Od svih pitanja izgleda da je najteže odgovarati na ona koja postavljamo sami sebi. Hegel je, da se podsetimo, govorio o nepremostivim teškoćama mišljenja iz čista mira a ovo što sada činim spada u upravo takav pokušaj. Jedno od onih pitanja koje zaokuplja pažnju svakoga ko je bar malo zainteresovan za javnu stvar, za sudbinu naroda čiji je pripadnik i sudbinu države čiji je podanik, jeste i ono koje se tiče toga kakav bi odnos trebalo da zauzmu Srbi i Srbija prema Evropskoj uniji danas.
Polazeći od svega onoga što je obeležilo odnos Evropske unije prema Srbima i Srbiji na prelomu milenijuma, u zavaršnoj deceniji dvadestog i startnoj deceniji dvadesetprvog veka, a što se u najkraćem može okarakterisati kao prekoran i kažnjenički odnos – rezervisanost velikog broja Srba a time i Srbije prema Evropskoj uniji gotovo bi se moga okvalifikovati kao prirodan i ta rezerovosanost najmanje pokazuje postojanje samopoštovanja Srba i Srbije uprkos svim pritiscima, poniženjima, „ohrabrenjima“ i nasilju koje je vršeno nad njima. U takvoj atmosferi, krajnje uzavreloj, gde – kako se to često navodi – emocija nadvladava mišljenje (kao da je to moguće odvojiti) u kojoj dominira manihejska podela na evroskeptike na jednoj i evroentuzijaste na drugoj strani, čini se da bi prema evropskoj ideji trebalo zauzeti evronostalgični stav, što zapravo i čini moj odgovor na samoupitnost s početka ovoga izjašnjenja, a stav o evronostalgičnom odnosu Srba i Srbije prema Evropi i kao ideji i kao državnoj zajednici ključni vrednosni i praktični princip.
Isticanje evronostalgičnosti kao nosećeg principa u kreiranjeu odnosa prema Evropi predstavlja glavni razlog moga samooglašavanja o ovoj važnoj kako političkoj, tako i državnoj temi. Još samo reč dve o tome, mada mislim da je to po sebi samorazumljivo, šta podrazumevam pod evronostalgičnim odnosom prema Evropi. Evronosalgični model odnosa. Evronosalgično opredeljenje predsavlja sećanje na onu i onakvu Evropu u kojoj su Srbi kao narod i Srbija kao jedna od njegovih država u nedavnoj prošlosti, stvarali, kreirali, delili i branili- uz nemale žrtve – evropske vrednosti. To je ono doba – okvirno iskazano – koje je zahvatalo epohu prelaza iz devetanestog u dvadeseti vek. Konačno ovde valja postaviti i pitanje šta su to drugi u Evropi učinili što bi ih kvalifikovalo za izražavanje evropskog duh više od Srpskog naroda?
Da Srbe možda nisu za Evropski projekat diskvalifikovali njihovi oslobodaličaki ratovi s početka dvadesetog veka, antifašistički i antinacističa borba sredinom tog istog veka, ili možada odbrana dostojanstva i prava na svoju državu, na svoju samobitost, što je jednovremeno značilo otpor agresivnom globalizmu, na kraju dvadesetog veka. Ako su ti poduhvati Srba kroz ceo dvadeseti vek, uz podnošenje stravičnih žrtava u tim poduhvatima, prepreka za Evropu onda to nije ona Evropa koju Srbi prepoznaju kao svoj okvir – kao deo sebe, i koje se rado sećaju – u jednu reč to nije Evrope ravnopravnosti i praktične slobode, Evrope koja neguje razlike, jezičke, kulturne i druge i pri tome daje jednake šanse u okviru srazmernih mogućnosti.
Za slučaj da se ne radi o Evropi čije smo ključne odrednice upravo naveli, onda je svakako reč o epohalnom nesporazumu u kome Srbi ne moraju biti ti koji će presuđivati, ali oni nikako ne bi smeli izostati kada se o njihovom evropskom statusu bude odlučivalo u meri u kojoj se to bude ticalo Srpske nacionalne i državne budućnosti. Ovo utoliko pre što postoji osnovana bojazan da se realna srpska državnost izražena kroz Srbiju i Srpsku danas ugradi u dosta nejasan evropski državni projekat neutemeljen na jednakosti interesa i prava, što bi pri eventalnom raspadu evropske države, što nikako ne treba isključiti iz odgovornog razmatranja pri donošenju takvih sudbinskih odluka, uzrokovalo da Srbi imaju problem sa ponovnim definisanjem i obrazovanjem svoje države. Ideja da bi Srbi u oviru evrpske državnosti bili svi u jednoj državi lepo zvuči, ali ta ideja nosi sa sobom ogromne rizike, a jedan od njih smo upravo naveli. Priča o vrapcu i golubu za ovaj slučaj više je od priče.
Borivoj Rašuo
Beograd, 6-februar 2010.
