Početna Tekstovi ФИЛМ – НЕМА ЗЛА

ФИЛМ – НЕМА ЗЛА

372
0
SHARE

                                      НЕМА ЗЛА

 

        Режија и сценарио : Мохамед РАСУЛОФ – 2020 г.

 

 

Да ли се добри, уметнички филмови праве само у друштвима где владају забране, цензуре и затварања, од старне репресивних режима, храбрих режисера, који су се, ипак, усудили да проговоре о теми о којој сви ћуте?

 

Зашто сви ћуте?

 

Ћуте, како кажу јунаци овога омнибус филма, састављеног из четири повезане приче о последицама извршавања смртне казне у Ирану, где обични грађани на одслужењу војног рока постају саучесници у злочину, зато што не желе да се баве политиком, зато што се све ради по закону и зато што они не могу ни да се осмеле да помисле да законе праве неки лоши и зли људи, који тако приморавају друге људе да постају, такође, зли.

 

Мада, како видимо у филму, нема зла и сви се праве да не виде никакво зло, да зло, практично, ни не постоји, јер су сви, незаинтересовани за политику, заболи су главе у свакодневне баналности потрошачког друштва, док саучесници у злу постају, ипак, на крају сваког од филмова, трагични ликови тоталитарног политичког режима.

 

Затварањем очију и бекством од слободе не можемо да сакријемо сопствену одговорност због тога што се не противимо злу, што ништа не предузимамо да се супроставимо злу и што нећемо да признамо да је режисер и сценариста овог уметничког, одличног, награђиваног филма по свету, Мохамед Расулоф затворен у кућном притвору, да му је забрањено да снима филмове, због субверзивних порука филма, које могу да пробуде заведене грађане и могу да их потакну на отпор и побуну.

 

Затварањем очију и окретањем главе од зла око нас, мислимо да ће зло да изчезне, да нестане, да се истопи, окопни и искорени само од себе, да ће да напусти болесно друштво, да нас никада неће да дотакне, јер ми држимо очи затворене и правимо се да ништа не видимо, све док то исто зло, охрабрено нашим нечињењем и кукавичлуком, нашим презирањем политике и политичког олоша, једнога дана не закуца и на наша врата.

То да ће закуцати и наша врата, упркос свим нашим настојањима да се сакријемо и да га избегнемо, сасвим је извесно, очекивано и логично, јер зло мора да се брзо шири у друштву које му не пружа никакав отпор.

Питање је само којим интезитетом ће бити то куцање, хоће ли да нам сломи врата  од силине удара или ћемо их ми сами, уплашени, да отворимо. Наравно, питање је колику ћемо морати да платимо цену наше слабости, неодлучности, поводљивости и  конформизма.

 

Епилог је увек исти – губитак личних слобода и промашени смисао кукавног егзистирања.

 

Најбоље се то види већ у првом филму, првој причи, која је савршено урађена, конзистентно постављена, чврсто вођена, драматуршки одлично изведена, мудро укомпонована и ефектно завршена, јер прати средовечног, добро ситуираног господина Хешмата, припадника ушушкане средње класе, који је пажљив супруг, брижан отац, пожртвован син, добар и толерантан комшија, покоран грађанин, који обавља, мирно, педантно и дисциплиновано, све свакодневне послове главе породице. Из кадра у кадар упознајемо савремени Техеран, који нам је близак, градска врева, немање места за паркинг, погрде возача, снабдевени супермаркети, модерни ресторани, банкарске бирократске заврзламе и све оно што сваки становник велеграда, свуда у свету, свакодневно сусреће и мора да решава.

Потрошачка цивилизација, последња карта на коју играју Управљачи света, подједнако је банална и једнодимензијална, омамљујућа и фаустовска, без обзира на политичке, традиционалне, верске и националне обичаје покорених народа.

Брачни дијалози су свима универзално препознатљиви.

Суштина потрошачке цивилизације је покоравање грађана челичним законима корпоративних олигархија. Стварање зомбираних идиота, који ће да изгубе све људске особине и који ће, постепено, неосетно и добровољно, да прихвате роботизовани свет, без људске душе. Тоталитарни системи настоје  да створе сталне зависнике и кориснике наметнутих материјалних вредности, који ће, ради личног конформизма, да извршавају све што се од њих буде тражило.

