VLADIMIR NESTEROV: FATALNE ODLUKE ILI PET SCENARIJA ZA RAZVOJ DOGAĐAJA U EVROZONI
četvrtak, 11 avgust 2011
nesterov11081articleOdluke samita zemalja evrozone imaju karakter sudbinskih – ne garantuju da kriza neće da se razvija, ali garantuju da niko ne treba da se nada pomoći koju je dobila Grčka
Uoči vanrednog zasedanja posvećenog ceni lečenja grčkog pacijenta, eksperti su razmatrali pet mogućih scenarija za dalji razvoj događaja.
Jedan se odnosi na ekonomski režim. Kako je poznato, grčka vlada ima nameru da do 2013. godine smanji državne troškove za 30 milijardi evra. Ona je već uspela da smanji plate i penzije, broj zaposlenih u državnom sektoru, kapitalna ulaganja i da poveća poreze, a zabavila se i rušilačkom privatizacijom državnog sektora.
Međutim, kako smatra Jorg Kremer, glavni ekonomista nemačke Commerzbank, samo te mere su nedovoljne. Prvo, grčka ekonomija ima svoju „specifičnost“. Tamo, kao i u zemljama ZND, uspeh poduhvata ne zavisi od sposobnosti njihovih subjekata, već od njihove bliskosti sa vlastima. To je sistem koji se ne da brzo slomiti. Tako se ekonomisanje za jedne pretvara u rasipništvo za druge. Drugo, čak i ako se sa ekonomijom nešto uspe, državni dug se ne može radikalno smanjiti. Do 2020. godine iznosiće najmanje 127 odsto BDP. Osim toga, takva ekonomija stavlja krst na perspektivu ekonomskog jačanja zemlje jer nezaposlenost (sada je 16 odsto) i male plate i penzije smanjuju potražnju.
Drugi scenario pretpostavlja otpis dugova. Profesor Instituta za međunarodnu ekonomsku politiku pri Bonskom univerzitetu Manfred Nojman predložio je da se Grčkoj otpiše 40 odsto svih dugovanja. Preostalih 60 odsto, prema njegovom mišljenju, odgovaralo bi realnoj berzanskoj vrednosti grčkih obligacija. Taj korak bi trebalo da olakša Grčkoj izmirivanje dugova.
Međutim, takav korak bi značio smanjenje troškova u drugim zemljama dužnicima. U stvari, zašto da se ne troši kada će „dobri“ Berlin i Pariz preko leđa svojih poreskih obveznika sve da plate!?
Treći scenario pretpostavlja izlazak Grčke a možda i nekih drugih zemalja iz evrozone. Rezultat takvog koraka doveo bi, prema mišljenju profesora Nojmana, so veće stabilnosti evra od sadašnje. Istovremeno, Grci, koji bi se vratili na drahmu, bi se potrudili da svoju ekonomiju naprave konkurentnijom. Pojavila bi se radna mesta, povećala kupovna moć a i oporezivanjem bi se dobilo više novca.
Međutim, prelazak na drahmu ne predstavlja panaceju, obzirom da dugovi, bez obzira na sve, moraju da se plaćaju u evrima. Znači, nizak kurs drahme, koji je neophodan da bi izvoz dobio podstrek, može samo da produbi dužnički problem.
EVRO-BONOVI Još jedan scenario se povezuje sa prelaskom zemalja evrozone na zajedničko izdavanje obligacija, tj. evro-bonova. Prema mišljenju deviznog eksperta Kristofa Cvermana, takav bi korak izjednačio kamatni procenat u svim zemljama evrozone. Na primer, Nemačka ne bi plaćala kamatu od 3,5 odsto kao danas, već oko pet odsto. Ali bi Grčka mogla pod istim uslovima da dobije sveže pare. To bi slabe zemlje EU spaslo od pritiska finansijskih špekulanata.
Potpuno zdrav ekonomski račun nailazi na Berlinski zid pomanjkanja želje poreskih obveznika razvijenijih zemalja evrozone da plaćaju, kako im se čini, da bi „grčke lenštine“ i dalje mogle mirno da piju crno vino i mezete masline u ulju i kozji sir.
