Vaterlo. Poraz ujedinitelja Evrope. Daleke 1815godine, taènije 18 juna, odigrala se presudna bitka u kojoj su saveznici, Prusi i Englezi predvoðeni komandantom Velingtonom, porazili konaèno Napoleonovu armadu i zaustavili je u pobedonosnom pohodu. Sto dana pokušaja obnavljanja urušenog carstva nije uspeo, da bi, kao što se to uvak kroz istoriju dešava, nakon poraza na bojnom polju, san o jedinstvenoj Evropi bio razbijen u paramparèad, a èovek koji se osmelio da taj san ostvari bio je proteran, izgnan i interniran na daleko ostrvo Svetu Jelenu, drastièno kažnjen za svoj pokušaj integrisanja Evrope. Izolovali su ga kao opasnu bolest. Na kraju, uplašeni njegovom velièinom, otrovali su ga kao ofucanog avlijanera.
Ubili su ga oni koji su se uplašili da æe njegov duh Graðanskog zakonika uništiti probuðene nacionalne oseæaje jer okupirane zemlje nisu mogle da prihvate osvajaèko – diktatorske standarde. Mada su ti standardi pokretali kapitalne društvene promene u svim tim zemljama, sve to nije bilo dovoljno da utemelji evropsku ideju. Naprotiv, nametnuti standardi doveli su do presudnog zbližavanja svrgnute aristokratije i delova buržoazije i graðanstva koji, nezadovoljni gaženjem njihovog nacionalnog dostojanstva, staju u odbranu svog nacionalnog identiteta. Došlo je do neverovatnog spoja. Pravili su se savezi izmeðu konzervativnih aristokrata i patriotskih pokreta koji su nakon pada Napoleona doveli do vladavine udruženih evropskih kontrarevolucionara. Restaurira se stari poredak i sve završava u bonapartizmu.
Karl Marks je pisao da je bonapartizam najviše prostituisanje i završni oblik državne vlasti koje je graðansko društvo poèelo graditi kao svoje oružje za osloboðenje od feudalizma, a koje se, kada se potpuno razvilo, pretvorilo u oruðe za porobljavanje rasa od strane kapitala. Nakon bonapartizma 1870 proglašava se Treæa republika. Tako se krug zatvara. Evropa se ponovo našla pred dilemom – kako dalje? Na to pitanje odgovor nije znala evropska inteligencija i to lutanje kvazielite završilo se u Velikom Klanju.
Prvo i Drugo Veliko Klanje bilo je posledica nedoraslosti evropske inteligencije, njene nezrelosti i provincijalnih predrasuda, kao i lenjosti duha i meðusobnog nepoznavanja evropskih naroda. Traganje za nacionalnim identitetom odvelo je evropskog èoveka u fašizam i nacizam. Umesto da se vlastiti problemi rešavaju temeljnom spoznajom svog nacionalnog biæa, evropski èovek se, kao odgovor na cezaristièki pokušaj objedinjavanja svega što se, ipak, ne može preko noæi ujediniti, pobunio na najgori moguæi naèin optužujuæi, da parafraziram Gogolja, sve druge narode zato što mu je nacionalno lice ružno.
Neko je morao da bude krivac. Neko je morao krvavo da plati ogromnu prazninu koja je zjapila u razrušenoj duši evropskog èoveka. Tako je zloèin dobio opravdanje. A zloèinci su se regrutovali sa samog dna društvenog taloga. Propali minhenski slikar nosio je u sebi svu mržnju prevarenih, razoèaranih i poraženih malih ljudi koji, bez obzira da li su ili nisu imali materijalno bogatstvo, bili duhovno osiromašeni, duhovno obogaljeni i tražili su osvetu za svoj promašeni i nepriznati život. Bekstvo od slobode završavalo se u groznièavom obožavanju krda, gde je sve bilo mnogo toplije i sigurnije i gde se lièni smrad utapao u kolektivni vonj krvi i tla. Grmljavina debelog creva nadjaèala je krik misleæih ljudi u pustinji duha. Stampedo je pregazio svaku kritièku misao, a svaki pokušaj pobune spaljivan je u dimu koncentracionih logora.
Genocid je naèinjen nad nevinom dušom. Krivci nisu kažnjeni ni do današnjih dana. Saznanje da u nemaèkom ministarstvu spoljnih poslova sve do današnjeg doba rade nacisti, potvrðuje opravdani strah žrtava da æe sve biti zaboravljeno i relativizirano. A šta ako se sve to opet ponovi? Šta ako neki novi ûbermanch poželi da pokaže svoju moæ. Hoæe li Evropa, ta dvorska razmažena usedelica, imati snage da se odupre varvarskoj snazi voðe? Hoæe li se zaljubiti u sirovu snagu tog novog poretka?
Nisam baš siguran da možemo biti bezbrižni i da sve treba da prepustimo nekakvim birokratama da nam kroje sudbinu. Francuski mali èovek je lupio šamar briselskim birokratama. Francuski mali èovek se pobunio protiv nametnutih pravila koja život gase. Holanðani su lupili šamar sa druge strane usplahirenim briselskim skorojeviæima. A onda – Vaterlo! Taèno 18. juna na sastanku svih èlanova EU gde se razgovaralo o budžetu došlo je do kraha briselske ideje o udruživanju evropskih naroda u jednu državu. Posle dva dana teških pregovora, pokušaj da se, kako tako, donese budžet za period 2007 – 2015, uprkos svim nastojanjima uzrujanih birokrata, nije uspeo. Negde oko jedan posle ponoæi razišli su se posvaðani evropski državnici. Evropa je utonula u nokturno.
