Francuski sindikati su u štrajku. Bore se protiv reformi koje povećvaju radnu nedelju i produžavaju radni staž do penzionisanja. Čitava Francuska je danima paralisana. Protestima su se pridružili i studentski sindikati jer su njihova studentska prava ugrožena. Nemačka je, takođe, blokirana. Nemačke mašinovođe traže povećanje plata na minimum 2.500 evra mesečno. Ostali sindikati su se solidarisali i priključili su se generalnom štrajku. U Sloveniji je 70.000 nezadovoljnih tranzicijom izašlo na ulice kako bi zaštitili svoj životni standard. Naime, neoliberalni koncept je doveo do toga da bogata kasta postje sve bogatija, dok oobični građani, uprkos proklamovanom razvoju, jedva nekako preživljavaju. U koloni nezadovoljnih je bio i novoizabrani predsednik Slovenije. Svi ovi navedeni primeri pokazuju da se savremeno društvo nalazi još uvek u dramatičnom previranju, bez obzira što se gore navedene države smatraju razvijenima i što su članice EU.
To što se dešava u zemljama članicama EU najbolji je dokaz da postoje ozbiljni društveni problemi i da tamo ne teče med i mleko, kako pokušavaju građane Srbije da ubede novokomponovani reformatori i birokrate režima koji papagajski ponavljaju naučene briselske floskule. Ukoliko se, prema sadašnjem stanju svetske privrede, koja je uzdrmana krahom američkog hipotekarnog tržišta, pogoršaju perspektive za razvoj privrede, postoji velika opasnost da se zemlje EU suoče sa talasom socijalnih protesta na ulicama, koji mogu iz temelja poljuljati sve vrednosti potrošačke komercijalne civilizacije. Sama činjenica da četvrtina biračkog tela u tim razvijenim zemljama preferira ultra desnu i neonacističku ideologiju je surova istina koja se ne sme zaboravljati.
Moja predviđanja su da će rasti popularnost ekstremističke levice i desnice i da će normalna ljudska pamet i razum ponovo stradati pred ostrašćenim vođama izmanipulisanog naroda. Zbog toga je veoma važno da na vreme razumemo svetska kretanja da nam se ne bi desilo, kao što se kroz istoriju dešavalo, da ne razumemo šta se dešava u svetu i da uvek, prosto smo za tako nešto talentovani, donesemo odluke koje su suprotne našim državnim i nacionalnim interesima. Otuda mi je namera da ovim pisanijama pokušam da urazumim građane Srbije i da im skrenem pažnju na sve zablude koje su pogubne za njih same, da pokušam da utičem na njihove pogrešne političke odluke da se ne bi kasnije kajali zbog propuštenih istorijskih prilika i da nastojimo da stvorimo takve institucije koje će štititi interese građana pred samovoljom političkih diletanata na vlasti.
A diletantizma, nažalost, imamo u izobilju. Jedan od poslednjih primera je i najava ministra Dinkića da svima građanima podeli besplatne akcije. Nije problem podele besplatnih akcija, ta ideja je stara samo sedamnaest godina, nego je problem kako je to ministar zamislio. Problem je u tome što će njegov predlog o podeli besplatnih akcija, koga je on brzopleto prihvatio jer je osetio, kao političar u poniranju, da je to dobar predizborni marketing koji mu može doneti dovoljno glasova birača da ostane i dalje u političkoj igri za podelu osvojenog političkog plena. Ukoliko se usvoji ministrov predlog privatizacije javnih preduzeća i podele besplatnih akcija građanima , imaćemo velike probleme u društvu jer taj njegov model je nepravičan, nelogičan i tehnički teško izvodljiv.
Slabost toga modela je da svi punoletni građani Srbije dobijaju akcije samo šest javnih preduzeća koje je označio ministar. To praktično znači da će neko ko puni osamnaest godina i njegov deda koji je radio četrdeset godina dobiti istu vrednost akcija. Kako je to moguće? To dalje znači da će neko ko trideset godina, recimo, leži na robiji i neko koji je trideset godina radio dobiti isti broj akcija. Zar to nije apsurd? Veliki je problem što se privatizuju samo šest javnih preduzeća. Šta sa 589 ostalih javnih i javno komunalnih preduzeća? Na koji način će se oni privatizovati? Da li će građani u svim tim preduzećima upisivati akcije? Kako će se to izvesti? Da li će više od četri miliona građana trčati da upisuju akcije tih preduzeća? Smatram da je to jedna velika glupost i da je tehnički neizvodljiv koncept privatizacije.
Takođe, ostaje nejasno da li će oni koji nisu upisali čitav radni staž, recimo radili su 35 godina, ali su uspeli da upišu samo 20 godina, da li će moći na preostalih 15 godina da dobiju besplatne akcije iz državnih preduzeća? Prema sadašnjem zakonu to nije moguće. Poseban problem će imati radnici i penzioneri koji su upisali akcije u procesu privatizacije, ali većinski vlasnik je izvukao sav kapital iz akcionarskog društva i oterao namerno preduzeće u stečaj. Ti akcionari nisu ništa dobili iz procesa privatizacije. Zašto bi oni ostali bez akcija? Oni nisu krivi što je država pogrešno prodala njihovo preduzeće i što je Agencija za privatizaciju dozvolila većinskom vlasniku da pokradu akcionarsko društvo. Mišljenja sam da takvi prevareni akcionari moraju da dobiju besplatne akcije iz državnog fonda.
