Jedan novokomponovani bogataški skot, koji je taèno pre deset godina bio pred hapšenjem zbog pronevere, lažnog predstavljanja i falsifikovanja poslovne dokumentacije, koga su kriminalci zbog sve veæih dugova prvo držali u svinjcu u Surèinu a nešto kasnije, zbog odbijanja da ispuni što je obeæao, spakovan je satima ležao u gepeku ukradenog BMW-a, koji je pred nafiksanim jajarama podzemlja, u dnevnim novinama nazvanim ’’žestokim momcima’’, prljavim èistaèima tajne policije, puzao i ljubio uglancane cipele, dok su ga oni, zabavljajuæi se do ludila, šutirali, pljuvali i gazili nogama, tražeæi da skièi kao svinja; e, taj gmaz našeg biznisa, veliki kupac društvenih preduzeæa u procesu privatizacije, finansijer reformatora na vlasti, omiljeni sponzor modnih revija kreatora bez ukusa, silikonskih pevaljki bez glasa i gaæica, filmskih ostvarenja koja niko ne gleda i fudbalskih timova koji služe za pranje novca, e taj reptil naše tranzicije uspeo je za svega jednu deceniju da se podigne iz svog beznadežnog, svinjskog položaja, gde mu je svakog trenutka pretila opasnost da završi sa jabukom u ustima na trpezi nekog gangsterskog kuma tranzicije, do moænog i bogatog èoveka koji kontroliše neke parlamentarne stranke, kupuje i prodaje poslanike, putuje sa državnom delegacijom u privrednu posetu drugim državama, javlja se za reè u privrednim komorama kako bi sasuo najveæe uvrede na raèun radništva, sindikata i malih akcionara, prireðuje veèere u svom restoranu za èlanove vlade, oblaèi gospoðe ministarke u svom ekskluzivnom butiku, ustupa svoje telohranitelje da zabavljaju decu moænih ljudi iz režima, obièno ih odvode na njegovu ergelu konja da deca uèe da jašu, razgovara sa strateškim partnerima o prodaji preduzeæa u procesu restrukturiranja i predstavlja danas moænu kompaniju koju niko ne sme da navede kao primer banditskog bogaæenja jer se plaše, sve medije je uspeo da potkupi, da æe odgovarati pred strogo kontrolisanim sudovima za klevetu i uvredu èasti jednog ordinarnog drumskog razbojnika koji, poštujuæi pozitivne zakonske propise, angažujuæi najskuplje advokatske kancelarije, redovno traži materijalnu odštetu za pretrpljeni duševni bol.
O, tempora! O, mores! Kako je taj brabonjak našeg privatnog preduzetništva uspeo da postane tako moæan? Kako je taj otiraè za noge kriminalaca uspeo da postane jedan od glavni lešinara društvenih preduzeæa i poljoprivrednih kombinata? Kako je taj nikogoviæ postao Gazda koji, obratite pažnju na raskošan talenat, tera radnike u jednom privatizovanom preduzeæu da svako jutro umese i ispeku pogaèu za njega, spreme doruèak, postave ga na sto u trpezariji, na kome se nalazi svež buket cveæa, i èekaju da doðe onaj koji nikada ne dolazi pa se hrana, èim se ohladi baca, jer se naredno jutro sprema nova, pošto niko ne zna kada æe se Gazda pojaviti; kako se taj Gazda tranzicije dokopao tolikog bogatstva za tako kratko vreme? Recept je bio vrlo jednostavan. Prevarant, falsifikator, švercer, lopov i patološki lažov odluèio je, videvši da æe ga zgaziti gvozdena gangsterska peta, da se odmah nakon izlaska iz surèinskog svinjca i mraènog gepeka, politièki angažuje i zatraži zaštitu od onih kojima su trebale njegove usluge. Tako se naš junak tranzicije uèlanio u – JUL! JUL je tada bio – COOL!
Nekoliko meseci nakon uèlanjenja vešti manipulant je uspeo da dogura do same Familije, a nakon prve godine veæ je sedeo taèno tri mesta levo, uvek je gledao da to bude baš u levo, od Mame kako su joj od milosti tepali svi njeni piliæi i kako ju je on oslovio na jednom partijskom prijemu, kada je konaèno osvojio sve njene simpatije i kada je pristao da finansira njene knjige i putovanja po svetu radi promocije literature srpske Roze Luksembugr. Njegovo bogatstvo je iz godine u godinu geometrijskom progresijom raslo jer je radio sve prljave poslove za Familiju i plaæao je sve što su od njega tražili, samo je ponizno molio Mamu da se ne pojavljuje u javnosti, pogotovo pred televizijskim kamerama od kojih je imao neviðeni strah. I još se plašio neèega. O tome nikome nije hteo da govori. Zaledio bi se uvek kada bi na prijemima sretao svoje tlaèitelje iz surèinskog svinjca. Mada je njima bilo neprijatnije nego njemu, on je izbegavao lièni kontakt sa njima i odredio je vezu koja æe da plaæa to držanje odstojanja. Tako je kupio svoj mir. Ubistva koja su se dešavala na ulici pratio je kao filmski spektakl i bio je obazriv da se nekome ne zameri. To ga je još više vezalo za Mamu. Postao je èak i kuæni prijatelj. Taènije, lakej koji je donosio kuæne papuèe Familiji. Pseæi ponizan i poslušan. Despot je ismejavao tog ljigavca. Rugao mu se u lice i vreðao ga zbog neobrazovanosti, tuposti i pokvarenosti. Despot je znao da proèita ljude. Ali, Mama je o svemu ipak odluèivala.