Потпуно је неважно да ли амерички пилоти у Вијетнаму бацају напалм бомбе, да ли нацистички официри управљају гасним коморама у Аушвицу или усташки кољачи истребљују Србе у Јасеновцу, да ли бољшевички чекисти убијају све Романове, да ли острашћени инквизитори пале јеретике или ирански службеник мирно притиска дугме да би обесио кажњенике, потпуно је, дакле, неважно, који злочин се извршава, суштина тоталитарног система је усмерена увек на то да се успешно изврши наредба, да се ефикасно спроведе казна према онима који су оптужени да крше принципе тоталитаризма и да извршиоци, чинећи зло, немају никакву грижу савести, јер су радили по закону.

 

На ту отрцану фразу зликоваца – радили смо све по закону, једини прави одговор је да нису радили по Божијем закону, који је једини, свеопшти, свечовечански закон, кога морају да поштују сви људи.

Божији закон којим се осуђује сви почињени злочини.

 

Хешматова затуцана мирноћа, лице без осмеха и дисциплинова педантност у свакодневним баналним пословим, прикривају његову унутрашњу празнину, тупост и бесмисленост живота, која га мучи, због које има ноћне несанице и због које је постао зависник, који мора редовно да пије седативе за смиривање болесних живаца. Савест се бори против наметнутог зла и џелат не може никако да се ослободи крваве омче, која се све више стеже око његовог промашеног живота.

Пристао је на ту улогу и мора да плати цену кукавичлука.

 

Када стоји пред упаљеним зеленим светлом семафора, једина су његова кола на празном булевару, не покреће их, стоје кола сабласно непомична, када уплашено зури у празнину, опчињен обасјаним зеленилом, које га, попут Павловљег рефлекса, условног рефлекса, научен на основу безусловног рефлекса зелене боје контролне табле, приморава да притисне смртоносно дугме, онда он покушава некако да заустави време, покушава да се некако искобеља и спаси из тог прихваћеног зла. Чека несретник и нада се да ће се, опет, упалити спасоносно жуто и црвено светло, које ће га физички спречити да настави своје даље срљање у злочин, јер он нема снаге  да се сам избори за себе.

Нема снаге да се одупре злу.

Убеђује себе да зло не постоји.

И да је он само послушан, вредан, марљив и педантан грађанин, службеник тоталитраног режима зла, који испуњава своју законску обавезу, који испуњава своју професионалну дужност и који није задужен да мисли, јер постоје неки други, како би рекао јунак треће приче, који су дужни да мисле за све нас.

 

Генијалност режисера види се у последњој сцени, када зомбирани Хешмат, затворен у својој контролној соби за егзекуције, мирно, спокојно, безосећајно, педантно, добро уиграним, устаљеним јутарњим редом, сам, потпуно концентрисан на оно што ради, припрема себи доручак са чајем и када, пратећи светла са контролне табле, спремно чека да се упали зелено светло, које му дозвољава да технички, једним потезом, притисне смртоносно дугме и измакне подлогу  неколицини обешених кажњеника о којима ништа не зна.

 

То техничко измицање подлоге и јутарњи доручак је одлична метафора наше цивилизацијске пропасти.

Нашег заједничког посрнућа и неминовне трагедије.

 

Режисер је успео мирним и дугим кадровима да добије шокантан ефекат приказивања завршног чина зла, које се упорно негира.

 

Друга прича није тако чврсто утемељена као прва, нема конзистентност радње,  крај је јако лош, где је потпуно сувишна и непотребна музика, након успешног бекства из војног затвора младића Пуја, који одбија да пуца у оне који су осуђени на смртну казну, када бегунац пева у колима, заједно са својом вереницом, италијанску песму „ О бела ћао“, која допире са радија.

 

Проблем конзистентности приче нестаје у томе што одбегли Пуја није  партизан, о коме пева, који се пробудио једног јутра, како песма каже, схвативши да је окупатор ту и да мора да се побуни, па бежи у партизане, јер је то његов свестан избор. Пуја не припада том свету. Он схвата окрутност тоталитарног режима, због невоље у коју је упао, али он не жели да се бори против њега, не жели да умре за слободу, како песма каже, јер нема никакве узвишене идеје, него су његове намере врло приземне. Он хоће, заједно са вереницом, да побегне из земље, има већ спреман новац и ништа изван тога га не занима.

