ГАРД
Како се људима?
Вечита дилема. Непролазна питања.
Да ли људима требамо да верујемо?
Или, морамо бити увек на опрезу и неповерљиви?
Да ли су наивни људи будале?
Није могућ живот у сталном неповерењу.
То је стање перманентног рата.
Никоме не верујемо. Сви су нам непријатељи.
Ако је тако, онда смо луди.
Само психопате ником не верују, осим, наравно, самима себи.
Опет, не можемо са свим људима да вечито будемо у гарду.
Држимо подигнут гард као боксер у рингу.
И чекамо ударац.
И задајемо ударце.
Побеђујемо ако успемо да задамо више удраца, него што смо их примили.
Боримо се на живот и смрт.
Знам људе који су вечито у гарду.
Они никоме не верују.
Само себи. И све мере кроз своје личне интересе.
Друге људе доживљавају као своје личне непријатеље и конкурентне.
У друштву у коме су сви људи у гарду, нема заједнице.
Поверење је услов да се одржи заједница слободних људи.
Поверење почива на љубави према другом човеку.
Човек се не доживљава ко непријатељ или конкурент, него као брат и сарадник.
Заједница може да се одржи само уз услов да сви људи своје личне интересе подређују интересима заједнице.
Појединац у заједници свој успех гради само кроз успех заједнице.
Ако се то оствари у заједници, онда кажемо да је друштво здраво и да има просперитет.
У данашњем свету то више није могуће.
Похлепни и ташти индивидуализам је уништио нашу заједницу.
Савремена друштва су болесна друштва у распаду.
Ако желимо да оздраве, онда морају да у потпуности сруше тоталитрни систем управљања окупираном и силованом заједницом.
Морају људи да буду истински слободни да би могли да воле.
Како у савременом друштву нема слободе личности, него су сви поробљени у комерцијалној пропагандној цивилизацији, онда у нашој заједници не може да буде љубави.
Заједнице у којој нема љубави, него се све базира на неким себичним интересима, морају , пре или касније, сигурно да пропадну.
Боље је да пропадну што пре, јер се брже руше заблуде и предрасуе, док се у заједници отварају могућности за формирање и настајање неких нових односа заснованих на љубави и поверељу.
Човек који воли друге људе и кроз те друге људе воли и заједницу са тим различитим људима, може да у целости оствари себе, јер није ускогруд и нема подигнут гард да се брани.
Дилема у сваком добром човеку је увек иста – како да се постави према другим људима?
Ако буде отворен и искрен, прогласиће га за будалу и глупака.
Наивног човека.
Данас се сматра великом увредом када вам кажу да сте наивни.
Грешка!
Наивни људи су чисти и невини људи.
Који су узвишени и благородни.
Остаје,опет, дилема – како са људима?
Ако стално држите високо подигнут гард, онда сте ратник.
На опрезу сте и спремни да дејствујете.
Ако спустите гард и постанете човек који верује људима, осећате се задовољно и испуњено.
Проблем настаје ако без резерве верујете људима.
Заборавили сте да имате гард.
Временом неки људи то схвате као вашу слабост.
Следи изненадан и подао ударац.
Ако тај ударац издржите, ако вас не убије изненадним нокаутом, онда вас само очврсне.
Спремни сте за живот. Прошли сте искушавање.
То не значи да ћете бити стално у гарду, него да ћете бити,ипак, опрезнији.
Није на одмет.
Провера и контрола спречавају изненађења.
Бићете утренирани да можете муњевито да узвратите.
Нема опраштања.
Казна мора да стигне оне који су злоупотребили ваше поверење.
Нема милости.
Неки људи само разумеју снагу отпора.
Са њима морате да будете увек у гарду.
Тако сте заштићени преваре и издаје.
Београд, 02.11.2016