Direktnog prenosa nije bilo. Evropski režiseri su se uplašili da se pred kamerama ne ponove scene iz filma – Raspad SFRJ. Veæ viðeno! Scenario je napisan. Glumci su podelili uloge. Slovence su glumili Englezi. Srbe Francuzi, Hrvate Nemci a Šiptare Holanðani. To su bile glavne uloge. Sporedne uloge su uzimane u zavisnosti od liènog opredelenja. Naturšici su bile zemlje koje su poslednje primljene. One su bile presreæne što su bile u filmu. Dakle, Englezi nisu hteli da se poput Slovenaca, odreknu privilegija koje su izborili još za vreme Margaret Taèer, jer su dobili rabat od 4,6 milijardi evra da ne uplaæuju u zajednièki budžet EU – SFRJ. Zašto bi uplaæivali pitaju se slovenaèki Englezi, kad srpski Francuzi uzimaju najviše subvencija za poljoprivredu. Zato oni traže da se sadašnjih 41 odsto izdvajanja budžeta smanji odmah da bi se oni odrekli rabata.
Srpski Francuzi su ostali zaprepašæeni. Mada su primili šamar od domaæe javnosti koja se izjasnila protiv zajednièke države, Francuzi ponavljaju istu grešku Srba i njihovi politièari brane tekovine bratstva i jedinstva u EU. Nemci su Hrvati EU. Konzervativna CDU je HDZ koji se priprema da preuzme vlast u državi dok Šreder glumi Stjepana Mesiæa koji æe, na kraju filma, netremice gledajuæi u kameru izjaviti: „Ja sam svoj posao završio – EU više ne postoji“. I onda æe krenuti da se priprema za izbore protiv Raèana koga glumi Oskar Lafonten koji je, suprotstavljajuæi se neoliberalizmu, osnovao partiju Rada i Socijalne Pravde. U noæi Kongresa CKSKJ, bez prisustva kamera, Slovenci æe prvi izaæi, a za njima Šiptari Holanðani, na opšte zaprepašæenje Predsedništva EU – SFRJ koji poput Crnogorca Kostiæa, cede drenovinu iz Ustava EU koga je, gle èuda, proèitalo èak 11 odsto graðana. Koliko je njih koji su proèitali zaista razumelo taj Ustav nije objavljeno.
Tako se pred našim oèima ponavlja scenario raspada zajednièke države SFRJ koja je nastala u ilirskom pokretu udruživanja južnoslovenskih naroda da bi Slovenija i Hrvatska saèuvale svoje nacije od asimilacije veæih naroda. Naravno, istorija se sada ponavlja kao farsa. Krvavi pir briselskih birokrata na Balkanu doneo je samo dobre sinekure i velike honorare onima koji su udarali u ratne bubnjeve. Na sreæu, to se u EU neæe ponoviti.
Balkanska klanica je primer šta se sve može desiti u zajednièkoj državi ako se izbegne kontrola tokova novca. Otuda toliko svaðe oko budžeta. Velike ideje oko evropskih integracija su zapele oko podele para. Budžetski deficiti su u manjm zemljama uveliko premašile dozvoljeni minus od 3 odsto. Portugalija je obavestila briselske birokrate da je njen budžetski deficit 6,2 odsto i da æe ga tek krajem 2008 smanjiti na poželjnih 2,8 odsto. Berluskoni se ne uzbuðuje što je budžetski deficit Italije premašio 5 odsto, jer premijer skida salo, piše da se od loja prave neki sapuni i koristi , kako se sam hvali, svoj plejbojski osmeh da bi zaveo Fince koje je optužio da ne znaju da prave pršut.
Ako èitavoj ovoj papazjaniji od evropskih integracija dodamo i neke bisere oko standardizacije, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da se smejemo od srca ingenioznosti briselskih birokrata. Dakle, ako hoæete da popunite neki formular u EU brižljive briselske birokrate su štampali knjigu od 200 strana koju prethodno treba da proèitate. Ako ne znate da popunite formular, nikada neæete uæi u EU. To znaju naše birokrate i zato sve preduzimaju da nas što više približe punopravnom èlanstvu.
To što u EU raste nezaposlenost , što nema privrednog rasta i što je sve veæe nezadovoljstvo èlanica naèinom proširenja EU, naše birokrate ne brine previše. Oni se drže samo svoje prazne prièe za potrebe politièkog marketinga. Sve poèinje i završava u formularima EU. O EU govore oni koji zatvaraju oèi pred onim što se danas u Evropi dešava. Oni ne vide da briselska birokratija uništava evropsku ideju. Oni se ponašaju kao da se Vaterlo nije ni desio. Istog datuma. Èudna istorijska podudarnost.
Još èudnije je poreðenje sa SFRJ. Države koja nije nastala spontanom voljom sjedinjavanja naroda, nego pritiskom saveznih birokrata koji su branili neke svoje liène interese. To nije dobro za nastanak Sjedinjenih evropskih država. Moramo se vratiti na poèetak. A ne poèetku beše reè. I volja. I sloboda da svako odluèuje o sebi. I da se ne stidi svog porekla. Samo razlièitost može dovesti do napretka. Jednoobraznost je dosadna.
Svedok 28. jun 2005
