Dogaðaji se munjevito smenjuju. Teško je u nedeljnoj kolumni pratiti sve zapise iz podzemlja. O mnogim pojavama i liènostima bi hteo da pišem, ali je teško pratiti sve jaèe kolektivno ludilo. Hronika ovog doba, rastakanje države, nestajanje nacije i uništavanje svake pristojne ljudske pameti, uz razbojnièku pljaèku i otimanje moralnih nakaza i gangsterskih bandi, izgledaæe nekom našem dalekom potomku kao izveštaji iz ludnice. Neæe taj naš roðak znati imena svih tih tranzicionih razbojnika koji danas kradu sve siromašnije graðane i koriste rasulo u državi za lièno bogaæenje, njihova imena nikada, na sreæu, neæe biti upisana u Knjigu života, jer su oni, uprkos ukradenom bogatstvu i napadnoj raskoši, još za života zaboravljeni; veæ æe svi ti tajkuni tranzicije biti svrstani u jedan isti istorijski ološ koji je doprineo tragiènom uništavanju i nestajanju jedne države i njenog nesretnog naroda. Istorija je najbolji sudija. I vreme koje briše iz seæanja pojedinaène aktere naše nacionalne tragedije.
Moram da priznam, nikada mi nije bilo jasno – zašto ti moænici od sapunice danas toliko kradu? Otkud tolika pohlepa? Može li se ukradenim tuðim životima kupiti duhovni mir? I, na kraju, šta æe im toliki novac? Istorije bogataških porodica pokazuju da se nakon nekoliko generacija uèinjeni zloèin kažnjava. Gembajevsko ubistvo u šumi i otimanje tuðeg novca, kažnjeno je veæ u prvoj generaciji Leonovim ludilom i samoubistvom zarðalim makazama. Rokfelerov naslednik je završio ufiksan u jednom haustoru kao poslednji dripac sa ulice. Kada se na život posmatra sa takve istorijske distance, onda je neshvatljivo da svi ti likovi koji nam danas zagorèavaju život nemaju ni trunke pameti da nešto valjano urade.
Iz istorije nisu ništa nauèili. Recimo, Kapetan Miša je bio, zajedno sa knjazom, monopolista u trgovini soli i stekao je, kako to biva, za kratko vreme ogromno bogatstvo. Ali Kapetan Miša je imao istorijsku odgovornost prema svom narodu. Napravio je zadužbine na polzu svome otaèastvu. I to je razlika izmeðu ljudi koji su sticali bogatstva i kriminalaca koji ništa vredno ne ostavljaju za sobom. Da holivudska industrija nije stvorila mit o Al Kaponeu i Lakiju Luæanu, oni bi danas bili potpuno nepoznati kao bilo koji razbojnici koji su pljaèkali vozove i koèije u zemlji u kojoj se industrijska revolucija odvijala. Naravouèenije, uzaludno ste se muèili otimajuæi i kraduæi od drugih i vaše blamiranje je bilo besmisleno. Ostaæe samo žig srama. Ovaj narod, bez obzira koliko naivan bio, pamti i ne zaboravlja. A zloèini se nikada ne zaboravljaju. Stvar je, dakle, u izboru. Živimo u ludnici. Normalni ljudi su postali zatoèenici odbeglih pacijenata. Vrednosti su poremeæene jer pacijenti pišu dijagnozu. Ako hoæemo da spasimo državu i naciju, o tome jedino pristajem da polemišem, onda stvari treba staviti na svoje mesto.
I zato sam pristao da veæ decenijama ustajem u odbranu ljudske pameti. Novac ne donosi pamet. Biti bogat u zemlji u kojoj osamdeset odsto graðana, prema zvaniènim istraživanjima, živi na samom rubu ili ispod crte egzistencije, a to je 1 – 2 $ dolara dnevno; biti bogat u takvoj zemlji je sramno. A hvaliti se time je kriminalno. Stidno je nemati stida, rekao bi Dostojevski. I zato, odgovorno tvrdim da svi oni koji danas imaju velika bogatstva došli su do tog bogatstva na kriminalan naèin. Špekulacijom, podmiæivanjem, pljaèkom države i malih akcionara, potkupljivanjem politièara i sudija, saradnjom sa kriminalcima, primarnim i sivim emisijama koje su dobijali kao izabranici režima, poltronskim dodvoravanjem Familiji i njenim èaušima, uvozom akcizne robe i partijskom zaštitom režimskih ljudi koji su dobijali procenat za tu uslugu. To je, manje više, isti scenario kako su nastajala bogatstva od 1990 do danas.
Kako je moguæe da nepismeni, mucavi i nestruèni referenti postaju velike gazde i bogatuni. Kolike su profitne stope bile godišnje da bi se preko noæi stvorila ta današnja bogatstva? Ako veæ izlaze u javnost novobogataši, ako veæ hoæe sa mnom da polemišu, treba da se suoèe sa istinom. Prièu moramo vratiti na sami poèetak i otvoreno progovoriti o svemu. A na poèetku oni nisu imali ništa. Osim pohlepe i sujete. Danas poseduju ono što su pokrali. Zato sam predložio da se donese Zakon o poreklu bogatstva novobogataša. Svako od njih treba pred graðanima Srbije da pokaže šta je imao 1990, uzimam tu godinu kao prekretnicu naše ubrzane propasti, a šta ima danas.
