Ako je neko pomislio da je bitka za domaću industriju šećera završena, onda je silno pogrešio jer, kako “Dnevnik” saznaje, za domaće šećerane još su zainterersovane neke od najvećih evropskih kompanija, što znači da se u slatkom sektrou sprema veliki obrt. Umesto gašenja proizvodnje i zatvaranja fabrika, moglo bi se desiti da fabrike za koje se mislilo da će otići u staro gvožđe, prorade.
Da spremnost Evropljana da inverstiraju u domaću šećernu industriju nije prazna priča potvrđuje i činjenica da predstavnici nekih ozbiljnih evropskih kompanija već krstare Srbijom i Vojvodinom, tražeći najbolje i najpogodnije fabrike za investicije. O imenima investitora i šećerana za koje su zainteresovani za sada nije vreme govoriti, ali treba reći da su u pitanju “igrači” koji bi mogli da zagrizu i najveći kolač. Takođe, još nije precizno razjašnjeno da li evropske kompanije razmišljaju o tome da deo proizvodnje iz EU presele u Srbiju ili će raditi i tamo i ovde.
S obzirom na to da preciznih inforamacija o tome šta bi mogli kupiti nema, ostaje da se nagađa i da se vidi šta je za kupovinu ostalo. Najozbiljniji kandidat da dobije novog gazdu svakako je zrenjaninska fabrika, koja ove godine neće raditi, a ona je ujedno i jedina koja je u državnom vlasništvu, dok su sve ostale vojvođanske fabrike već dobile vlasnika. Međutim, izvor “Dnevnika” ne isključuje ni mogućnost da strani investitori ulože i u već privatizovane šećerane.
Lane je, da podsetimo, šećer proizvođen u deset vojvođanskih fabrika: u četiri “MK-komercove”, a sada “Nord cukerove” (u Baču, Vrbasu, Kovačici i Pećincima), zatim u po dve “Helenik šugarove”(u Crvenki i Žablju) i SFIR-ove (u Novoj Crnji i Senti), te šećeranama u Zrenjaninu i u Sremskoj Mitrovici.
Zrenjaninska šećerana, posle problema s metalnim opiljcima u šećeru i drugih muka, šećer neće proizvoditi. Ni Nova Crnja ove godine privremeno neće raditi, kao ni “Šećer plus – Šeferova” fabrika u Kovinu, koja je zatvorena već nekoliko godina. Kada se sve sabere i oduzme, od 15 šećerana u Srbiji, ove sezone šećer će proizvoditi osam, a bolju budućnost, osim tri vojvođanske, sačekaće i one četiri zatvorene u centralnoj srbiji – Beograd, Šabac, Paraćin i Požarevac. Nakon svega, postavlja se pitanje: šta to mami evropske investitore u našu šećernu industriju? Odgovor i jeste nije jednostavan, a krije se u jeftinoj radnoj snazi, pristupačnim sirovinama i gasu jeftinijem nego što ga plaćaju zapadne kompanije u Evropskoj uniji. Šećerane u Evropskoj uniji jesu efikasnije, modernije i ekonomičnije, ali je za sada naša prednost koju veliki igrači žele da iskoriste – “jeftinoća”.
Ulazak Srbije u EU svakako će dati dodatni impuls razvoju šećernog sektora, jer onda nećemo imati izvozne već proizvodne kvote, a to je sasvim druga priča i šansa.
Takođe, ne treba zanemariti ni činjenicu da poslednjih godinu dana rastu cene šećera proizvedenog od šećerne trske na svetskim berzama, tako da i u tom grmu možda leži zec.
D. Urošević
Dnevnik 10.10.2006
