Godine 1923. Evropa je imala 23 države i 18.000 km granice, a godine 1999. stara dama se okitila sa 50 suverenih država, suvenira od država, i omeðila se sa 40.000 km granice. Tako podeljena, iscepkana i carinskim barijerama razdvojena nije mogla, posle pada berlinskog zida, da se suprotstavi mnogo agresivnijoj i dominantnijoj privredi SAD. Jedini naèin da na ekonomskom planu pokuša nešto više da uradi za sebe, kulturno i duhovno je postala smetlište svakojakog holivudskog otpada, bio je da èvršæe poveže nekadašnju zajednicu èelika i uglja u uniju petnaest država koje æe, našavši se pred nesagledivim posledicama usitnjenog tržišta i slabog privrednog razvoja, stvoriti pretpostavke za konjukturu tog novog tržišta.
Meðutim, vremenom se pokazalo da ni to nije bilo dovoljno i da proces evropske integracije mora da ide dalje ako se misli napraviti tržište koje bi moglo znaèajno da konkuriše amerièkom. Prikljuèenjem novih deset èlanica, tako da se broj èlanica popeo na 25 zemalja, proširio se broj stanovnika sa 377 miliona na 453 miliona. Istovremeno, porastao je BDP na 8.8814 milijardi €, uveæao se za 404 milijarde €, što znaèi da æe proseèni per capita iznositi 23.380 €. Širenje EU u periodu 2004. – 2006. koštaæe skoro 40 mld €, ali èitavih 15 milijardi € moraju da prikupe i obezbede nove èlanice. Tako æe Slovenija, Malta i Kipar više davati u budžet EU nego što æe uzimati, ali najveæe koristi bi trebala da ima Poljska koja se ovih dana, zajedno sa Španijom, pobunila protiv buduæeg evropskog Ustava, tražeæi da se svrstaju meðu velike èlanice.
Naime, na skupu u Nici usvojeno je da tri najveæe i najrazvijenije zemlje Nemaèka, Francuska i Italija u buduæoj zajednici 25 èlanica imaju po 29 glasova, dok Španija i Poljska dobijaju 27 glasova, jer su manje razvijene i imaju manji broj stanovnika. Posle èetiri dana i noæi pregovaranja na samitu u Nici èinilo se da je postignut sporazum koji bi postavio okvir ustavnog konstituisanja Unije. Borba za raspodelu moæi i novca je otpoèela na samom poèetku, mnogo žuèi je te 2000.god. proliveno na samitu u Nici, ali rešenje,ipak, nije naðeno. Nemaèka nije htela da prihvati takvu podelu glasova koja æe omoguæiti Španiji i Poljskoj, imajuæi u vidu samo BDP, da imaju isti broj glasova kao i Nemaèka koja ima tri puta više stanovnika.
Tri godine je prošlo i nastavljene su podele oko ustavnih naèela. Nemaèka i Francuska su se uplašile da æe, ukoliko bi se prihvatio sporazum iz Nice, biti preglasane od strane manjine koje mogu blokirati donošenje odluka. One se zalažu da se usvoji sistem dvostruke veæine po kojem odluka može da se usvoji samo ako je podržava 50 odsto èlanica koje imaju 60 odsto stanovništva. Razlog takvom stavu je, naravno, novac. Nemaèka i Francuska najviše uplaæuju u zajednièku kasu, prva 24 odsto a druga 16,7 odsto budžeta, pa su zainteresovane da imaju i veæu moæ, odnosno broj glasova u zajednièkom evropskom parlamentu. Opet, ako bi gledali uplate po broju stanovnika, kako to ne èine veliki jer im ne odgovara takvo poreðenje, onda vidimo da najviše uplaæuje Luksemburg 337 €, Holandija 141 €, Švedska 108 €, pa tek onda Nemaèka 85 €, Fracuska i Italija po 34 € i Velika Britanija svega 12 €.
Poseban problem je što su Francuska i Nemaèka pokretaèke sile evropskog ujedinjenja, ali one su narušile odredbe Pakta za stabilnost jer su njihovi budžetski deficiti uveliko probili 3 odsto BDP, koliko je bila gornja dozvoljena i usvojena granica. Narušavanje Pakta i nije bila neka nova pojava. Poèetkom 1999. god. Italija je uspela, koristeæi svu raèunovodstvenu inventivnost da ubedi ostale da je deficit u dozvoljenim granicama, popularnije reèeno – pod kontrolom, što je osmelilo Nemaèku, Francusku i Portugaliju da se osmele u toj raèunovodstvenoj kreaciji. Najsmeliji su bili južnjaci, temperamentni Portugalci koji su se previše zaigrali pa su probili budžetske deficite, ali su nekom èarolijom uspeli da ga održe u granicama od tri odsto.
Meni je sve to lièilo na stanje u našim porodicama kada otac i majka zatvaraju oèi pred èinjenicom da im dete puši, ali imaju opravdanje da ga nikad nisu uhvatili u kuæi. Evropska komisija izvršila je snažan pritisak na Portugaliju, poèeli su èešæe da ulaze u sobu, prevræu po ladicama i mirišu odeæu, pa su naglo smanjeni javni rashodi što je dovelo do ekonomske depresije, pušaèka kriza, pali su budžetski prihodi i deficit je brzo rastao tako da je prešao 5 odsto. Francuski ministar finansija Frensis Mer je napao striktnu primenu Pakta stabilnosti, jer „vodi u recesiju kojoj se kraj ne vidi“, pa je brže bolje našao opravdanje za sopstvene državne deficite. A onda sledi vrhunac licemerja. Dana 18.10.2002. god. predsednik Evropske Komisije Romano Prodi sveèano izjavljuje „Znam jako dobro da je Pakt stabilnosti glup kao sve rigidne odluke“. Ovako koncipirano tumaèenje samog evropskog komesara neodoljivo podseæa na Orvelovu „Životinjsku farmu“ u kojoj preko noæi neke životinje postaju jednakije od drugih.