Najzad, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Kent Erou, koji je još kod Džona Kenedija bio ekonomski savetnik, predložio je najradikalniju varijantu. U intervjuu radio-stanici Dojče Vele američki ekonomista je, vodeći računa i o situaciji u Portugalu, izjavio: „Na kraju krajeva, Grčka treba da proglasi bankrot. Sada njene dugove izmiruju druge zemlje, najviše Nemačka i Francuska. To ne može da bude dugoročno rešenje. Grci se moraju rešiti na bankrot ili na restrukturiranje dugova – ja biram najmekše moguće termine. Bankrot će značiti da dugovi koji ne mogu da se plate predstavljaju dugove koji neće biti plaćeni. U evropskom bankarskom sistemu nema baš mnogo zemalja sa takvim dugovima. Sistem će jednostavno morati da otpiše dugove. I, koliko ja shvatam, on to može da učini.“
Da bi potvrdio tačnost svog mišljenja, profesor je za primer uzeo SAD: „Poneko misli da, kada ne bimbilo političke unije, ni Grčka ne bi bila problem. Ali pogledajte SAD: mi ne plaćamo dugove naših država. Kalifornija je dugo bila na ivici bankrota, kao i Njujork. Ali nikome na pamet nije palo da federalna vlada treba da plaća kalifornijske dugove. Ako već Kalifornija ne može da plati svoje dugove, to je stvarno samo njena stvar. Tako da ideja o konzorcijumu evropskih zemalja koje garantuju za grčke dugove, meni se čini, nije bez alternative. Gubici postoje. Treba samo da se priznaju u bankarskim izveštajima“.
A čitava evrozona, po Kenetu Erouu, „ima ozbiljnu grešku: problem koji postoji još otkako je osnovana. On je je u tome što je stvoren jedinstveni monetarni sistem, pri čemu nema jedinstvenog fiskalnog sistema. Nivo ekonomskog razvoja zemalja koje su u toj grupaciji je previše različit da bi mogao da se stvori jedinstven monetarni sistem. Sada je proces postao nepovratan. Međutim, mislim da, ukoliko postoji dobra volja, problemi mogu da se reše. Zemlje lideri podržavaju slabe zemlje jer je to u njihovom interesu. Ali smatram, da zemlje dužnici treba same da snose deo svog bremena.
PLAN ZA SPAS PACIJENTA Međutim, kako je to već uobičajeno u sličnim slučajevima, političari su krenuli na svoj način, putem koji su malo pre toga odredili na posebnom sastanku Angela Merkel i Nikola Sarkozi. Samit je prihvatio novi program za pomoć Grčkoj, koji pretpostavlja izdvajanje 109 milijardi evra. Još 37 milijardi evra u toku tri godine će Grčka dobiti od privatnog kapitala. Sa svoje strane, Institut za međunarodne finansije (IMF), koji učestvuje u pripremi tog dela programa za pomoć Grčkoj, je saopštio da će banke u sledeće tri godine izdvojiti 54 milijarde evra, a u sledećih 10 godina – 135 milijardi.
Osim toga, novi program predviđa da u njemu učestvuje i privatni biznis, kome će biti predloženo ili da produži rok važenja sadašnjih državnih obligacija Grčke, ili da ih zameni dugoročnim, ili da ih proda uz gubitak dela prihoda. Tu se upravo skriva glavna podvodna stena operacije spasavanja pacijenta jer međunarodne agencije koje se bave rejtingom sasvim sigurno će objaviti da su grčke hartije od vrednosti u bankrotu.
Kako piše britanski list „Fajnenešel Tajms“, plan razmene duga privatnih banaka, koji se zasniva na predlogu IMF, će, kratkoročno gledano, da oslabi finansijski pritisak na Grčku tako što će prosečno vreme za gašenje njenih obligacija povećati sa manje od sedam na skoro 20 godina i daće joj minimalnu kamatu, koja će se, kako bude vreme prolazilo, povećavati. Međutim, prema procenama IMF, predlog pretpostavlja da će se čista tekuća vrednost privatne zaduženosti Grčke smanjiti samo za 21 odsto. „Najveći broj procena neophodnog smanjenja je blizu 50 odsto a to znači da će u budućnosti morati da dođe do još jednog smanjenja pod uslovom da u međuvremenu od strane vlada država iz evrozone ne dođe do još jednog snažnijeg učešća“, zaključuje list.
