GDE IDEMO SADA?
Libansko-kanadski film, režija : Nadin Labaki
piše : Branko Dragaš,23.08.2012
Najgluplja stvar u čovekovom životu je rat.Koji nastaje usled međusobnog nerazumevanja i nepoznavanja.Rat nastaje na predrasudama i na ljudskoj gluposti.Na ljudskoj slabosti i lenjosti da se suprostavi sopstvenim zabludama. O tome govori libanski film GDE IDEMO SADA? Sjajno filmsko ostavrenje koje nam odslikava ljudske male slabosti koje pokreću konflikte i koje,ukoliko se na vreme ne zautave,dovode do tragičnih oružanih sukuoba u kojima svi gube.
Radnja filma se odvija u malom provincijalnom selu,gde žive katolički hrišćani i muslimani,jedni pokraj drugih,koji su vekovima podeljeni,koji su stalno u sukobu i čiji najbolji sinovi završavaju na lokalnom groblju.Napetost,sujetu,gnev,lične amozitete,neslane šale,doskočice i seoske rivalitete,koji dovode do tragičnih stradanja,odluće da prevaziđu žene,majke i sestre,obe konfesije,koje shvataju svu promašenost takvoga života.One koje rađaju život žele da ga sačuvaju i zaštite.
Tako otpočinje borba visprenih i čestitih žena za svoj životni prostor, bez ratovanja,ubistava i optužbi,bez zakopanog oružja, borba za mir,spokoj i ljubav u verski podeljenoj zajednici.I jedni i drugi su umorni od sukobljavanja, željni su slobode,igre i poverenja, i jedni i drugi žele da se sve promeni,da ne budu isti kao njihovi preci,jer njihove majke i sestre ih čuvaju od buđenja zla u sebi.
Film je topla i potresna priča o nama samima,gde te libanske žene podsećaju na naše balkanske žene,bez obzira da li su katolkinje,pravoslavke ili muslimanke,a njihove šale,pesme,psovke i razmišljanja su bliska našem mentalnom sklopu,što pokazuje da se holivudski standardi ne mogu nametnuti čitavom svetu i da postoje još uvek bliske civilizacije.Bliskim ih ne sačinjava jezik kojim pričaju,nego karakterne crte ljudskosti,toplina duše,čistota misli i sva tragičnost besmislene podele sveta na suprostavljene verske različitosti.
Ta besmislenost na kraju filma dobija svoju punu snagu,kada žene,preko noći, odluče da promene svoja verska obeležja,čime autorka filma pokazuje svu tragičnost stradanja u verskim isključivostima,pogotovo kada znamo da su sve religije nastale iz istog izvora daleke baštine, i kada, tako promenjeni,zajedno sahranjuju leš stradalog mladića,koga nose muškarci obe konfesije, kako one prošle,tako i ove nove,više se ni ne zna ko kome zaista pripada,lada ne znaju na koje groblje će sahraniti nastradalog,jer je sada sve izgubilo smisao,kada se okreću u mestu i kada se pitaju – GDE IDEMO SADA?
To univerzalno ljudsko pitanje,koje se neprestalno postavlja od vinčanskog neolitnog čoveka do nas danas,gde idemo i šta će da se desi sa ovakvim sumanutim razvijem komercijalne civilizacije, ključno je pitanje za sve nas danas.To besmisleno okretanje u jednom mestu,promena vere,ideologije,mišljenja i životnog stava,to okretanje u večitom krugu promašaja i zabluda,kada strada ljudska pamet i sam život,najbolji su dokaz ponavljanja ljudske tragedije.
Kuda će čovečanstvo krenuti? To još uvek niko od nas pouzdano ne zna.Sigurno je samo da se okrećemo oko sebe,da pseći pokušavamo da zagrizemo vlastiti rep i da moramo duboko biti zabrinuti nad ponorom pred kojim se nalazimo.Ukoliko uspemo da dospemo do zabrinutosti za našu dalju sudbinu,ukoliko uspemo makar da nametnemo tu temu za razmišljanje i ukoliko počnemo da se odupperemo zlokobnoj sudbini međusobnog uništavanja,nda je to dobar znak da ima šanse čovečanstvo da preživi.Nemamo nikakvog izbora.Moramo se boriti.