Пуља није неко ко се духовно уздигао, просветлио и узвисио, који је схватио сву трагичност доба у коме живи, па се опредељује на побуну и жртву, него он само животињски тежи да побегне из закључаног кавеза. Ништа више. Певање о умирању за слободу је неприродно накалемљено на његов лик.

 

Разговор шесторице војних затвореника, младића у пуној животној снази, њихове полемике, сукоби и реплике, где доминира животно оправдавање –„ако то не урадим ја, урадиће неко други“, које изговара један од затвореника, сјајан приказ покушаја да се новцем направи нагодба, да се тргује и замене улоге, разлози зашто новац  некоме треба су потпуно небитни, свако увек проналази своје оправдање, погледи на позицију војних затвореника у тоталинарном друштвеном уређењу и њихова немоћ да нешто предузму и промене, све то је одлично сублимирано у разорној критици подлог режима, који невине људе гура у злочин, али није, нажалост, добро усаглашено са  трилерским завршетком и револуционарном партизанском корачницом.

 

Трећа прича исправља све негативности  лошег завршетка из друге приче, јер војног егзекутора, који свесно пристаје да стреља осуђене како би добио три наградна дана одсуства из касарне, који се симболично купа у језеру, како би покушао са себе да опере злочиначку крв невиних  жртава, пре него што падне у загрљај вољене жене, коју намерава да проси, одлично доводи у сукоб са женом свог живота, која схвата колике је злочине починио човек кога толико воли.

Свако његово одсуство је обележено крвавим злочинима. Између осталог, човек кога воли је убио и њеног духовног учитеља, невино оптуженог због критике тоталитарног режима.

Упркос великој и искреној љубави, она не може да му опрости почињене злочине и показује да одбрана моралних вредности једино може да сачува друштво од распада.

Нема никаквих патетичних мелодија о умирању за слободу, већ се прича завршава доследном осудом зла. То показује да свако може да се одупре злу, да му окрене леђа и да учини оно што је његова морална обавеза.

 

У четвртој причи режисер сукобљава урбани Иран из прве приче и традиционални, сиротињски Иран изван градова, који је заостао, огољен,напуштен, неразвијен, који живи у неком другом добу, културно сапет традицијом, везан породичним адетима, древним шеријатским правилима, рурални Иран, где се одвија савремена драма откривања истине и тражења изгубљеног идентитета. Приказани контрасти сликовито треба да покажу располућеност Ирана између прошлости и садашњости, Истока и Запада, традиционалног и модерног, пристајања и побуне, ћутања и протеста, личне користи и општег добра, покоравања и револуције, казне и опраштања, мржње и љубави, где сусрет са лисицом и пуштање да она мирно оде, уз прелепи осмех Дарије, дара се неба, симболизује веру заточеног редитеља да, ипак, има наде и да је могуће остварити бољи свет.

Али, то зависи искључиво само од нас.

 

Упркос свим забранама и затварањима редитеља, настао је овај изузетан уметнички филм.

То показује да уметност не може да се затвори и да она  мора да пронађе пут до душа оних који нису још увек постали роботи.

То, истовремено, показује да су тоталитарни режими увелико напукли.

Немају више снагу да зауставе неминовне друштвене процесе ослобађања од једноумља и тираније просечности.

 

Иранска кинематографија иде неким другим путем. Она не подражава  слепо пропале холивудске стереотипе. Она нам нуди један потпуно други, нестали свет из моје младости.

У њеном уметничком изражају се чува изгубљена душа човечанства.

 

Глумци, писао сам већ о томе, враћају нам веру да није све изгубљено у уметности.

Лепе жене и мушкарци су оригинални, изворни и људски ликови, који нас освајају и плене својом једноставношћу, искреношћу и непосредношћу.

Нису бледе фотокопије холивудских мумија, које понављају исте, досадне, препознатљиве и глупе покрете, гегове и мимике великих звезда.

 

Питање је само колико је поробљени човек Запада зомбиран и контаминиран.

Да ли он може да препозна и да ужива у уметничким вредностима овога филма?

 

Препоручујем свима вама, драги пријатељи, који пратите мој рад, да погледате овај филм и да се уверите да можемо да се спасимо.

 

Није тешко да победимо зло, ако имамо душу.

 

Београд, 7531.г.коложег, дан пети

 

 

 

 

 

SHARE