Odluke o olakšanju dužničke situacije tako što će biti smanjena kamata na dugovanja su konkretno prihvaćene za još dve zemlje koje pripadaju evrozoni – za Irsku i Portugal. Ali one ne podrazumevaju i učestvovanje privatnog kapitala.
I TAKO SE DESILO NAJGORE Članovi evrozone su rešili i da kardinalno promene mehanizam podrške zemljama dužnicima. Odlučeno je da se preformira Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFSF) u svojevrsnu međudržavnu banku, u kojoj će biti zemlje EU, Evropska Centralna banka (ECB) i MMF. Ta banka, ili kako su već novinari stigli da je nazovu – spasilački fond – treba da otkupi deo državnog duga Grčke (za sada se ne zna koliki), i da na taj način sav rizik koji postoji zbog dužničke krize prenese na poreske obveznike zemalja EU.
I tako se desilo najgore što je moglo da se desi. Spasavajući ne samo Grčku već i evrozonu, političari najjačih zemalja su rešili da ponovo zavuku ruke u džepove poreskih obveznika. I to čak i ne pokušavajući da takvu odluku obrazlože bilo kako.
Kao što u vezi s tim piše londonski „Gardijan“, najopasnije je što „lideri evrozone nisu dokazali demokratsku bazu svojih predloga“. Planirano je da se Evropski fond za finansijsku stabilnost, pozvan da spasi evrozonu, puni preko leđa poreskih obveznika, ali ni Merkelova ni Sarkozi nisu ni jednu reč izgovorili o tome kako da se pred elektoratom opravda korišćenje tih para. Sumnju lista izaziva i to što će odluke donete na samitu uspeti da spreče paniku u vezi sa krizom na jugu Evrope.
Uostalom, britanski poreski obveznici nemaju čega da se plaše. Vlada Velike Britanije se povukla iz učešća u tako sumnjivom poduhvatu. Ministar finansija Džordž Ozborn je, koristeći poznati engleski humor, pohvalio lidere zemalja evrozone za umeće da „prave odlučne ekonomske korake“ i odmah dodao da njegova vlada nastavlja da drži svoja predizborna obećanja tako što neće učestvovati u radu evrozone uključujući i pomoć u borbi sa krizom.
Kao slaba uteha građanima Nemačke i Francuske jedino može da posluži okolnost da će pravo „spasilačkom fondu“ da deluje davati ECB, i to isključivo u „izuzetnim okolnostima“. Osim toga, sve odluke će se donositi samo ukoliko svi članovi Fonda budu saglasni, što za Berlin znači dobijanje prava veta. Znajući za domaćinsko ponašanje Angele Merkel, može da se pretpostavi da će se mnogo češće čuti „ne“ nego „da“.
Uostalom, ne primećuje se neka posebna želja da započne sa radom fond koji još nije ni osnovan. Na primer, Sarkozi je izjavio: „Ono što mi radimo za Grčku nećemo učiniti ni za jednu drugu zemlju“. A u završnoj deklaraciji samita se podvlači da se „Grčka nalazi u jedinstveno teškoj situaciji, što zahteva specijalno rašavanje“. Tako da ne može ni da se pomisli da će se za neku drugu „slabu kariku“ evrozone ponovo učiniti izuzetak.
Odluke samita zemalja evrozone od 21. jula, bez obzira na prividnu „revolucionarnost“, imaju sudbinski karakter. Sa jedne strane one ne garantuju da kriza prezaduživanja neće da se razvija i dalje, sa druge – Portugalija, Španija, Italija i ostali ne treba da računaju da će ih izvlačiti iz dužničkog bezdana kao Grke. Uostalom, a gde to u Evropi pa mogu da se nađu trilioni? Sudbina evra i evrozone i dalje ostaje pod znakom pitanja.
Fond strateške kulture
