FILM
„ NEBRASKA“ Režiser Aleksander Pejn – 2013
Crno beli film o nekoj drugoj Americi. Nekoj stvarnoj i neotkrivenoj Americi, koja se razlikuje od lažne i prepotentne holivuske slike o Americi. Film o pravoj, izvornoj, ljudskoj i običnoj Americi, srednjoj i nižoj Americi i Americi koju smo upoznali tek kada smo proputovali po njoj. Takvu Ameriku evropski gledalac, naročito onaj skorojević sa Balkana, koji je indoktriniran slatkastom holivudskom čarolijom o obećanoj zemlji, o zemlji u kojoj teče med i mleko, o zemlji uspeha i velikih para, nema prilike često da vidi na filmu. Zato je ovo evropski film o američkom izgubljenom čoveku u senci marketinške nabildovane moći Imperije u rastrojstvu. Ovo je vruć šamar toliko hvaljenoj predstavi o američkom stilu života.
Crno beli film bolje osvetljava tu prostotu i prazninu američkog života. Crno i belo jasnije prikazuje dubinu te građanske propasti i stupidnosti. Granice različitih i izgubljenih svetova su mnogo vidljivije. Crno beli film je upečatljiviji prikaz izbezumljenosti potošačke civilizacije na umoru. On nam direktnije ocrtava spasonosnu katarzu. Otrežnjenje. Begstvo od gluposti svakodnevnog. Brutalno prikazuje realnost potonulog sveta u narcizmu malih diferencija. Kontrast crnog i belog pojačava tragikomičnost priče. Besprekorno čista i prozirna fotografija pojačava karakterne crte likova i naglašava njihovu izražajnost. Pejsaž u crnobelom filmu uokviruje sliku teške provincijske zabiti, njene udaljenosti od svetskog meteža i vreva i skida mistični i maglenio veo svih skrivenih tajni malog mesta, decenijama nagomilanim i pothranjenim u skupljenim dušama usamljenih ljudi, tajni koje se iznenada otkrivaju u večitom sudaru promašenih života likova sa dna kace. Ti sukobi stegnutih lljudi u pokušaju svog oslobađanja, bez obzira da li se dešavaju u restoranu, kući ili prodavnici, dovedeni su u crno-beloj verziji ovog filma do vrhunca, pogotovo kada glumci ništa ne govore. Nema ni potreba da govore, jer fotografija više otkriva o njima samima nego sve izgovorene prazne reči.
Ovo je film o autsajderima. Autsajderima koji pokreću svet. Koje niko ne primećuje, koji su nevidljivi, na koje niko ne obraća pažnju i koji su, kada ih bolje upoznamo, istinski heroji naše stvarnosti i junaci koji mogu da preokrenu sudbinu čovečanstva nekako jednostavno, bez pompe, kamera, aplauza, bez suvišnih i dosadanih hvalospeva o sebi i svojoj ulozi, nego to rade iz dubine svoje prirode, iz suštine njihovog života, potpuno opušteno i bez grča, ne očekujući ništa kao nagradu za svoje živorno delo.
Stari i sve dementniji Vudi Grant živi u Montani sa brbljivom ženskom napasti, dva odrasla sina nemaju više nikakve dodirne tačke sa ocem, hroničnim pijandurom, koji živi u svom otkačenom svetu na margini života i koji je umislio da je dobio nagradu od milion dolara, ne shvatajući da je to još jedna u nizu potrošačkih piramidalnih prevara i da tog novca nema, da je nasamaren, izigran i ismejan od onih koji upravljaju životima malih ljudi. Ali, dobrota i naivnost Vudija pokreću ga da krene u svoju rodnu Nebrasku, da podigne dobijeni novac, da kupi najobičniji kamionet i kompresor, jer je dugo godina u mladosti sa partnerom držao garažu za opravku automobila,te da preostali novac ostavi svojim sinovima.
Uprkos protivljenju žene i starijeg sina da se ludilo izlapelog starca reši na način da se on hitno smesti u starački dom, napušteni i usamljeni starac Vudi svojom suludom idejom da ode i da podigne milion dolara, pokušaj u nekoliko navrata da sam krene na taj dugačak put peške, njegova neverovatna upornost da ne odustane od te svoje namere, zapravo je njegova poslednja borba da sačuva svoj um i da zaustavi napredak opasne bolesti. Njegov mlađi sin je zaprepašćen očevom upornošću da se domogne Nebraske i da podigne novac koga nema u nagradnoj igri za lakoverne, počinje da shvata da iza te očajničke želje da se putuje stoji nešto mnogo više, koje je njemu nedovoljno jasno bilo, pa on odlučuje, uprkos protestima sebične majke i proračunatog brata, da udovolji ocu i pristaje da ga svojim kolima vozi.
Tako počinjenje ponovno, ovoga puta istinsko i temeljno, upoznavanje oca i sina, zbližavanje otuđenih ljudi na besmislenom putu bez cilja, gde im se tokom putovanja dešavaju niz nezgoda koje ih čine prisnijim i koje znatiželjnom sinu otkrivaju u liku njegovog oca jednog izuzetno šarmantnog, duhovitog, otkačenog i osobenog čoveka, koji, za pravo čudo, mnogo ne priča. U brbljivoj i nasrtljivoj civilizaciji bez stida i mere autsajderi ne pričaju.
