Odmah da kažem, zbog zlonamernih koji bespogovorno sprovode politiku MMF-a, da nisam protivnik te institucije. Protiv sam zloupotrebe te znaèajne meðunarodne institucije od strane njene birokratije, treæerazrednih studenata Harvarda (Štiglic), koji, umišljeni u svojoj neoliberalnoj teoriji, guraju jedan propali ekonomski koncept. Sve zemlje u razvoju koje se danas nalaze u ekonomskim problemima, dospele su u nevolju zbog striktnog pridržavanja rigidnog koncepta birokrata iz MMF-a. Najgora situacija je u Argentini. Uprkos doslednog pridržavanja nametnutog koncepta, uprkos silnim pohvalama za istrajnost u sprovoðenju šok-terapije, vreme je, ipak, pokazalo da je Argentina postala žrtva neoliberalnih opita. Zašto bi Srbija ponovila istu grešku? Reformatori danas u Srbiji pokušavaju da proguraju taj koncept. Oni ne žele da èuju dobronamerne savete domaæih struènjaka. Kao svi malograðani na vlasti, opèinjeni su moænijim i bogatijim od sebe. Nemaju viziju razvoja sopstvene države, arogantni su i bahati jer znaju da ih podržavaju birokrate iz meðunarodnih institucija. Zar im nije važnije da ih hvale sopstveni graðani? Zar graðani na izborima ne biraju svoju vlast? Jesmo li mi to veæ postali protektorat?
Podaci za 2001. godinu krajnje su zabrinjavajuæi i jasno govore kojim putem su reforme krenule. Ne samo da nije došlo do željenog oporavka privrede, veæ su se pogoršali uslovi privreðivanja. Trgovinski deficit je dostigao iznos od 2,93 mld $ i za 47,2% je veæi nego u vreme prethodong režima. Posebno zabrinjava što je industrijska proizvodnja ostala nepokrenuta, rast od jedva 0,6 odsto, mada nema ekonomskih sankcija i smenjen je jedan despotski režim. Ukupan privredni rast bio je svega 5,5 odsto, a to možemo zahvaliti jedino rodnoj godini u poljoprivredi. Reformatori su najavili da æe stopa privrednog rasta u 2002. godini biti – 4 odsto. Graðani moraju da znaju da æemo sa tako niskom stopom rasta tek za 25 godina stiæi u 1989. god. Jesu li oni spremni toliko dugo da trpe? Privatizacijom æe ostati bez posla sigurno još 800.000 ljudi i nema nikakvog objašnjenja gde æe toliki nezaposleni da se zaposle. Socijalna bomba kuca u Srbiji. To je posledica divlje liberalizacije i dirigovane privatizacije.
S jedne strane otpuštaju se ljudi i zatvaraju firme, a sa druge strane ne pokreæe se proizvodnja, niti se otvaraju nova preduzeæa. Inflacija je prošle godine iznosila 40 odsto, plate su porasle na 230 DM, ali je njihova kupovna moæ bila svega 90 DM. Potrošaèka korpa ne može da zadovolji osnovne egzistencijanalne potrebe i sve veæi broj ljudi – 74 odsto, živi na svega 2$ dnevno. Preko 40 odsto ljudi živi na 1$ dnevno. Za proseènu èetvoroèlanu porodicu potrebno je meseèno 38.010 din da bi nekako plaæala sve narasle troškove života. Kako zaraditi tolike pare u posrnuloj privredi? Ni pokazatelji za prvi kvartal 2002., nažalost, nisu ništa bolji. I dalje se nastavlja pad industrijske proizvodnje: januar 5,5 odsto u odnosu na isti period prošle godine, februar 4,9, a mart oko 4 odsto. Trgovinski deficit je veæ dostigao 756 mil $ za prva tri meseca. Nelikvidnost se kao zaraza širi u privredi. U prva tri meseca 2002. godine bilo je nelikvidno 44.345 preduzeæa u kojima je radilo 1.200.379 radnika. Neprekidno je nelikvidno 25.546 preduzeæa u kojima radi 699.870 zaposlenih i dug je narastao na 95,5 milijardi dinara. Meðutim, dok pada industrijska proizvodnja rastu prihodi javnog sektora. Za prva dva meseca ove godine ti prihodi su veæi za 102 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Nerealan porast zarada doveli su do natproseènog rasta poreza na dohodak za èitavih 159 odsto.
Sve u svemu, svi podaci govore da moramo ozbiljno da preispitamo dosadašnji koncept reformi. Kao iskusni struènjak iz privrede, pokušavam javnost da opomenem na pogubno delovanje današnjih reformatora. Pošto su 28. decembra 2001. godine prodali tri cementare u zemlji, a nekoliko dana kasnije urgentno zatvorili èetiri nacionalne banke, plašim se da æe se nastaviti rasprodaja nacionalne imovine. A ako ne zaustavimo takvu bezdušnu rasprodaju po nalogu MMF-a, postavlja se pitanje kako æemo upravljati državom ako rasprodamo strateške grane? Kako æemo voditi nezavisnu ekonomsku politiku? Kakva æe nam država biti u buduænosti? Zabrinut sam nad svim ovim pitanjima. Ima li izlaza iz ove situacije? Ima. Pogrešno je mišljenje da moramo da sprovodimo naredbe meðunarodnih birokrata koji ništa ne znaju o našoj privredi. Potrebno je naæi zajednièki interes izmeðu MMF-a i naše zemlje. Ni MMF-u ne odgovara da se u Srbiji ponovi argentinski scenario.
Zbog toga je važno da preko naših poslovnih prijatelja lobiramo u MMF-u da se odustane od neoliberalnog koncepta. Jedna struèna, sposobna i otresita ekipa naših privrednika napravila bi prezentaciju Programa za spas Srbije u Meðunarodnim finansijskim institucijama i tražila bi podršku krupnog privatnog kapitala za svoj projekat. Tek kada oni prihvate taj Program i naðu interes u njemu, možemo da uspemo. Meðunarodne finansijske birokrate sprovodiæe naloge krupnog privatnog kapitala, jer æe težiti da odbrane njihove interese. Tako æe se naši državni, nacionalni graðanski i privredni interesi poklopiti sa interesima meðunarodnih institucija. Niti æe se one stideti za pogrešan koncept reformi, niti æemo mi rizikovati da izgubimo državu i upadnemo u socijalnu anarhiju. MMF æe obavljati svoju izvornu funkciju zbog koje je i osnovan. Mi æemo biti platežno sposobni da vraæamo preuzete obaveze. Graðani se neæe iseljavati u potrazi za poslom. Neæe biti pritiska na razvijene države.
Evo puta za globalni oporavak svetske ekonomije i trajno rešenje ekonomskih problema zemalja u razvoju. Vrlo brzo bi se smanjile tenzije izmeðu razvijenih i nerazvijenih, izmeðu bogatih i siromašnih. Planeta bi postala mesto za ugodan život. Revolucije bi definitivno otišle u zaborav. Nestala bi i ukleta Fondrmacija. Uginula bi sedmoglava sablast što proždire siromašne zemlje i narode kako bi nahranila sopstvenu prazninu. Pohlepom se èoveèanstvo ne može spasiti. Duševni mir i skromnost postaæe utoèište za sve posrnule duhove. Smisao i svrha svega biæe mere vrednosti. Korisnost æe se meriti davanjem. A niko neæe ništa hteti da uzme, pre nego što ne ponudi izbavljenje. Naravno, za sve.
Beograd, 23.04.2002. god.
