да помогнем.

Упркос мојој искреној жељи.

Нисам власт.Немам никакву моћ.

Напротив, све државне институције су за мене затворене.

Многи се плаше да се састану самном.

Боје се да не изгубе посао, јер ја сам непријатељ власти.

И ја их разумем.

Не љутим се на њих.

 

Човек, дакле, тражи од мене да му нађем пулмолога.

Хитно.

Дете му је болесно.

Одговарам му да не познајем ниједног  пулмолога.

Морам да се распитам.

Видећу. Викенд је.

Он је упоран.

Тражи да му одмах помогнем.

Нисам лекар.

И не могу одмах да му помогнем.

Разумем га, али сам немоћан.

 

Тада почиње права канонада увреда.

Разочарао сам га.

Дрзак сам.

Олош.

Псује ме.

Вређа.

Лажов сам.

 

И онда иде завршница :

 

Вучић је за тебе хуманиста,јебем тебе и твоју крипто државу олошу.

Гласаћу за Вучића.

И нас 17 у породици цркни олошу.“

 

 

Обећао сам му да ћу ово да објавим.

И , ево, објављујем.

Нека остане записано.

 

Блокирао сам га.

 

Београд, 7528.године, сечко, двадесет девети дан