Ministar nije imao milosti ni prema zaposlenima u javnim preduzećima. Prema njegovom modelu zaposleni ne bi imali pravo da dobiju akcije, nego bi svoje akcionarsko pravo ostavrili zajedno sa ostalim građanima. Na ovaj način je ministar direktno prekršio Zakon o privatizaciji koji je predvideo da zaposlni i bivši zaposleni dobiju 15% akcija svojih preduzeća,ako se preduzeće prodaje na tenderu ili 30% ako se preduzeće prodaje na aukciji. Zaposleni i bivši zaposleni u 2.600 preduzećaje iskoristilo je pravo da upišu akcije, zašto to pravo nemaju ostali zaposleni i penzioneri javnih preduzeća? Kakav je to zakon koji važi za jednu grupu građana, a ne važi za drugu ? Nije dobro ni predlog ministra da se iz Privatizacionog registra, gde se nalazi oko 260 miliona evra, ponude akcije većinskom vlasiniku i da se taj novac ispalti građanima tako da svako dobije po 60 evra. Zašto to nije dobar predlog? Zato što su većinski vlasnici za male pare došli do vlasništva i država bi im dodatno poklonila vredne akcije po niskim cenama, zato što bi se nanela velika šteta manjinskim akcionarima koji, posle raznih dokapitalizacija, već imaju ispod 5% vlasništva, tako da bi prodajom državnog paketa usledila primena člana 34. Zakona o preuzimanju i zato što tih 60 evra ne bi rešilo siromaštvo u Srbiji, dok bi prebacivanje tih akcija u Nacionalni investicioni fond doprinelo jačanju tog izuzetno važnog akcionarskog investicionog fonda.
Sve u svemu, postojeći predlog zakona nije dobar i treba ga odbaciti. Umesto ovakvog zakona, predložio sam moj koncept privatizacije javnih i javno-komunalnih preduzeća, podele besplatnih akcija svim punoletnim državljanima, osnivanje Nacionalnog investicionog fonda ( NIF) , osnivanje Zajedničkog investicionog fonda(ZIF) i privatizacija vojne imovine. Predlog zakona možete preuzeti ovde
. Moj predlog zakona je bolji od nepostojećeg predloga ministra Dinkića. Predlažem da se organizuje otvorena rasprava na javnom servisu i da građani referendumom odluče koji će zakon podržati. Moj predlog zakona brani državne i nacionalne interese, omogućava privatizaciju SVIH javnih i javno-komunalnih preduzeća ODJEDNOM, obezbeđuje besplatne akcije svim građanima, ali tako da oni koji imaju više radnog staža dobiju više akcija, omogućava svima koji nisu upisali čitav radni staž da dobiju akcije za razliku u godinama neupisanog radnog staža , da zaposleni i bivši zaposleni dobiju akcije svojih preduzeća, da se privatizuje vojna imovina i da građani kupe akcije u Inicijalnoj javnoj ponudi.
Šta uraditi ukoliko ministar sve odbije i krene svojeglavo da gura svoj pogrešan koncept? Predlažem svim sindikatima i svim građanima da organizujemo GENERALNI ŠTRAK. Taj štrajk treba da organizuju i vode udruženi sindikati Srbije. Nije više važno ko kome sindikatu pripada, nego da li podržavate zajedničke usvojene ciljeve. Generalni štrajk će pokazati koji su pravi sindikati, a koji su produžene kancelarije vlade. Generalni štrajk će uozbiljiti sindikalnu scenu Srbije i doprineti stvaranju neophodno potrebne sindikalne snage koja će da se odupre pljčkanjima tajkuna i rasprodaji državne imovine od strane vladinih činovnika. Generalni štrajk mora da ima samo nekoliko zahteva: Privatizacija javnih i javno-komunalnih preduzeća, plate i položaj zaposlenih, novi koncept reformi i izgradnja državnih institucija.
Generalni štrajk operativno treba da počne na način da se na 15 minuta potpuno zaustavi Srbija, da se isključi struja, voda, telefoni, blokiraju auto-putevi, regionalni putevi i saobraćajnice u svim opštinama u Srbiji. Na taj način će se pokazati snaga organizovanih sindikata. To je, gospodo moja, jedini način da se zaustavi dalja rasprodaja države. Ukoliko vlast ne ispuni zahteve, generalni štrajk treba radikalizovati. Pravo je vreme za radnički pokret. Generalni štrajk nas može spasiti propasti. Oni koji su sa ulice ušli u državne kabinete, samo ulicom se mogu smeniti. Kada zataji demokratija i kada političari polude od obesti i krađa, ulica je jedini lek. Generalni štrajk je prava terapija.
