Početna Sadržaj Osvetljenja EVRO

EVRO

846
0
SHARE

Ima li leka za evro?       
Amitai Ecioni    
sreda, 14. decembar 2011.  (The National Interest, 12. decembar 2011)

 

Stvaranje fiskalne unije će izazvati dodatne probleme. Evropi je potrebna druga vrsta terapije

Najjači lek koji su evropski lideri uspeli da smisle kako bi izlečili evrozonu zapravo će pogoršati pacijentovo stanje, ako ne i sasvim ga dokrajčiti. Evropski lideri se zalažu za dodavanje fiskalne unije monetarnoj. Nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele zatražio je „automatske sankcije u slučaju kršenja pravila o (budžetskoj) stabilnosti“. Francuska i Nemačka su podržale mere koje će prekršioce politike Evropske centralne banke slati na Evropski sud pravde. A Nemačka je promovisala politiku kojom će Evropska komisija moći da stavi veto na budžete država članica.  

Fiskalna unija je pogrešan lek zato što širi elitistički pristup evropskim integracijama, isti onaj koji ih je i inače unazađivao poslednjih par decenija. Većina odluka se donosi u „Briselu“, što je skraćenica za Evropsku komisiju, čiji su stručnjaci i komesari pozivali na veću transnacionalnu evropsku integraciju nego što je narod hteo. Postoje istraživanja koja pokazuju da je izgradnja Evropske zajednice dovela do sve većeg otuđenja među milionima evropskih građana. Prema analizi anketa koje je sproveo Evrobarometar, neto podrška javnosti za članstvo u EU je 1991. godine sa 62 odsto bila na vrhuncu. Od tada, međutim, ona varira u rasponu od 10 procentnih poena, između 30-40 odsto. U 2010. godini je neto podrška iznosila svega 31 odsto. Štaviše, pristalica EU ima više u zemljama gde građani svoje vlade smatraju naročito nesposobnim i korumpiranim (npr. Italija), dok je kritičara više u glavnim evropskim silama, posebno Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Nezadovoljstvo sa EU se pogoršalo nakon finansijske krize koju je pokrenula Grčka.

Fiskalna unija će pogoršati ovaj elitistički pristup i produbiti nezadovoljstvo naroda zato što će proširena Unija ovlastiti neke zvaničnike da donose i sprovedu odluke koje se tiču sedamnaest zemalja članica, čiji narodi nisu ni konsultovani niti su dali svoju saglasnost. Ovo se često naziva demokratski deficit, ali iza njega je dublji deficit: odsustvo istinske evropske zajednice. Ovo zbog toga što kad god grupa naroda sledi zajedničku fiskalnu politiku, neki moraju da se žrtvuju za druge. Ako dakle privreda neke zemlje bude u recesiji, a pri tome druge zemlje, uključujući i one najveće, zaziru od inflacije, zajednička fiskalna politika može zahtevati drastično smanjenje državnih rashoda i povećanje prihoda. Zbog toga će zemlja sa privredom u recesiji imati još veću nezaposlenost i veći budžetski deficit – spasavajući druge. Drugim rečima, zajednička fiskalna politika će pojačati osećaj da slabije nacije moraju da plaćaju za druge i da zajednička politika šteti njihovim nacionalnim interesima. Ovo je upravo suprotno od onoga što se sada dešava, kad dobro vođeni i bogatiji narodi smatraju da ih oni slabiji iskorišćavaju.

Članovi istinske zajednice su spremni na ovakve međusobne žrtve, jer se takve zajednice i zasnivaju na jakim srodničkim vezama i osećanju zajedničke istorije i budućnosti. Ljudi su spremni na velike žrtve za članove svojih zajednica – svoju proširenu porodicu, etničku grupu, rasu ili naciju – žrtve koje odbijaju da podnesu za nečlanove. Tako su severni Italijani dugo podnosili velike ekonomske žrtve za Siciliju, plaćajući veće poreze i dobijajući manje beneficija od države. Iako se s vremena na vreme neki žale na ova jednostrana plaćanja i pribegavaju retoričkim pretnjama otcepljenjem, severni Italijani nastavljaju da povlađuju južnjacima jer su svi članovi jedne zajednice, svi su kolege Italijani. U istom duhu, Zapadna Nemačka je posle ujedinjenja dala više od hiljadu milijardi dolara Istočnoj Nemačkoj, bez mnogo problema, a Amerikanci ne mare mnogo za činjenicu da južne države plaćaju manje poreze iako dobijaju više federalnih dolara od onih na severu. Nasuprot tome, kada se od Grčke, Španije, Portugalije, Irske i Italije očekivalo da prihvate oštrije mere štednje (umesto da bankrotiraju ili dalje pogoršavaju svoj loš položaj) kako bi se očuvala evrozona, njihovi građani su se pobunili, čak iako su njihove vlade dale pristanak. A kada su Nemci, Francuzi, Finci ili Britanci pozvani da pomognu u spasavanju slabijih naroda u evrozoni, ispostavila se oštra granica žrtvovanju koje su bili voljni da prihvate.

Iz toga sledi da ili će evrozona izgraditi istinsko zajedništvo, ono koje će imati neke atribute nacije – ili će postojati granica žrtve koju su članovi spremni da podnesu jedni za druge. Evropska unija je pokušala da izgradi takve zajedničke veze, ali su te mere malo doprinele ​​izgradnji EU zajednice. Neki pokušaji nisu uspeli da obuhvate neki konkretni normativni ili afektivni sadržaj (npr. EU amblem). Drugi se obraćaju univerzalnim vrednostima i ne odražavaju niti promovišu specifične vrednosti EU (na primer, Oda radosti kao himna EU). Konačno, simboli mogu da izraze, pa čak i pomognu u promovisanju zajedničkih vrednosti – kada iste postoje – ali ne mogu da budu zamena za vrednosti ili da izniknu mimo celine.   

Ako prethodna analiza stoji, nacije evrozone bi morale da pripreme teren za fiskalni federalizam putem sveobuhvatne akcije usmerene ka izgradnji zajednice, sa ciljem da se zoni podari ona lojalnost kojom su dosad mogle da se podiče samo nacionalne zajednice – ili će morati da umanje obim zajedničkog delovanja, a naročito zajedničku valutu. Sociolog bi mogao konstatovati sa žaljenjem da do sada nije bilo uspešnih sveobuhvatnih akcija na izgradnji zajednica naroda i da bi takav razvoj – ako bi se uopšte mogao postići – bio spor i veoma zahtevan. Suviše je rano da pišem posmrtni govor u slavu evrozone, ali je vreme da se rodbina pripremi za žalosno stanje pacijenta – i ono što mu lekar propisuje.

(Amitai Ecionije radio kao viši savetnik Bele kuće za vreme Karterove administracije; bio je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu DŽordž Vašington, predavao na Univerzitetu Kolumbija, Harvardu i Univerzitetu Kalifornije u Berkliju)

(Prevod: NSPM)
 

SHARE