Зашто Срби воле Пуковника ?
Пише: urednik VIDOVDAN
петак, 15 април 2011 22:37
Срби су Путина на Маракани дочекали као ретко кога до сада. Када су му десетине хиљада српских навијача певало, како му никада нису певали у Русији његова реакција је била изненађење и одушевљење. Но на жалост наша политика није била у стању да испрати и искористи ту позитивну енергију која се манифестовала на стадиону. Путин се вратио у Русију са српским обећањима да ћемо испоштовати договоре који су у обостраном интересу, али не превише уверен да су договори затворили то питање и да српска политика позната по превртљивости неће опет окренути ћурак наопако.
После руског премијера Путина који има трајне српске симпатије, које су и посредна порука о изузетно негативном односу према домаћој власти (Тадић се није ни смео појавити на Маракани да не би био извиждан), Срби су нашли новог јунака – Пуковника Гадафија. Јасно је да је „култ“ Путина великим делом заслуга вековне блискости и испреплетености судбина Срба и Руса, али откуд таква отворена и јака подршка једном афричком и арапском лидеру?
Симпатије према Гадафију од стране Срба је питање које иритира неке кругове на Западу јер су они одлучили да Гадафију дођу главе то јест да дођу до његове нафте за коју неки амерички нафташи верују да им је „украдена“ од стране пуковника кроз национализацију. Пример таквог текста који исказује отворени анимозитет према Србима и због подршке Гадафију је текст „Српски националисти су нашли новог идола“ од Јоване Гец (Асошиатед прес, превод видовдан.орг).
Њој је као и другима упало у око да је једна група на Фејсбуку која подржава отпор Либије против НАТО-а скупила врло брзо више од 66.000 чланова. Тамо се могу прочитати ставови који природно повезују садашње бомбардовање Либије са бомбардовањем Србије 1999. године. Она цитира неког члана групе који каже да је „исти агресор убијао нас, сада безочно напада либијски народ“ и то по њој каже „екстремиста нацистичке организације – огранак руске групе са истима именом који стоји иза сајта који подржава прогадафијевску кампању“. Дакле они који подржавају Либију и Гадафија против НАТО-а су екстремисти и можда и нацисти, па још и повезани са Русима – е то је горе и од тога да имате нацистичке ставове. Кључни став који смета и који иритира је изразио један учесник ово доминатно фејсбук антиранте кампање “Ми смо започели кампању супростављања Западу и пружања искрене подршке пријатељу”.
Срби имају симпатије према Гадафија јер је у њиховим очима он био пријатељ када су били сами пред западним силама које су бомбардовали и Србију и Републику Српску. Срби „воле“ Гадафија јер он има оно што наши политичари немају – храброст. Исто тако јасно им је да се против Либије води један прљав пропагандно-бомбардерски рат какав се водио и против Србије. Срби изражавају подршку Гадафија и то јавно исказују јер знају да то нервира оне који су бомбардовали Србију 1999. године. Можда га и не воле али га виде у муци на каквој су они били, па су солидарни са њим, као и са Јапанцима уосталом.
Антинато активисти су организовали скуп подршке Либији у медијској изолацији и при томе „покривен“ митингом подршке пострадалом Јапану на којем је дошло до жалосне сцене гурања и хаоса око поделе бесплатних садница трешње. Београд је био излепљен плакатима подршке Гадафију а многи Срби су уместо своје слике као идентификацију на Фејсбуку и широм интернета ставили слику пуковника Гадафија. Ово је прва значајна српска антиглобалистичка и антиратна фејсбук кампања у којој је нарочито нагласак дат на паралели између бомбардовања Србије и Либије са сличним оправдањем „спречавања хуманитарне катастрофе“ и „заштите угроженог становништва од могућих злочина“. У оба случаја су Западне силе на терену нашле савезнике у исламских ектремистима и криминалним групама, но оне су сада преименоване у „побуњенике“ и „борце за слободу“.
“Зар смо заборавили звук сирена ?” каже фејсбук активиста који поставља питање: “Присетимо се како изгледа када се цео свет окрене против некога, кад те сви мрзе, а ти не знаш зашто!?“ но оно што је јасно да није реч само о фејсбук подршци већ да велики део јавности овде сматра за крајњи цинизам изговор који Запад пласира кроз своје медије, све мање убедљиво, да бомбардују Либију да заштите цивиле од напада Гадафијеве војске, па и да спрече злочине који би тек требали да се десе. Већини антинато активиста на Фејсбуку је јасно да „Гадафија НАТО бомбардују због нафте“. Омиљена фотографија антинато активиста је она на којој је из Гадафија постер на коме пише „Косово је Србија“.
Но какве то последице има на политички живот Србије. Српска влада је опет као и у случају Путина у незгодној ситуацији. Са једне стране желе да остану лојални Западу а то значи максимално прикрити пропутиновске и прогадафијевске ставове и емоције у јавности, а са друге настоје да остваре обострано корисне економске аранжмане. Наше компаније су деценијама уназад у Либији правили послове као нигде у свету, па и због тога Гадафи ужива подршку и симпатије неких кругова. На другом нивоу као „југословенски зет“ Гадафи је имао за једног муслиманског лидера „проспрски“ став у време распада земље и ратова на просторима бивше Југославије. Гадафи је и осудио бомбардовање СРЈ, па би био ред и да му ми узвратимо барем тиме што нећемо подржати нападе западне Коалације на његову земљу. То није само ствар морала већ и ствар рационалног понашања – јер ко би поштовао земљу која подржава напад на другу земљу која је њему дала подршку када су ти исти напали њих. На крају крајева би подршком нападачима себи затворили и економске перспективе ако Пуковник успе да се одржи у седлу (он или његово окружење).
Разумемо да је наша влада под значајним притиском да одустане од Јужног тока и да није Тадић успео да убеди Путина да то неће урадити иако јој је од виталног интереса да „цевка“ прође кроз земљу Србију. Али исто тако они су свесни да би одустајањем од Јужног тока Србија себи пуцала у ногу, јер су то од ње тражили њени западни „партнери“. Исто тако јасно је да постоји и притисак са Запада да се спречи медијска и логистичка подршка Пуковнику са ових простора (не само из Србије). Чини се да би неки на Западу желели да се у некој мери подржи агресија на либију иако је доминантан став јавности али и конкретни пословни интереси на другој страни. Разумљиво је да се Америци не може тако лако рећи „не“ али исто тако је инператив српске политике да се пронађе мера минимума самопоштовања и борбе за своје виталне интересе.
А то значи смоћи храбрости и рећи Западу – Путин је наш пријатељ и ми имамо са њим заједнички пројекат који је и пројекат ЕУ – Јужни ток и нећемо од њега одустати. Исто тако и да смогну снаге и да кажу Тадић и Јеремић својим западним „партнерима“ – са Гадафијем сарађујемо деценијама и не можемо подржати бомбардовање Либије кад он има велике симпатије у нашем народу (без обзира на антигагафијевску кампању промаеричких медија попут Б92 и нво сектора). На жалост Тадић и Јеремић ћуте о томе, у целини је српска власт сувише слаба и српска политичка елита сувише посвађана да би могла да се договори око оваквих темељних ставова који су заправо политика опстанка – како моралног тако и материјалног.