Vudi je ratni veteran, junak korejskog rata, veliki radnik, dobar čovek koji pomaže ljude u svom mestu, dobrotvor, poštenjačina, zavodnik i ljubavnik, naivčina koji ne želi da se menja i koji zbog toga strada, mora da se seli iz svog mesta rođenja i da beži što dalje, zbog te svoje naivnosti ga svi i osuđuju, ali koji se ne žali na svoju sudbinu i nastavlja da pije tražeći u piću utehu za svu ljudsku zavist, zlobu i pokvarenost. Osobina autsajdera je da nemaju ambicije, da su prostodušni, da ne znaju da kalkulišu i da se nikada ne uklapaju u sredinu. Oni uvek štrče, jer se razlikuju od programiranih karijerista, pohlepnih i sebičnih ljudi, malih suseda iz predgrađa, koji su temelj svih totalitarnih režima.
To se najbolje vidi kada otac i sin bivaju primorani da svrate u rodno mesto očevo, gde živi njegov brat sa svojom porodicom i gde nam režiser Pejn genijalno prikazuje svu glupost američkog stila života, besmisleno sedenje zombija kraj upaljenog televizora, razgovor koji se odvija između tajm-auta košarkaških utakmica, ispraznost porodičnog okupljanja, zavist malih ljudi iz provincije koji su se ukopali u svojim promašenim životima, podmetanja, ogovaranja, porodične tajne o kojima svi u mestu pričaju, žal za prošlim vremenima kada je život bio, prema njihovom mišljenju, mnogo kvalitetniji, besperspektivnost sadašnjeg trenutka, očaj, nasilje, podmetanja i prostakluk razočaranih i apatičnih ljudi.
Naši gledaoci će biti zaprepašćeni činjenicom da je holivudski san o uspešnom američkom stilu života samo mehur od sapunice, koji se raspadne pri prvom gledanju ovoga filma, preporučujem da ga odgledate još jednom i uživate u skrivenim porukama koje nam režiser šalje, da je naš balkanski način života daleko više životniji, vrcaviji, inteligentniji i ingeniozniji, pa nam ostareli i zaboravni junak deluje kao bliski rođak, kome se iskrene smejemo, jer prepoznajemo sami sebe, dok su nam svi ostali deluju suviše glupo i pokvareno da bismo se previše osvrali na njihove sudbine.
Pravo otkrovenje za naše gledaoce, koji žive pritisnuti medijskim spinovanjem o sjajnom i glamuroznom američkog stila života, koji žive pod čeličnom diktaturom svih medija, koji nameću decenijam jedne te iste izlizane modele ponašanja, kada shvate da su svi ti rođaci, prijatelji i komšije odbeglog Vudija daleko pokvareniji, podliji, namazaniji i gluplji, nego svi njegovi rođaci sa Balkana i da naše komšije, bez obzira koliko vas nervirali, nisu ni nalik tim beznadežno glupim likovima sa dna kace američke imperijalne prepotentnosti. Taj izraz – sa dna kace – najbolje pristaje gomili proračunatih tikvana od kojih nesretni Vudi beži u pijanstvo, drugu državu, beži u nadu da će jednoga dana, ipak, biti makar malo bolje, beži u laž o dobijenim milionima na prevarantskim igrama na sreću i , na kraju, ako hoćemo da budemo iskrerni, beži u senilnost, jer je to jedini način da se zaštiti od užasne dosade tog otuđenoog i okrutnog sveta što komunicira o važnim životnim temama u tajm-autu košarkaških utakmica.
Nama je Vudi zbog toga drag. Zato što je različit. Zato što se nije predao. Zato što je naivan. Zato što veruje u svoje vrednosti. Zato što ne zna da se prilagođava i menja. Drag nam je jer nije proračunat i nema zadnje namere. Ništa veliko ne planira. On se razlikuje od onog Indijanca iz filma LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA , koji glumi ludilo da bi se prikrio, da bi skrenuo pažnju sa sebe, kako bi mogao da stvori priliku za begstvo iz ludnice, što se i ostvaruje razbijanjem velikih prozora i trkom u osvojenu slobodu. Vudi nije takav lik. On nije revolucionaran, jer je autsajder. Ali, ne predaje se zlu, nego se na svoj način bori protiv njega.
Njegov sin to shvata u toku samoga putovanja i tokom boravka u mestu očevog rođenja, naročito kada razgovara sa prvom i pravom očevom ljubavi, koja nije znala da životno poentira i čiji nemi pogled više govori o nesretnoj ljubavi, nego sva čangrizava blebetanja njegove majke na groblju njihovih komšija i rođaka.
Film se završava time što sin, u znak zahvalnosti za svoje buđenje i osveščavanje, ispunjava ocu san i kupuje mu toliko željeni kamionet i kompresor, nešto što niko ne može da razume osim autsajdera, omogućava mu da sam provoza kamionet kroz svoje mesto i tako konačno trijumfuje nad banalnošu američkog načina života. Sjaj u očevim očima i osmeh zadovoljstva zaokružuju ovaj izvrsan film o autsajderima koji pobeđuju ljude sa dna kace.
Razmislite, šta ste vi?
Autsajder ili dolazite sa dna kace?
Beograd, 26.04.2014
