Početna Sadržaj Reagovanja FILM NURIJA BILGE DŽEJLAJNA

FILM NURIJA BILGE DŽEJLAJNA

895
0
SHARE

 Bilo jednom u Anadoliji 

piše : Branko Dragaš.30.01.2012

Siguran sam da ovaj film neće biti gledan.Neće,jer je umetnički film i dolazi iz turske kinematografije. A takvi umetnički filmovi se u komercijalnoj civilizaciji slabo gledaju,jer su dosadni konzumentu svakodnevnog holivudskog smeća. Takva je sudbina umetničkih filmova.Svojevremeno je čuveni režiser Miloš Forman,kada je prešao da živi i stvrara u Americi,u jednom intervju rekao, da je jako teško napraviti umetnički film koji će biti gledan,odnosno teško je napraviti komercijalni film koji će zadovoljiti umetnikovu dušu.Mislim da je Forman uspeo da promađe tu ravnotežu i zato su mu svi filmovi mala remek dela filmske umetnosti.

 

Turski režiser Džejlajn u ovom filmu nije bio opterećen tim pitanjem da li će njegov film da bude gledan ili neće.Mada  je naslov filma provokativan jer podseća na film „ Bilo jednom u Americi“ Međutitim, ovo nije takav film.Režiser je na prvom mestu hteo da se umetnički izrazi.U tome je u potpunosti uspeo.Napravio je umetnički film, složen u svojoj strukturi,naratavin,psihološki iznijansiran i estetski uokviren.Stvorio je film sa dušom,što nije profitabilno u komercijalnoj civilizaciji na izdisaju.

Radnja firma je dešava u toku jedne noći i  jednog dana iza te sumanute noći,negde u zabiti Anadolije, na 37 km od obližnje varošice,u pustari,gde vetrovi žalosno duvaju,gde čudna skupina izvršene vlasti : policija, istražni sudija i kampanjola sa vojnim pratiocima, uz pratnju grobara,vodeći sa sobom dvojicu optuženih za ubistvo,tragaju za lešom koji je negde zakopan i koji je krucijalni dokaz počinjenoog ubistva.Dugačkim kadrovima, usporenom radnjom, noćnim osvetljenjem i  prigušenom fotografijom,režiser nas je uveo u svet svojih junaka koji, tumarajući po pustim livadama,vode  neke svoje,naizgled,potpuno sumanute i besmislene razgovore,ali razgovore koji prikrivaju ,slično tom anadolijskom mraku koji skriva leš žrtve,tamne strane glavnih junaka ovog  životnog tumaranja i okretanja u istom krugu svojih zabluda i predrasuda. Glavni junaci su : iskusni šef policije,prefinjeni šarmer istražni tužilac i razočarani doktor koji ne zna gde je dospeo,šta on traži tu i kako će se to noćno tumaranje po nedođiji završiti.Tokom noćne seanse u potrazi za ubijenim, saznajemo da šef policije ima dete ometeno u razvoju, da je žena istražnog sudije izvršila samoubistvo i da njega grize savest zbog toga,oseća ličnu odgovornost i traga za opravdanjem,dok je doktora ostavila žena.

Sudbine glavnih likova su isprepletane i kotrljaju se kroz vreme kao  jabuka,najbolja scena u filmu,koju vozač pokušava da ubere i koja mu ispadne iz ruke,slučajno,iznenada,jedra, zdrava,crvena,prelepa jabuka života,padne na strminu livade i počne da se kotrlja,dugačko i lagano,kao što se kotrlja ta tamna  anadolijska noć,kotrlja se prema podnožju života, prema malom potoku,koji jabuku nosi svojim tokom niz život, dok je ne odnese do drugih jabuka u dnu livade koje su otpale i dokotrljale se da tu,u potoku,na dnu života i istrule.Ova genijalna scena kotrljanja ima u sebi poetiku velikog i nedostižnog režisera Tarkovskog, a motiv praznog životnog kotrljanja se pojavljuje i u sceni kada prazna posuda za mleko počinje da se kotrlja u dvorištu starešine sela,gde su večarali umorna potera za nastradalim čovekom.

Briljantni i vrcavi dijalozi o običnim životnim stvarima,prepirke i nadmetanja o potpuno nevažnim  temama, kao što su to da li  jogurt od bivolice može da se stvrde toliko da izgleda kao kravlji sir,rasprava o stalnom  zaustavljanju i odlasku tužioca da mokri i  o pregledu prostate, njgov osmeh kada mu kažu da stvarno liči na glumca Omara Šarifa, zaboravnost tužiočevog pomoćnika da ponese vreću da se stavi ubijeni,razgovor o zaostalosti opreme za obdukciju,kao i niz drugih razgovora između učesnika ove noćne potere,njihov smeh,suze,uzbuđenja,nedorečenost,strahovi,razmišljanja i sudaranja, kotrljanja niz ledinu života,administrativna ozbiljnost, činovnička aljkavost, njihove prigušene sudbine u toj zabiti,pustari i divljini, odslikavju jednu poetiku režisera koju mogu da prate samo oni koji nisu izgubili dušu,koji imaju strpljenja i koji se raduju malim životnim stvarima.

Kada doktor na obdukciji prećuti da je ubijeni živ bio zakopan i da su mu u dušniku i plućima našli zemlju, onda je to poslednji pokušaj da se u tom besmislenom kotrljanju prema  životnom truljenju spasi što se spasiti može,da se ne beru nove,zdrave jabuke, da  se ne zavrti novi krug zločina i osvete,da se prekine krvavi  lanac isprepletenih sudbina,da se napravi neki novi iskorak, neki novi put,da se osmisli neki novi život, da se izgrade neki novi odnosi u kojima  čovek neće ubijati čoveka, nego će svoju zajedničku sudbinu da podele zajedno.

Ljudska toplina filma  je očaravajuća. Uživajte u njoj.
To je naša poslednja nada.
I smeh nad tim  životnim kotrljanjem

Beograd, 30.01.2011
                                       

SHARE