Uporediæemo to sa razvijenim zemljama o kojima skorojeviæi toliko prièaju. Da li je moguæe za tako kratko vreme da se stvori toliki kapital. Predlažem da sve ono za šta država utvrdi da je bilo nemoguæe stvoriti sadašnji vlasnici vrate državnom fondu za razvoj, jer to ne pripada graðanima Srbije. Da li ste, gospodo novobogataši, spremni na to? Da li ste spremni da izaðete pred sud istorije i srpske javnosti? Tek kada proðete to suðenje, kada vratite ono što ste na prevaru uzeli, možete da uèestvujete u javnoj raspravi. Zalažem se, dakle, za ostracizam. Stari Grci su na taj naèin iskljuèivali iz zajednice one koji su zajednici naneli zlo. Lustracija novobogataša je nužna. Oni nemaju šta da traže u javnosti dok se ne pokaju. I, naravno, vrate ono što su prevarom oteli. To je poèetak.
U Francuskoj je ustav EU vraæen na poèetak. Bilo je normalno da se to desi. Španci za takav èin nisu imali hrabrosti. Èinjenica je da 60 odsto Španaca nije izašlo da glasa. Birokratama iz EU to nije bio signal da se opamete. A i zašto bi se opametili kad birokrate guraju svoje liène interese. Briselska birokratija je stvorila demokratiju po svojoj meri. A njihovu meru kroje vladari iz senke. Plutokratija koja stvara nemoguæe uslove za život na planeti.
Svet se danas potpuno raspolutio. Oni koji su bogati postali su još bogatiji, a oni koji su siromašni su još siromašniji. Socijalne razlike u zemljama EU još više se produbljuju. Nema privrednog razvoja, nezaposlenost je 10,2 odsto i nikada nije bila veæa, najavljuju se nova otpuštanja. Dojèe banka je prošle godine napravila profit od 4 milijarde evra ali je otpustila 5000 ljudi. Zašto kompanije otpuštaju radnike kad prave profit? Odgovor je jednostavan – da bi gazde uzele što više. Pohlepa je ugraðena u komercijalnu civilizaciju. Veliki kapital traži veliku zaradu. Granice pohlepi nema. Socijalnog dijaloga nema. Sve veæi broj ljudi u EU postaju žrtve neoliberalizma.
Prema poslednjim istraživanjima graðani EU su u paniènom strahu za svoju buduænost. Ne samo da se plaše starosti, veæ i saznanje da æe biti siromašni u starosti. Potrošnja sedativa u EU vrtoglavo raste. Strah od nezaposlenosti se kao kuga širi Evropm. Briselska birokratija ne shvata da je problem u pogrešno koncipiranom sistemu. Taj neoliberalizam je uzrok lošeg zdravlja Evrope. Birokrate iz Brisela strukturalne probleme društva hoæe da rešavaju nakalemljenim Ustavom. Prema zvaniènim istraživanjima samo 11 odsto graðana Evrope zna šta piše u tom famoznom ustavu, odštampanom na, kako mi se èini, èitavih 454 stranica. Ostalih 89 odsto graðana Evrope nemaju pojma o èemu se tu radi. Kako graðani da se izjašnjavaju o onome što nisu èitali i što ne razumeju? Kakvo je to nasilje u demokratiji da administracija nameæe nešto što graðani ne prihvataju? Zašto sve zemlje nisu išle na referendum? Zašto je ukinut cenzus da 51 odsto graðana mora izaæi na izbore da bi referendum bio validan? Zar je to demokratija kad manjina odluèuje u ime veæine?
Francuska je lupila vruæ šamar briselskoj birokratiji. Ne ideji EU, veæ plutokratiji koja hoæe da potre svaku nacionalnu osobenost i sve graðane da pretvori u robote potrošaèe. Mali èovek se pobunio. Mali èovek je ustao u odbranu svog dostojanstva i svog nacionalnog ponosa. Mali èovek je postavio pitanje: a gde sam tu ja? Šta je sa mojim životom? Šta je sa mojim poslom, platom i penzijom? Zašto da èitam neki birokratski dokument koji ni struènjaci ne razumeju? Zašto da poništim sam sebe? Tako razmišlja mali èovek u Evropi koga ugrožava besparica i sve veæa nezaposlenost.
O tome briselska birokratija ne govori. Birokrate ganjaju svoju karijeru. Jedni te isti likovi pojavljuju se u razlièitim ulogama. Primer Solane je zastrašujuæi. Èovek koji nas je bombardovao danas dolazi da miri lažnu zajednicu posvaðane braæe. Mali Francuz je odreèno rekao – NE! Mali Holanðanin je podigao glavu i rekao – NE! Mali èovek hoæe Evropu po svojoj meri. Briselske dogmate o tome i ne razmišljaju. Pohlepni i ostrašæeni oni nastavljaju dalje.
Kuda? Kuda srlja Evropa? Koliko vidim profiteri integracije nastavljaju dalje. Kako kažu, još odluènije. Šamar koji im je opalio mali èovek nije bio dovoljan da se urazume. Šta treba još da se dogodi da prestane nasilje birokrata nad evropskom demokratijom? Hoæe li nastati neka nova francuska graðjanska revolucija? Hoæe li Evropa ponovo morati da uzvikuje na ulicama: Sloboda, Jednakost i Pravda! Ako briselska birokratija nastavi i dalje ovako da se ponaša sledi – ulica! Kada je demokratija ugrožena, graðani moraju da se pobune. Isti sluèaj je i sa nama. Bilo kako bilo, EU i Srbija koraèaju zajedno ka – uliènim demonstracijama. Ko to kaže da nismo deo Evrope? Svedok 14. jun 2005.
