Гадафи и независност Африке
Пише: Андреас Келемен
недеља, 01 мај 2011 19:40
0Либија на челу са пуковником Гадафијем је до почетка грађанског рата и НАТО интервенције, била један од највећих инвеститора у развој афричке привреде, те блиско-источног региона, као и значајан инвеститор.Такође била је полодно тле за инвестиције, али и сама је инвестирала у више европских држава. И поред великог броја либијских инвестиција у Африци и Европи, девизне резерве Либије су порасле са 24,9 милијарди долара у 2004. години, пре постизања споразума и укидања санкција од стране ЕУ и САД, на 97,9 милијарди долара у марту 2010. Наравно, извор свег овог либијског богатства је извоз нафте, уз годишњи профит у износу од 30 милијарди долара. Но пуковник Гадафи је показао спремност да то богатсво, уместо за лично разметање, усмери у инвестиције и развој широм Афричког континента, а и шире. Гадафијева изјава из 2009. да планира да комплетну једногодишњу зараду од нафте, дакле 30 милијарди долара, подели либијском народу, наишла је на негодовање и велики отпор, како владиних кругова, тако и страних фактора.
Либијски инвестициони фонд (ЛИА)
Либијски инвестициони фонд (ЛИА) располагао је са процењених 65 милијарди долара, односно 150 милијарди ако се ту укључе и иностране инвестиције Либијске централне банке и других либијских владиних организација. ЛИА је основана 2006. са 40 милијарди долара на располагању, а у протеклих пет година је инвестирала у преко 100 компанија у северној Африци, Азији, Европи, САД и јужној Америци у холдинге, банкарски сектор, некретнине, индустрију, нафтне компаније и друго. Око 40 % инвестиција је усмерено на пројекте у Африци, по наводима лондонског FM Capital Partners.
Огранак ЛИА усмерен на инвестиције у Африци (ЛАП)
Неки од главних пројеката ове институције су LAP Green Networks, оператер мобилне телефоније који послује у Нигеру, Обали слоноваче, Уганди, Руанди, са планом проширења на Чад, Сијера Леоне, Того и Јужни Судан, затим Afriqiyah Airways који има за циљ да повеже афричке државе и рутама које нису комерцијално исплативе, за друге авиокомпаније, у Нигеру инвестицију од 100 милиона евра за изградњу деонице транс-сахарског аутопута, и многе друге. Афричка унија, која би требала да се развије у афрички пандан Европске уније, чине 53 државе, али при томе 75% буџета ове организације финансира свега пет држава чланица од који је једна Либија (заједно са Алжиром, Египатом, Нигеријом и Јужноафричком републиком) по изјави високог фунционера АУ.
Пред почетак Нато интервенције, 28. фебруара, замрзнута су средства ЛИА у САД у износу од 32 милијарде долара, што је највећи износ икада замрзнут на рачунима у САД по званичној изјави U.S. Treasury, док је на рачунима у ЕУ заплењено 45 милијарди долара. Када се томе додају највеће резерве нафте у Африци, које се тренутно процењују на 60 милијарди барела, и са најнижим трошковима експлоатације у свету, те резерве земног гаса процењене на 1500 милијарди кубних метара, постаје много јаснија „правдољубивост“ САД, Велике Британије и Француске. Но, то је тек површни, лако уочљиви аспект НАТО интервенције, док су много дубљи разлози са озбиљнијим последицама везани за утицај „Арапског пролећа“ на формирање и почетак рада кључних институција Афричке уније.
Гадафијева понуда Африци
Три највеће бивше колонијалне, а сада неоколонијалне силе управо су Велика Британија, Француска и САД . У светлу тога постаје јаснија незинтересованост Немачке за интервенцију, како се она никада заправо није снашла у колонијалним, па ни у неоколонијалним пословима у Африци. Са друге стране Гадафија је у изјави јула 2010 обећао да ће укупне девизне резерве Либије, дакле 97 милијарди долара, да инвестира у Африку да би је ослободио Западног утицаја, под условом да се афричке државе ослободе корупције и непотизма. Ова изјава му је, вероватно, запечатила судбину. У беду и немоћ Африке не сме да се дирне! Само још један вид вриштеће западне хипокризије, јер поред свих хуманитарних организација, концерата за гладну Африку и сличних социјалних и медијских циркуса уз које се ситуација већ деценијама не мења ни за длаку, када неко заиста хоће да помогне уз улагање озбиљних средстава за развој континента и независних институција АУ, дакле да оспособи Африку да сама собом управља, и изађе из беде и глади то се зауставља по сваку цену.
Афрички монетарни фонд (АМФ)
Афрички монетарни фонд (АМФ) је једна од три финансијске институције чије формирање предвиђено оснивачким актом Афричке уније (АУ) из 2000 године. Ова организација треба, заједно са Афричком централном банком (АЦБ), и Афричком инвестиционом бакном (АИБ) да убрза формирање јединственог афричког тржишта, вођење макроекономске политике континента, раста и тржишног развоја. У децембру 2010. године постигнут је договор у АУ о формирању и почетку рада АМФ-а у 2011. години, са 42.68 милијарди долара иницијалног капитала, на бази улога водећих афричких држава, при чему је Алжир требао да приложи 14.8, Либија 9.33, Нигерија 5.35, Египат 3.43, Јужноафричка репубилка 3.4 милијарде долара. Запад је затражио учешће у АМФ-у, али је овај захтев једногласно одбачен од стране земаља чланица АУ, уз образложење да је чланице могу бити само афричке државе, насупрот ранијим најавама да ће све државе које желе чланство бити добродошле.
