Početna Tekstovi i kolumne Svedok Gaæe na štapu

Gaæe na štapu

711
0
SHARE

Pogodite na koga se odnose ove analize: pad standarda se nastavlja, ekonomska kriza se produbljuje, promašena privatizacija, nedostatak bilo kakve ekonomske strategije, poveæanje nezaposlenosti, stezanje kaiša i dodatno smanjivanje preterane javne potrošnje, porast bede i siromaštva gubitnika tranzicije, mali izvoz, niska stopa rasta privrednog razvoja, pad vrednosti domaæe valute, inflacija, velika poreska zahvatanja, pritisci MMF-a, dužnièko ropstvo i neoliberalni koncept koji je doveo do rasprodaje nacionalne ekonomije. Šta kažete? O kojoj zemlji se radi?

Pogrešno. Niste pogodili. Uprkos neverovatnoj sliènosti, ne radi se o Srbiji veæ o našim susedima Hrvatskoj. Sve što sam gore naveo napisano je u èlanku „Gaæe na štapu“ i podnaslova „Drastièni pad standarda u Hrvatskoj preti katastrofa“, koga je objavio Feral Tribun 19. listopada 2004. god. Istu sirotinju i iste pocepane gaæe dele bivši bratski narodi, jedinstveni u svom tranzicionom siromaštvu i prevareni od strane tržišnih fundamentalista na vlasti. Na drugoj strani, nalaze se domaæi tajkuni, ratni profiteri, secikese, banditi, ološ, silikonske pevaèice, glamurozne modne revije, pinkovizije zatvorenih oèiju i nevladine organizacije koje peru pare, savest, biografije koraèajuæi rame uz rame sa Vladom. Sve je isto, samo Njofre i Slobe nema.

Turbokapitalizam nije doneo blagostanje nacionalno osvešæenim masama koje, posle meðusobnog klanja i proterivanja, nisu uspele da stignu ni u rane osamdesete godine komunistièke diktature jednoumlja. Uprkos proklamovanom razvoju demokratije, politièkim i graðanskim slobodama o kojima se toliko prièa i na kojima se toliko uzima novca, samo za razvoj graðanskog društva u Srbiji došlo je iz sveta 100,3 mil. €, uprkos slatkoreèivim, laskavim samohvalama o vlastitim uspesima u tranzicionom šok menjanju plemenskog ustrojstva, posle svega veæ viðenog i doživljenog, srpski parlament jednoglasno predlaže da poslanici dobiju feudalne prinadležnosti jer to imaju, gle èudne podudarnosti, svi naši susedi. Zašto bi se ralikovali od onih sa kojima smo toliko dugo živeli u meðusobnoj mržnji? I, eto, pokazalo se da višestranaèki parlament može da bude jedinstven u nemoralu. U zemlji u kojoj dvesta hiljada dece gladuje, a još 600.000 se slabo hrani, gde nezaposlenost iznosi skoro 1.000.000 psihièki frustriranih ljudi, gde 300.000 radnika dolazi na posao a ne prima platu, u zemlji u kojoj 60 odsto graðana živi ispod egzistencijalnog minimuma a 30 odsto pripada srednjem staležu koji zaraðuje po èlanu porodice 120 € , u zemlji gde 980.000 penzionera prima manje od 9.120 dinara, a 84 odsto mladih hoæe da pobegne iz nesretne države u kojoj nema pravde i boljeg života; u takvoj zemlji politièari na vlasti se ujedinjuju da odbrane sami sebe od sopstvenog naroda.

Kako to da se baš sve stranke ujediniše na onome što vaspitan èovek nikada ne bi pristao da uzme? Gde nestadoše ostrašæeni radikalni govori o korupciji i sirotinji? Gde se sakriše legalisti i skromni ljudi koji se toliko dièe poštenjem? Gde su se izgubili demokratski frazeri o evropskim integracijama i narodnim kancelarijama? Gde su ekspertski ugovori sa narodom šifrovane organizacije u rasulu? Zašto se uæutao kapital ministra za Novu Srbiju? Ko je naterao monarhiste u Republièkoj Skupštini da svi, baš svi, svi, svi glasaju za uzimanje privilegija od sve bednijeg i siromašnijeg naroda? Kako ono reèe Duško Radoviæ za poskupljenja: koliko me rasplaèe poskupljenje, toliko me razveseli objašnjenje. A objašnjenje politièkih lidera su besramna. Neki se pozivaju na Englesku, drugi na Sloveniju, neki da se privilegijama bore protiv korupcije a jedan blento reèe da on mora lepo da se oblaèi i izlazi na ruèak sa kolegom poslanikom da bi trgovao oko koalicijonih sporazuma za odbranu vlasti i privilegija. Nikola Pašiæ, kad su mu zamerili da nije Gledston, braneæi se od optužbi reèe: kakvi ste mi vi Englezi, takav sam vam ja Gledston. I još jedno istorijsko poreðenje, kada su se u Skadru izbegli iz Srbije ukrcavali na brodove da se prebace u ratne logore na Krfu prvi su, verovali ili ne, ostavljajuæi stare, trudnice, nejaè i narod, ukrcavali – srpski poslanici!

