Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Foliranti

Foliranti

998
0
SHARE

Nema uspešne tranzicije bez rešavanja i iskorenjivanja siromaštva. Uostalom, koji je smisao reforme? Ako oni što su veæ bogati postanu, sklapajuæi »deal« sa novim vlastodršcima, još bogatiji, dok veæina graðana živi na egzistencijalnom minimumu, onda nam takve reforme nisu ni potrebne. Ni èlanstvo u EU nam nije potrebno, ni pohvale moænih birokrata iz meðunarodnih institucija. Nije cilj reforme samo da dobijemo efikasnu privredu, veæ da istovremeno, izgradimo pravedno društvo u kome æe nesigurnu vlast prevrtljivih politièara zameniti stabilne i sigurne institucije. Dakle, pragmatièari na vlasti, zaljubljenici u makijavelistièku floskulu da cilj opravdava sredstva, koju su mnogi diktatori i satrapi upražnjavali pre njih, moraju prvo da definišu cilj kome težimo. Ne moramo baš da ponavljamo sve gluposti razvijenog sveta.

Godine 1960. prihodi 20 najbogatijih bili su za 30 puta veæi od prihoda 20 odsto najsiromašnijih, dok se 1999. godine taj raspon poveæao na 82 puta. Danas je u svetu 150 miliona ljudi nezaposleno, 960 miliona nepismeno, 780 miliona nema zdravstvenu zaštitu i gladno je, 1 milijarda nema pristupa vodi za piæe i 1,3 mld ljudi živi sa manje od 1 $ dnevno.

Samo u SAD preko 50 miliona graðana nema zdravstvenu zaštitu, a 46 miliona živi na ulici. U državi Njujork, recimo, u proteklih dvadeset godina porodièni godišnji prihodi donje petine graðana opali su za 5,9 odsto i iznose 12.639$. dok su godišnji prihodi gornje petine porasli sa 56.812$ na èitavih 161.858$. Prema poslednjim podacima èak 14 mil amerièke dece žive u siromaštvu. Uzgred, da kažem i to, kada znate ove podatke, onda se nameæe logièko pitanje: zašto bi nam neko davao donacije kad veæ imaju toliko siromašnih u sopstvenoj kuæi? No, želim samo da pokažem da medalja ima dve strane. Prema izveštaju Nacionalnog udruženja za mentalno zdravlje 2,5 mil Amerikanaca boluje od šizofrenije, 19 mil pati od depresije i 19 mil pati od raznih drugih duševnih poremeæaja. Oko 22 odsto Amerikanaca svake godine prolaze kroz neke duševne traume. Gotovo 97 miliona ljudi u SAD ili 54,9 odsto odraslih pate od preterane gojaznosti. Jedu ljudi od nervoze, šta æe?!

Zašto vam iznosim sve ove podatke? Pa, moramo svi da znamo, na poèetku reforme, šta zapravo hoæemo? Kakvo društvo želimo da izgradimo? Èemu reforme koje nas vode u bolesno društvo? Nedavno ministarka reèe kako je ona tehnokrata i kako je došla da sprovede reforme. Greška, gospoðo! Ako ste zaista tehnokrata, otvorite vašu privatnu firmu ili zaposlite se u nekoj kompaniji kojoj trebaju vaše usluge. Vi ste ministar, dakle, politièka liènost koja mora da ima širinu i strpljenje, koja radi u interesu veæine i koja mora da zaštiti socijalno ugrožene. Tehnokrate ne mogu da sprovode reforme jer su nesposobni za tako nešto. Zašto? Suviše su sebièni i iskljuèivi. Veruju samo u nauèene teorije u kojima života nema. Ni ljudi nema, nego samo porezi, prvo uvek oni, procenti, nastupi, uspesi i pohvale. Suviše su udaljeni od stvarnog života i ne razumeju našu sirotinju. Grade društvo po svom liku, umesto da se bore da blagostanje bude opšte. I zato reforma ne može da krene.

Bez obzira koliko bile skupe marketinške kampanje Vlade, one ne daju nikakve rezultate. Ne možete kontrolom medija i prizemnom propagandom, kakvu smo veæ imali, da ubedite ljude da bolje žive. Jednostavno reèeno, preko 74 odsto graðana koji žive na svega 1-2$ dnevno ne vide sebe u nametnutim reformama. Pogotovo kad uporede svoje siromaštvo sa luksuzom onih koji govore o reformama. Onih koji su do Revolucije bili marginalci i koji nisu mogli da prežive baveæi se svojom strukom, pa su oèajnièki krenuli da osvajaju vlast. I tu je kljuèna greška dosadašnjeg neuspeha reformatora.

Obièan svet naše reformatore doživljava kao folirante, kojima je važnije da se pojave u medijima, na modnim revijama, pozorišnoj premijeri ili koncertu nekog plagijatora, nego da rešavaju ozbiljna državnièka pitanja od kojih zavisi naša sudbina.

Naravno, reforme su nam preko potrebne. Ali reforme koje æe imati socijalni okvir i koje æe srušiti dosadašnje kastinsko društvo. Potrebno je da 74 odsto graðana Srbije postanu srednja klasa koja æe konaèno iz naše zemlje da protera siromaštvo. U isto vreme treba omoguæiti da se 3 odsto najsposobnijih i najupornijih bogate na opšte zadovoljstvo svih u državi. I niko normalan se ne bi bunio protiv takvih bogataša.

Nismo svi isti. Elita mora da postoji. Ali elita koja æe nastati u konkurenciji ideja, rada i kapitala. To ne znaèi da mora da doðe do neljudskog raslojavanja u društvu koje æe ugroziti samu suštinu života.

Na kraju, sva materijalna bogatstva brzo proðu. U drevnu knjigu života ulaze samo odabrani. Folirante niko i ne pominje. I to je neka pravda.

Beograd, 08.07.2002. god.

SHARE