Разлог за то је био страх да се АМФ не претвори у још једну полугу власти Запада, као што је случај са ММФ-ом. ММФ ведри и облачи над политиком и економијом афричких држава и лидерима на бази 25 милијарди долара инвестиција у Афричке државе. Јасно да би, безмало двоструко већи инвестициони капитал АМФ значано умањио утицај и, садашњу (све)моћ, ММФ-а међу афричким државама. Колика је моћ ММФ-а видело се када се показало како је могао читав континент да баци на колена, и натера све афричке зеље да прихвате крајње проблематичне приватизације, и прелаз монополских предузећа из јавног у приватни сектор. Усталом добро нам је познато колика је моћ ММФ-а. Када нам представници ММФ-а дођу у посету, све структуре наше власти се пред њима тресу од страха и падају ничице, и испуњавају сваки захтев, само да би добили какав такав кредитни аранжман за преживљавање. Са запада оркестрирано „Арапско пролеће“, крунисано НАТО интервенцијом у Либији, уклонило је два од пет великих улагача у АМФ, а трећи, Алжир, је и даље под претњом даљег ширења немира. Ове три државе чиниле су 2/3 пројектованог иницијалбног капитала, чиме читав пројекат независног АМФ-а пада у воду. Тако је Запад још једном успешно елиминисао конкуренцију ММФ-у, својој главној полузи светске доминације.
Индикативно је да министри финансија многих афричких држава, болно свесне да је „Арапско пролеће“ однело главне финансијере АМФ-а, нису присуствовале 4. годишњем скупу Афричке уније и Комисије уједињених нација за Африку (ЕЦА), већ су, погнуте главе, похрлили на Пролећни састанак Светске банке и ММФ-а. Другим речима, вера и нада да долази период афричке независности од бивших колонијалних сила је угасла, и наставља се све по старом. Јужноафричка република се још бори, у покушају да се приближи Африку земљама БРИЦКС-а, да би се смањио утицај Запада. Но то је ипак само прелаз из једне сфере утицаја у другу, а не независност.
Следећи корак, након почетка рада АМФ-а, требало је бити увођење афричке монетарне уније. Афричка централна банка са седиштем у Нигерији посвећена је увођењу јединствене афричке монете. То би означило крај ЦФА франка, продужене руке утицаја Париза на своје бивше колоније у последњих 50 година. Занимљиво је значење скраћенице ЦФА. Од 1945 до 1958. ЦФА је била скраћеница за Цолониес франçаисес д’Африqуе (Фрнцуске колоније у Африци), па је то преправљено у Цоммунаутé франçаисе д’Африqуе (Француска заједница у Африци), да би након што су бивше колоније шездесетих година прошлог века стекле независност, скраћеница и даље остала на снази али са, наводно, новим значењем Цоммунаутé Финанциèре Африцаине (Афричка финансијска заједница). Како је Гадафи био један од креатора нове независне Африке, постаје много јаснији дивљи бес и одлучност Француске да га сатре.
Перспективе након завршетка НАТО интервенције у Либији
Није ствар у томе да је пуковник Гадафи, нека добричина, малтене светац, већ да је демократија западног типа немогућа у арапском свету, који проистиче из сасвим другачије традиције, другачијег права и погледа на свет. Са сменом владајућих аутократских режима у северној Африци, након кратког времена расула, опет ће се створити нова владајућа структура сличног типа, и временом све ауторитарнија. Запад то зна, а прича о неким људским правима и слободама, од којих свеједно неће бити ништа, завршиће се само дестабилизацијом државе, пропашћу привреде, а поготово туризма. Реке невино проливене крви, а у Либији и разорне инфраструктуре, друштво расцепљено грађанским ратом, и то у земљама које су биле локомотиве развоја Афричког континента ће бити резултат западне „хуманитарне“ интервенције у Либији и наводне борбе за добробит народа Африке – дакле, још дубља беда за Африку.
Ако и када се након грађанског рата одмрзну 77 милијарди долара Либијског капитала у западним банкама, то ће таман послужити да америчке и енглеске и француске компаније дебело зараде на изградњи свега онога што су избомбардовали у претходном периоду. Либијски инвестициони фонд је теко нестао, и ко зна колико ће проћи док се Африци не појави неки нови пуковник Гадафи, који би своје благо дао континенту.
Мубараку се, такође, смеши смртна казна за покушај учешћа у истинском ослобођењу Африке, а субина Алжира, као трећег великог инвеститора у овај пројекат је још увек неизвесна. Након Либијске НАТО интервенције, догађаја у Египту, и западњачког бруталног отимања десетина милијарди долара и ресурса, тешко да ће се ускоро наћи још неко спреман да преузме такве ризике.
