Autor: Nikola Jovanović
Javna je tajna da zemlja u tranziciji počinje da smanjuje nezaposlenost samo ukoliko je ekonomski rast preko 4% BDP na godišnjem nivou. Budući da je Srbija daleko od ove stope i da nema originalnih ideja o tome kako udvostručiti društveni proizvod u vremenskom razdoblju od jedne generacije (30 godina), što je sveti cilj svih centralnoevropskih država, nameće se konstatacija da se nalazimo u ekonomskoj pat poziciji. Ukoliko donekle možemo razumeti da se još nije razvila svest o ulaganju u nauku i obrazovanje, kao jedinoj poluzi za izvlačenje zemlje iz začaranog kruga siromaštva, ostaje nejasno zašto država bar ne unapredi vršenje svojih primarnih ingerencija, kao što su naplata poreza, rukovođenje javnim preduzećima, raspolaganje imovinom, razvoj i održavanje infrastrukture, ali pre svega upravljenje javnim finansijama.
Manjkavosti u našem sistemu javnih finansija su brojne. Prvo,inicijalni nacrt budžeta za narednu godinu izrađuje se već na proleće tekuće godine, što je prerano da bi se izvršilo ozbiljnije planiranje i optimalna alokacija resursa. Drugo, srednjeročni fiskalni plan iz Memoranduma o budžetu po praviluse ne poštuje. Treće, Srbija ne samo da nema projektni budžet, nego nema ni takozvani top-down pristup izradi budžeta. Četvrto, iznos famoznih „sopstvenih izvora prihoda“ ministarstavanigde nije naveden u budžetu, samo je prikazan način na koji su ta sredstva iskorištena. Peto, mnogi državni organi, u cilju lobiranja za veća sredstva, troškove tekuće potrošnje klasifikuju kao investicije, što šteti preciznosti fiskalnog okvira. Šesto, Poreska uprava je, nedoslednom primenom Zakona o dohotku građana i Zakona o porezu na dobit preduzeća, dozvolila velikom broju domaćih državljana da se predstave kao strani investitori i tako direktno ugrozila transparentnost sistema i poresku bazu države. Sedmo, veliki broj poreskih olakšica ugrožava koherentnost poreskog sistema i stabilnost javnih prihoda, itd.
Kao da sve ovo nije dovoljno, dve još teže bolesti su zahvatile naš sistem javnih finansija : nepostojanje fiskalne odgovornosti i nepostojanje nezavisne kontrole budžetske politike. Drugim rečima, dve stvari su prioritetne : donošenje zakona o fiskalnoj odgovornosti i osnivanje Revizorskog suda, umesto Državne revizorske institucije.
Zašto je Srbiji potreban zakon o fiskalnoj odgovornosti? Zato što je Evropska unija još 1997. godina u Paktu za stabilnost i rast propisala najviše referentne vrednosti u vezi deficita, javnog duga i inflacije, za sve države članice monetarne unije i države kandidate. Budući da Srbija želi da postane kandidat, a da za nju formalno još ne važi Pakt za stabilnost i rast, trebalo bi kroz domaće zakonodavstvo transponovate kriterijume iz tog dokumenta. Tim zakonom bi čak trebalo pooštriti gornje granice dozvoljenog deficita i javnog duga u odnosu na EU, imajući u vidu visoku kamatnu stopu domaćeg duga i probleme u kontroli duga vezane za valutni rizik. U zakonu treba predvideti samo dve izlazne klauzule, kojima će se dozvoliti prociklična poreska politika i kreditiranje kapitalnih investicija iz preferencijalnih zajmova međunarodnih finansijskih institucija. Na žalost, postoji realna opasnost da ovaj zakon ostane mrtvo slovo na papiru i da ne uvede fiskalnu disciplinu zbog nedostatka političke volje. Ipak, za centralnu vlast bi kršenje ovoga zakona predstavljalo narušavanje ugleda i osnov za političku odgovornost, dok bi lokalna vlast bila izložena administrativnim i finansijskim sankcijama.
Ovim zakonom bi trebalo osnovati Fiskalni savet koji bi imao savetodavnu ulogu u formiranju poreske politike i prilikom pripreme budžeta. Trenutno 18 od 27 država EU imaju u nekoj formi fiskalne savete. Pored ojačanog kapaciteta za pripremu budžeta i koncipiranje fiskalne politike, ključni korak u ozdravljenju javnih finansija bio bi osnivanje Revizorskog suda (Court of Exchequer, Cour des comptes). Za razliku od DRI, Revizorski sud bi bio nezavisnija i jača institucija sa više ovlašćenja, pre svega na polju kontrole celishodnosti upotrebe budžetskih sredstava, ne samo njene zakonitosti. Ne zaboravimo, antievropsko ponašanje u domenu javnih finansija plaćaju svi poreski obveznici.
Izvor: Ekonom:est 16. 8. 2010.
