Početna Sadržaj Osvetljenja EU SVE VIŠE LIČI NA BIVŠU JUGOSLAVIJU

EU SVE VIŠE LIČI NA BIVŠU JUGOSLAVIJU

679
0
SHARE

JOŽE MENCINGER, ČOVEK KOJI JE SPASIO PRIVREDU SLOVENIJЕ
U prvoj polovini 2010. godine je odliv profita iz novih članica EU iznosio otprilike 50 milijardi evra, a priliv novih neposrednih investicija 10 milijardi evra…

Dr Jože Mencinger, šef katedre za pravno-ekonomske nauke na ljubljanskom Pravnom fakultetu, važi za jednog od najboljih slovenačkih ali i evropskih makroekonomista. Takvu reputaciju stekao je još u vrijeme SFRJ kao ekspert čuvenog Bajtovog, danas Ekonomskog instituta Pravnog fakulteta u Ljubljani. Tokom slovenačkog osamostaljenja 1991. godine bio je slovenački ministar privrede i potpredsednik vlade. Kasnije je, kao rektor, bio na čelu Univerziteta u Ljubljani. Razgovarali smo o najnovijim dešavanjima u svetskoj privredi i njenim posledicama.

Mogu li se slovenačka iskustva u privatizaciji upotrebiti i u slučaju drugih država?

– Slovenački model privatizacije bio je kompromis između dva koncepta. Prema prvom, privatizacija bi bila decentralizovana i postepena uz otplatu akcija, a prema drugom, centralizovana, brza i zasnovana na podeli akcija.

Posle mnogo svađe, dobili smo kompromisno rešenje koje je iz prvog koncepta preuzelo decentralizovanost, a iz drugog besplatnu podelu sertifikata svim stanovnicima.

Uveren sam da modeli privatizacije ne mogu generalno biti primenjivani svuda i da je potrebno uzeti u obzir karakteristike pojedinih država.

Slovenija je uoči krize vodila ekonomsku politiku koja joj je omogućila brzo napredovanje. Sada smo svedoci sve veće zaduženosti preduzeća, njihovog propadanja i sve većeg duga države. Zašto?

– Slovenija je do 2004. godine vodila opreznu ekonomsku politiku. Imala je ravnomeran privredan rast od četiri odsto. Privreda je, gledano i spolja i iznutra, bila izbalansirana. Posle 2005. godine država je krenula u hazardersku avanturu i proćerdala sve svoje dotadašnje prednosti. Postigla je veliki rast BDP, ali je to u suštini bilo naduvavanje dva balona. Jednog finansijskog, i balona nekretnina. Slično je bilo u svetu.

Brojke otkrivaju šta se desilo. Još  2005. godine ukupni neto spoljašnji dug Slovenije, dakle dug banaka, preduzeća, stanovništva i države, bio je 0 (nula) evra. Krajem 2008. je dostigao 10 milijardi evra!

Pomenutih 10 milijardi smo doslovno protraćili kupovinom hartija od vrednosti kod kuće i u inostranstvu. U krizu smo tako ušli sa problemima koje ćemo rešavati još bar deset godina.

Na prostoru nekadašnje Jugoslavije značajnu ulogu imaju tajkuni. Da li je njihova pojava i vrtoglav uspon bio deo normalne koncentracije kapitala ili anomalija sistema?

– Verovatno su se prvi kapitalisti pre 200 godina, na primer u SAD, rađali na još izvitoperenije načine. Teško je to sprečiti tokom privatizacije, pre svega zbog neznanja nove vlasti ali i vere da će tržište i privatno vlasništvo pretvoriti socijalističke zemlje preko noći u države blagostanja. U Sloveniji su prvi finansijski tajkuni postali upravnici investicionih fondova, ali tada nisu izazivali previše podozrenja javnosti jer je njihova imovina bila raštrkana i naoko nevidljiva. A nisu imali ni posebno uočljive veze sa politikom. Tajkunstvo je uzelo maha tek posle 2004. godine, a povezano je sa nadom u neprestan rast vrednosti imovine na berzi.

Zbog velike ponude novca i niskih kamatnih stopa, menedžeri uspešnih firmi su probali da prisvoje preduzeća na čijem su čelu bili. Zato su kupovali akcije tih preduzeća uzimanjem kredita od banaka, a te kredite su osigurali svojom budućom imovinom, akcijama koje su želeli da kupe. Kada se na taj način ostvareno virtuelno bogastvo iznenada urušilo padom cene akcija, nekim tajkunima su ostali dugovi koji po nekoliko puta premašuju aktuelnu vrednost preduzeća.

Neki ekonomisti rešenje za izlazak iz krize vide u jačoj konkurenciji, fleksibilnosti radne snage i drugim ili sličnim neoliberalnim preporukama. Jesu li ti recepti prihvatljivi?

– Takve recepte slušamo već 10 godina. Oni su doveli do svetske ekonomske krize kojoj se ne vidi kraj. Stalno povećavanje konkurentnosti vodi do privrednog kanibalizma. Fleksibilnost tržišta rada vodi u siromaštvo i nepodnošljive socijalne razlike, dok drugi neoliberalni koncepti, poput potpune liberalizacije tokova kapitala – vode u stvaranje virtuelnog bogatstva i neprekidnih kriza.

Koji model privrede bi morao da bude uzor postjugoslovenskim društvima?