Tako je Gazda tranzicije postao kapitalista. Meðutim, još uvek nije bio Gazda. Nedostajala mu je istinska – moæ. Vremena su postajala sve gora. U toku bombardovanja je uèestvovao u odbrani mostova, plaæao je marketinške kampanje protiv Novog svetskog poretka, osuðivao je NATO agresora i jednom se èak pojavio pred kamerama da zbunjeno pozove, mucajuæi i oblizujuæi stisnute i suve usne, èitavu naciju u odbranu od neprijatelja srpskog naroda. Nakon bombardovanja je morao da finansira obnovu zemlje. Zauzvrat, dobijao je nameštene tendere i uvozio akciznu robu. Politièka situacija je bila sve gora. Njemu je biznis išao sasvim uspešno, ali je poèeo da oseæa sve veæi nemir. Tada se obratio svom drugu iz zavièaja koji je bio na visokom mestu u državnoj bezbednosti. Godinama mu je plaæao sitne troškove, ali nikada nije tražio nikakvu uslugu. Znao je da ga se mnogi plaše i da on kontroliše deo podzemlja. Zemljaku u nevolji nije hteo da pomogne jer se gadio njegove pokvarenosti i ljigavosti. Kada je zemljak postao preko noæi bogat, tražio je da mu reši neke porodiène probleme. Sada je došlo vreme da mu zemljak pomogne. Oseæao je životinjskim njuhom da se nešto sprema. Imao je nepogrešiv pacovski oseæaj za opasnost. Morao je da provali šta se to dešava. Nešto se veliko valjalo ali on nije mogao da dokuèi. To je prevazilazilo njegov švercerski nagon. Morao je da otkrije šta je to? Šta da radi?
Zemljak mu je u jednom kafiæu na Doræolu, dok su ispijali toplu èokoladu sa šlagom, stisnutih zuba dok su mu se usne jedva pomerale, rekao da se udalji od Familije i da bi bilo dobro, govorio je tako prigušeno da ga je jedva èuo, da pomogne opoziciju. Zemljak mu je, oblizujuæi šlag sa usana, procedio kroz zube da je Mama izgubila kontrolu. Samo to. U trenutku je sve shvatio. Proèitao je sa lica šta se sprema. Morao je na vreme da promeni stranu. Ne previše naglo, ali ni suviše kasno. Zemljak je bio zadužen da ga poveže sa nekim novim ljudima. Na vreme je to uradio. Nakon Petog oktobra nastavio je da sluša savete zemljaka još nekoliko meseci. Dok nije preuzeo stvari u svoje ruke. Iznajmljivao je privatne avione, upaæivao novac na privatne raèune, kupovao nova kola balavcima na vlasti, finansirao politièke stranke i potpuno se okrenuo biznisu. Ništa lièno nije imao sa bivšim režimom. Oni koji su ga nogama gazili bili su pod zemljom ili u izbeglištvu. Situacija je bila èista. Malim parama je uspeo da otkupi sopstvenu lustraciju.
Nova vlast je tražila preduzimljive ljude. Poreklo kapitala nikog nije zanimalo. Važno je samo bilo da se društvena preduzeæa privatizju. Samo neka dobiju Gazdu. Državni fondovi više nisu odobravali kredite društvenim firmama. Otvorena je sezona lova. Niko više nije štitio društvenu svojinu. Sve što je državno izrugivano je u medijima. Ideologija vulgarnog pragmatizma tražila je vešte i preduzimljive ljude. Šibicari su bili na ceni. Japijevci su se divili kriminalcima u Armanijevim odelima i blindiranim BMW-ima. Gmaz je vaskrsnuo u Gazdu. Gazdu tranzicije. Koji je poèeo da otima imovinu od države i malih akcionara. Bio je to projekat ubrzane privatizacije. Taèno onako kako je to predviðao vašingtonski konsenzus. Malograðani reformatori su slušali preplaæene birokrate iz MMF-a koji su tražili doslednu primenu odobrenog programa.
Tako je Gazda tranzicije dobio meðunarodnu podršku. Krenuo je da putuje po svetu sa državnim delegacijama. Veèerao je sa ministrima-japijevcima dok su njegovi trabanti otimali firme po Srbiji. Gomilao je kapital i moæ. Shvatio je da mu više niko ne može ništa. Država je u rasulu. Sve je mogao da kontroliše i kupi. Najjeftinija roba su ljudi na vlasti. Nakon novih izbora, Gazda je brzo pronašao insajdere. Zemljak mu više nije bio potreban. Nauèio je dobro lekciju iz politike.
Ideologija verbalnog legalizma je prihvatila Gazdu. Privatizacija se ubrzavala. Društvo se nalazilo u tranziciji. Neko je morao biti i Gazda. To je bio uslov meðunarodne birokratije. Gazda je postao institucija. Treba biti dobar sa Gazdom. Ko zna šta ga još sve èeka? Gazda je oprezan. Osluškuje. Koji to novi vetrovi duvaju? Osnovao je stranku. I èeka. Pogaèa se svakog jutra peèe. Gazda æe jednom doæi. Da uzme što mu pripada. Svedok, 12. april 2005