Zašto srpski poslanici preziru svoj narod? Kakvo je to prokletstvo u srpskim politièarima da, zarad sopstvenih interesa, potpuno zaborave na svoje državne i nacionalne obaveze? Zar je baš sada najvažnije da se izglasa ta privilegija poslanicima? Zar nema dovoljno sirotinje i bede u Srbiji da uozbilji srpske politièare? Zašto svi lažu na isti naèin? Ujedinjavanje ljutih politièkih protivnika oko toga da svi odbrane svoje liène interese potpuno je ogolilo našu politièku scenu. Još više æe graðani da politièki apstiniraju na izborima jer doživljavaju politièare kao pohlepnike koji se samo bore za sopstvene interese. Tako æe se dubina naše politièke krize još više produbiti. Jedni te isti ljudi æe se smenjivati na vlasti dok potpuno ne propadnemo. Na izbore æe izlaziti samo 20 odsto biraèa, dok ostali graðani neæe izlaziti kako bi saèuvali lièno samopuzdanje i dostojanstvo. Beda i siromaštvo æe se višestruko uveæavati jer privreda neæe boiti pokrenuta, a donacija više nema. Umesto da rade i zaraðuju u jednom dobrom osmišljenom projektu ubrzanog privrednog razvoja, graðani æe se samouništavati meðusobnim, besmislenim optužbama za sve gori život. Apatija i beznaðe æe se širiti kao epidemija na razoèarane i prevarene ljude, a poveæavaæe se stopa kriminala i samoubistava.

Nažalost, dno još uvek nismo dodirnuli. Taman kad pomislimo da ne može gore da bude, srpski politièari nas uvuku u još veæe nevolje. Posle ratova u kojima nismo uèestvovali i hiperinflacije pomislili smo da smo na dnu ali vreme je pokazalo da je to bila zabluda jer su usledeli: kraða glasova na izborima i bombardovanje. Svetlo koje se ukazalo u oktobarskom prevratu brzo je ugašeno. Pobednici uliène revolucije ulazili su u institucije sa kalašnjikovim i osvajali vlast lièno za sebe. Nakon toga su se okumili sa gangsterima iz podzemljima tvrdeæi da je to pragmatizam moderne politike, krali su glasove u parlamentu, rasprodavali naše nacionalne resurse da bi uzeli provizije i sada, evo, traže nove privilegije.

Šta je sledeæe, gospodo politièari? Gde je kraj vašem politièkom ludilu? Plašim se da æe narod platiti visoku cenu politièkom bezumlju i bahatosti. Svakoga dana sam na tržištu i vidim dubinu naše nacionalne bede. Situacija u Srbije se dramatièno pogoršava. Tutnje ispod zemlje užareni vulkani narodnog nezadovoljstva koji mogu, sami od sebe, zato što je kap prelila èašu da eksplodiraju takvom razornom snagom i da sruše sve poslanièke izglasane privilegije kao kule od švercovanih karata. Usijana lava besa i mržnje može da preplavi srpsku Pompeju i da dovede do krvave nacionalne tragedije koju smo izbegli Petog oktobra uveèe. Ako smo tada imali sreæe da izbegnemo nesreæu, bojim se da nas svi politièki lideri guraju nepromišljeno u nju.

Jakobinski revolucionari bez pameti i morala danas govore o nekakvom Šestom oktobru kao da oni nisu glavni krivci zloèina koji je uèinjen našem narodu. Pokušaj da se revitalizuje jedna mrtva šibicarska politika, koja nas je dovela na sam rub ponora svojim staljinistièkim metodama obraèuna sa neistomišljenicima i neprijateljima reforme, neæe uspeti jer graðanima je potrebna katarza. Profiteri tranzicije i njihovi oligarsi ne mogu da budu nacionalna i duhovna snaga preporoda jer su uprljani i obeleženi. Pohlepni i gramzivi ne mogu doneti blagostanje. Istorija nas uèi da su nacionalne voðe iznikle iz samog korenja nacionalnog biæa. Iznedrila ih je nacionalna nevolja. Darvinovska borba za opstanak poèinje kada više nemate izbora.

Mislim da ulazimo u završnicu jedne opasne igre. Zamajavanjem i infantilnim kreveljenjem samo se doliva ulje na upaljene vatre koje uveliko gore. Politièki diletanti u skupštinskim klupama ne vide požar koji se širi. Gaæe su odavno na štapu. Viore se pocepane iznad naših glava i pokazuju gde se taèno u ponoru nalazimo. Gaæe na štapu su zastave tranzicije. Menjaju se vojske i vojskovoðe, ubijaju se ljudi meðusobno misleæi da æe im boiti bolje, otima se imovina kako bi se ispunila lièna praznina, proteruju se svi koji se razlikuju od nas samih, osvajaju vojske istorijske teritorije i gube samopouzdanje, lupaju nacionalni doboši i duvaju tranzicione trube, urlièu pobednici revolucije, aukcije, i tendera, špekulišu berzanski mešetari, slave legalisti i evropejci kohabitacione integracije, promovišu Potplaæeni Reporteri uspehe reforme koje nema, pevaju opijeni mediji o boljem životu, a visoko iznad glava brodolomnika na splavu Meduza, preteæi slobodarskom suncu ljudskih prava, deru kroz transparentne oblake obiène, jednostavne, pocepane ljudske gaæe koje se uzdižu nad našom nacionalnom nesreæom, glupošæu i primitivizmom i opominju nas da je Ðavo odneo šalu. Opominju da je dogorelo do nokata i da ovako više ne može. Opominju da normalan èovek više ne može da izdrži to kolektivno ludilo. Opominju da se nešto strašno sprema. Sve je veæ ogoljeno. Vreme je da se obuèemo, umijemo, sredimo misli i krenemo dalje. Vreme je na našoj strani.

Svedok

SHARE