ГЕНЕРАЦИЈ0!
Читам хвалоспеве о нашој генерацији.
Коју величају припадници моје генерације.
Све написано и набројано је тачно.
Не могу ништа да оспорим.
Осим једне суштинске чињенице.
Моја генерација је крива за трагедију данашње генерације.
Зашто, генерацијо моја, о томе не пишете?
Зашто не признате да смо били кукавице, полтрони и конформисти?
Част, наравно, изузецима.
Који су говорили, указивали, опомињали и позивали да се побуните.
Али, нажалост, ви сте ћутали и гледали своја посла.
Зашто сте ћутали?
Зашто сте дозволили да нам се оваква национална трагедија догоди?
Говорили сте за нас, који смо се бунили, да смо идеалисти.
Будале. Наивни. Дон Кихоти. Утописти.
Дозволили сте да најгори људски олош окупира државу и пороби народ.
Ништа нисте учинили да то спречите.
И сада, попут уцвељених уседелица, наричите нада прохујалим временима.
Пишете оде људској глупости и незамерању.
Жалите за добрим старим временима.
Е, та наша добра стара времена, донела су нам ратове, дугове, сиромаштво и потпуно уништавање друштва.
Корени данашњег Зла потичу из наших добрих старих времена.
Тада смо морали да у корену сасечемо нарастајуће Зло.
Али, ви то, генерацијо моја, нисте разумели.
Нисте хтели да ризикујете.
Плашили сте се да не изгубите наша стара добра времена.
И сада читам ваша нарицања за нашим добрим, прошлим временима.
Грешите! Поново! Забијате главе у срамну прошлост.
Тамо није решење наших проблема.
Тамо је узрок наше данашње трагедије.
Ако хоћете да искупите грехе младости, престаните да се неодговорно понашате.
Одрасти, генерацијо моја!
Узмите историју у своје руке.
Немојте да чекате да наша деца ураде оно што ви морате да урадите.
Ви сте главни кривци наше трагедије.
Зар вас није срамота?
Ви сте данас обавезни да оставите деци уређено друштво.
Наша деца нису крива што сте ви били кукавице.
Генерацијо моја!
Играмо последњу четвртину наше животне утакмице.
Одлазимо у вечни заборав.
Скупите мудрости, храбрости и одлучности.
Станите у прве редове за спас Србије.
Срушимо заједно тоталитарни политички систем олоша.
Спасимо будућност наше деце.
Чега се више плашите?
Зар вас није срамота деце у подвигу?
Зашто се кријете иза њих?
Морамо да станемо испред њих и да их заштитимо.
Морамо да платимо доспеле рачуне из наше младости.
Сада је право време да се искупимо.
Жртвујемо.
Узвисимо.
Побунимо.
И донесемо Слободу нашем поколењу.
Београд, 7534.г. цветањ
