Ni nacionalnost, ni versko ni političko ubeđenje, ni ekonomija ili kultura, ne moraju biti ključni za opstanak ili propast jedne zemlje. Ključna je volja naroda da živi zajedno i da deli zajedničke vrednosti
Pitanje je koje vrlo često postavljamo sebi i drugima u najrazličitijim životnim situacijama. Od najbanalnijeg primera džipa parkiranog nasred pešačkog prelaza do potresne slike zapaljenih manastira i presečenih telefonskih veza na Kosovu i Metohiji. Izbija iz nas kada nam deca ponavljaju budalaštine koje su čula na nekom od „edukativnih” programa sa nacionalnom frekvencijom ili kada vidite da se ni ove godine niko od zvaničnika nije pojavio na komemoraciji u Jasenovcu. Kada se tajkuni koji su opljačkali i upropastili ovu zemlju stavljaju iznad interesa celog naroda.
Neko će još dodati da država nije u stanju ni da se izbori sa nasiljem, kriminalom i korupcijom, mada bih pre rekao da tu nije pitanje mogućnosti već motiva koji su vrlo sumnjivi. Upravo na tom polju vlast ponekad želi da nas podseti ko je gazda u kući, pa su tako česte slike maskiranih policajaca koji razvaljuju vrata i bacaju na zemlju pripadnike još jedne novootkrivene mafije.
Od „Sablje” do „Balkanskog ratnika” i „Morave”, poruka koju žele da pošalju je uvek ista: niko nije jači od države, jer ona ima neograničen monopol fizičke sile. Sve i da je tako, ogoljena fizička sila nikada nije bila dovoljna da od jedne šire skupine ljudi načini državu, a kamoli da od države stvori otadžbinu.
Još su stari Rimljani znali da pored monopola fizičkog nasilja, državu tvore zakonom uređena vlast i saglasnost te vlasti sa onima koji joj se pokoravaju. Istorija velikog Rima je počela tako što je prvi kralj Romul ubio brata blizanca Rema i silom ujedinio okolna plemena u zajedničku državu. Međutim i Romul je znao da država nije samo puka sila, pa je sazvao skupštinu i doneo zakone. Već drugi rimski kralj Numa Pompilije je uvideo da unutrašnja sloga oličena u veri i zakletvi vlada državom bolje od zakona i straha od kazne.
Pored svih promena u organizaciji države koje je doneo napredak, ovaj drevni primer važi i danas. Čak je i Makijaveli, čije su ideje poslužile kao opravdanje mnogim svetskim diktatorima, uviđao da snaga koja državu drži na okupu nije samo u oružju već i u „vrlim tradicijama”.
Vratimo se sada sa istorijskog putovanja u stvarnost Srbije. I pored svih nastojanja zakletih modernista i futurista da nas odvrate od čitanja istorije, upravo su tamo odgovori za većinu problema i repova koje vučemo do dana današnjeg. Kako drugačije da nađemo vezu između onih Srba koji su ginuli na Kolubari i nekih od nas danas? Gde je pukla spona između majora Gavrilovića i dobrog dela omladine koja bi se radi „belog šengena” odrekla svojih predaka? Činjenica je da smo svaki put, čineći iste greške, zaustavljeni na putu da izgradimo sopstvenu „patriju”.
Svrstavajući se uz velike sile, ulazeći u zajedničke državno-političke projekte sa drugim narodima, mi smo potpuno zanemarili sopstvenu socijalnu koheziju. Retke su stvari oko kojih danas postoji opšti konsenzus u narodu. Imamo podele na „prvu”, „drugu”, „treću” Srbiju, „evroskeptike” i „evrofanatike”, vernike, ateiste i agnostike, „novotare” i „tradicionaliste”, da ne pominjemo stare podele na partizane i četnike, „karađorđevce” i „obrenovićevce”. Nakon promene režima i obnove državnosti nove vlasti su propustile ili prosto nisu želele da integrišu naše društvo. Nagli skok iz socijalizma u globalizaciju nas je sve potpuno zbunio. Ispalo je da smo se 5. oktobra umesto za zajednički ideal pravedne borili za korporativnu državu koja svoje podanike ostavlja na cedilu.
Sadašnji pokušaji da se društvo ujedini preko imaginarnog pojma „evropskih vrednosti” neće uroditi plodom. Ono vapi za dugoočekivanom pravdom koja mora poteći od nas samih, a ne kao uslov da se dobije novi kredit ili privuku investicije. Primer Grčke nam i te kako pokazuje da se „zajedničke vrednosti” zanemaruju kada izbije prva ozbiljnija kriza. U svetu u kome vladaju bankarski i finansijski karteli možete eventualno da dobijete neki skup kredit, ali ne i pošten društveni ugovor.
Ostaje još „samo” da se potrudimo da konačno izgradimo državu kakvu smo svi želeli i za koju su se mnogi borili. Potrebno je da se svi lepo pogledamo u oči i sa mnogo više sluha i razumevanja pristupimo rešavanju problema. Sigurno da postoji bar jedan broj stvari oko kojih možemo svi da se složimo. Verovatno se svi slažemo da su i Miloš Obilić i vojvoda Petar Bojović i Boško Buha bili heroji koji su se žrtvovali za otadžbinu.
Da su veliki pisci bili i Andrić i Pekić i Nušić i Crnjanski i mnogi, mnogi drugi. Ni nacionalnost, ni versko ni političko ubeđenje, ni ekonomija ili kultura, ne moraju biti ključni za opstanak ili propast jedne zemlje. Ključna je volja naroda da živi zajedno u sadašnjosti i budućnosti i da deli zajedničke vrednosti.
Ono što Edmund Berk naziva ortaklukom između umrlih, živih i još nerođenih. Za ovakav jedan poduhvat trebaće nam ozbiljna analiza i angažman svih državnih i privatnih lica, koja imaju dobre namere i ne naplaćuju svoje ideje i mišljenje. Kome je do Srbije neka se potrudi i da svoj doprinos, bezrezervno, sopstvenim primerom. Zato što želi, a ne zato što ga neko na to prisiljava.
Član grupe Beogradski sindikat
Feđa Dimović
Politika 20.05.2010.