Francuska i Nemaèka su se izborile da ne budu kažnjene plaæanjem penala u visini od 2 odsto BDP zbog narušavanja principa Pakta. Postalo je jasno svim buduæim èlanicama da EU ima pravila koja ne moraju da se primenjuju. To neodoljivo podseæa na naše balkansko poimanje zakona, pa je neshvatljivo da naši skorojeviæi na vlasti, koji nas lažu da æemo uæi u EU 2007. godine, ništa ne govore o pravim problemima u samoj Uniji. Zamislite samo kako bi naši èuveni eksperti peglali budžetske deficite. Verujem da bi po kreativnosti nadmašili sve briselske birokrate.
A birokrata ima previše. Verovali ili ne, èitavih 70.000 i troše godišnje 5 milijardi €. To su podaci za stari saziv. Proširenjem Unije umnožavaju se troškovi. Broj jezika kojim se govori u Uniji raste sa 11 na 21, tako da broj prevodilaèkih kombinacija raste sa 110 na 420, a shodno tome i broj prevodilaca raste sa sadašnjih 3500 na ko zna koji broj. Birokratija je vrlo žilava i zna da izmisli posao tamo gde ga i nema. Važno je samo da oni opravdaju svoja radna mesta. Teško je u recesiji naæi bolji i plaæeniji posao. Mnogi lièni razlozi, dakle, pokreæu neke važne istorijske dogaðaje. Svojevremeno sam pisao baš o tome, posle mog gostovanja u Bundestagu i razgovora sa konzervativnim poslanicima, da je blizu 50 milijardi DM otišlo na plate evropske birokratije koja se bavila balkanskom krizom. Dok postoje krize birokratija ima svoje opravdanje.
I tu nastaju nove nevolje i otpoèinju nove rasprave èlanica. Ko æe platiti te narastajuæe troškove? Nemaèkoj i Francuskoj ne pada na pamet jer su veæ u minusu i drugi ih zbog toga minusa prozivaju. Zato oni nisu dozvolili da budžet za 2004. godinu preðe 99,8 milijardi €. Ne može ni cent da se poveæa. Novopridošle zemlje, koje su poverovale da æe uèlanjenjem poteæi med i mleko, prilièno su razoèarane ovakvim tvrdlièukom EU. Poljski predstavnici su bili zgranuti, èak je nastradali poljski premijer lièno došepesao na samit u Brisel sredinom decembra prošle godine, kako bi zategao još više uže oko vrata novog evropskog Ustava. Ako nema para, neæe biti ni Ustava. Taèka. Kako æe se pred biraèima opravdati obeæanje o znaèaju ulaska u EU? Hoæe li mnoge pridošlice proæi kao Portugal?
Mnoga pitanja su se pojavila pred uèesnicima samita u Briselu. Kakva æe biti Evropa – federalna ili nacionalna? Kako izaæi iz oèite recesije? Šta raditi sa jakim evrom? Kako ubediti Britaniju i Švedsku da ga prihvate? Kako se suprotstaviti SAD povodom rata u Iraku? Briselski samit je doživeo – fijasko. Žiskar d’ Esten je izjavio da dugoroèni efekti mogu biti zaista teški po Uniju, zbog toga je bolje da se ne postigne truli kompromis na ustavnim pitanjima koji bi doveo do još veæe krize i dubljih podela. Po njegovom mišljenju, ako se ne postigne dogovor o ustavnim pitanjima evropsko jedinstvo æe biti narušeno za dugi niz godina.
Ustavne rasprave su odložene za drugu polovinu 2004. god. Nemaèka i Francuska su lansirale ideju o Evropi „dve brzine“, po kojoj bi jedna grupa prednjaèila u brzini meðusobne integracije. Orvelovski reèeno neki bi bili udruženiji od drugih. Španija je pred izborima u martu. Poljska ima veliki problem. Kako æe progurane reforme, koje su im nametnuli pravilima EU, objasniti biraèima kada ne bude bilo priliva kapitala iz strukturnih i razvojnih fondova EU, što æe dovesti do veæe nezaposlenosti i recesije?
Male zemlje ništa ne mogu da kažu. Æute i trpe. Njih niko ništa ne pita. Èekaju da se veliki dogovore. Za to vreme briselsku administraciju potresaju svake godine korupcionaške afere. Tokom 1999. godine ukradeno je iz budžeta 5 milijardi €. U oktobru prošle godine uhapšeni su zvaniènici EU sa optužbom da su primali mito, dok OLAF, organizacija za borbu protiv kriminala i korupcije, optužuje pojedine zvaniènike Evrostata, statistièka agencija EU, da su nezakonito prisvojili i na tajne raèune prebacili 5 mil €. Zvuèili vam sve ovo poznato? Rasprave oko ustava, recesija, nezaposlenost, svaðe, interesi, afere i korupcija? Izgleda da EU i nije baš tako daleko. Bliži su nam nego što to mnogi naši graðani misle.
