ФАРБАЊЕ
Почела је политичка кампања за изборе у Београду.
Читав Град је разрован.
Режим зна да не сме да изгуби престоницу.
Отуда толика грађевинска активност.
Није намера власти да грађанима олакша живот.
И да Град учини лепшим и функционалнијим.
Него је све у функцији предстојећих избора.
Који се морају добити. По сваку цену.
Несхватљиво је да се главне саобраћајнице реконструишу десет дана пред почетак школске године.
Зашто то није рађено када су деца кренула на распуст?
Зашто нису почели са радовима одмах у јуну и искористили годишње одморе, када је мање људи у Граду?
Зашто увек наопако?
Посебно ми смета када видим како путари раде.
Зашто само неколико машина и десетак радника?
Зашто нема десетине машина и стотину радника?
Зашто се не ради у три смене?
Зашто се не ради недељом?
О квалитету изведенених радова најбоље говоре силне поправке после свечаног политичког отварања.
На коме се увек слика Велики Вођа.
Без њега ништа не сме да протекне.
Јер све се ради само за њега и његову политичку кампању.
Пошто не сме да се изгубе избори ни у месној заједници.
Пошто се мора добити 103% гласова.
И тако показати оданост и љубав народа према Великом Вођи.
Све је постало одратно и бљутаво.
Свакодневна политичка пропаганда.
Потемкинова села.
Драмосеров град на води.
Политичко фарбање силоване и злостављане Србије.
Казна мора да стигне.
Врло брзо.
Демагогијом и лажима се не може владати све време.
Неко време је већ прошло.
Остало је за нама.
Сада почиње темељна промена политичког система.
Замазивањем се не може сакрити наше сиромаштво и незадовољство.
Трула тоталитарна политичка грађевина мора да се сруши.
Нема јој више спаса.
Градимо друштво на новим политичким принципима и начелима.
Без фарбања и замајавања.
Београд, 21.08.2017
Питање је да ли је наш народ склон ка засићењу као појави. Према народној песми „Почетак буне против дахија“, народ више није могао трпети турски зулум. Тај зулум је доживео свој крај са појавом одређене генерације. Стално се бринем око тога, хоћемо ли ми успети бити та генерација, јер ако јесмо, онда своју децу морамо припремати на један смер, а ако нисмо, онда на други. При том, никад не смемо губити из вида свој задатак да им увек морамо бити добри узори у животу. Какав год тај живот био.