– Model evropske socijalno-tržišne privrede – privrede sa privatnim vlasništvom čija je osnova odnosno odgovornost usmerena u opštu korist i radnika koji saupravljaju – na žalost, gotovo je nestao. Šta bi moglo da bude uzor postjugoslovenskim društvima? Stvarno ne znam.

Jer tu je začkoljica i sa uzorima: svi modeli pre ili kasnije upadnu u probleme. Pre 40 godina je uzor bio Japan, a sada je već 10 godina u krizi. Nedavno su kao uzor važile Estonija ili Irska, a sada su u teškim problemima. Mnogo puta su uzor bile i Finska i Danska. Najbolja rešenja, međutim, ne možeš jednostavno da kopiraš. Ako želiš da budeš kao Švajcarska, treba ti 150 godina teškog rada, za oponašanje Slovenije ti treba slovenački mentalitet, a za Crnu Goru crnogorski.

Kako vidite zajedničku evropsku valutu, evro? U Sloveniji su sve glasnije kritike da je novac u SFRJ odlazio na nerazvijene, a danas Ljubljana, braneći evro, pomaže i razvijenijim državama…

– Za Sloveniju je preuzimanje evra bilo nešto što nije moglo da se izbegne. Nikada nisam verovao u tezu da novac „otiče“ za nerazvijene. Jer taj novac se na ovaj ili onaj način uvek vraćao. Danas je možda drugačije. Spasavanjem Grčke i Irske uistinu spasavamo francuske i nemačke banke. Problem evra je da je postao simbol u koji ne sme da se sumnja, sličan nakadašnjem „bratstvu i jedinstvu“. Ali evro je običan novac koji mora da obavi funkcije koje novac mora da ispuni. Za Sloveniju uvođenje evra ima smisla jer je većina trgovine usmerena na zonu evra, tako da bi pre ili kasnije svi ionako primenjivali evro.

Uprkos tome, evro ima dve mane. Prva je u velikim razlikama između zemalja koje ga koriste, a druga, da, uz centralizovanu monetarnu politiku, postoji decentralizovana poreska politika. Ipak, uprkos tome, ne bih pristao na centralizaciju fiskalnih politika. Jer u Brisel nemam ništa više poverenja nego u Beograd.

Da li je evro kao zvanična valuta za Crnu Goru u sadašnjim uslovima krize dobro ili loše rješenje?

– Uveren sam da je evro za Crnu Goru dobro rešenje jer praktično nema ozbiljan izvoz koji bi uvećala devalvacijama ili niskom vrednošću vlastitog novca. Deficit na tekućem računu prevazilazi 40, a trgovinski deficit čak 50 odsto BDP. Izgleda da Crna Gora to pokriva prodajom imovine i zemljišta. Ne bih želeo da delim savete, ali, da sam Crnogorac, bio bih zabrinut zbog te olake prodaje „porodičnih bisera“ kao i zbog koncentracije stanovništva oko Podgorice te pražnjenja severnog dela države.

Da li je tačno da je odliv profita iz novih članica EU u tzv. „stare članice“ EU već nekoliko puta veći od priliva stranih investicija?

– Da. U 2009. i u prvoj polovini 2010. godine je odliv profita iz novih članica EU iznosio otprilike 50 milijardi evra, a priliv novih neposrednih investicija 10 milijardi evra…

U Crnoj Gori se sa velikom nadom gleda na ulazak države u EU. Da li je nada opravdana, hoće li ulazak u EU otvoriti nova radna mjesta, povećati plate, doneti veću bezbednost građanima…

– U Sloveniji se pukim ulaskom u EU nije desilo ništa što bi na brzinu promenilo život ljudi. I u Crnoj Gori će biti slično. A što se Slovenije tiče, ona je, sasvim sigurno, gledano sa ekonomske tačke gledišta, prestala da bude država jer je izgubila ekonomske atribute državnosti pošto nema svoj novac, ne kontroliše tokove robe i kapitala preko granice, nema svoj privredni sistem, a ostalo joj je tek šaka nadležnosti u fiskalnoj politici. Postali smo, rečju, jedna regija EU.

Do koje mere korupcija i neefikasnost pravne države utiču na privredu?

– Sve dokazuje da je šteta koju stvaraju velika. A najveću štetu stvara kombinacija korupcije sa naivnom pohlepom i sa ex-post demagoškom reakcijom politike. To se desilo u Sloveniji. Dugo godina se činilo da je porast bogatstva neograničen jer je virtualno bogastvo narastalo po 30 odsto godišnje. Kada se porast zaustavio i vrednost akcija srozala, tada je na scenu stupila demagogija, koja je potpuno zaustavila reprogramiranje kredita, što je još više povećalo kreditni grč i depresiju.

Ne dokazuje li, sa druge strane, privredni uspeh Kine da je privredni uspon moguć uprkos korupciji, nedostatku građanskih sloboda i demokratije?

– Nekada smo mislili da je demokratija nužna za privredni uspeh i da bez privatnog vlasništva nema demokratije. Sada Kina dokazuje da se kapitalizam i diktatura uopšte ne isključuju.

Analitičari kažu da EU sve više podseća na Jugoslaviju?

– EU još od početka, a sada sve više i više, liči na Jugoslaviju. Sličnosti nije moguće prenebregnuti, radi se o objektivnim činjenicama. Razlike u razvijenosti država EU nisu ništa manje nego što su bile unutar Jugoslavije. Problem da li je demokratskije „jedan čovek, jedan glas“ ili „jedna država, jedan glas“ isto je toliko važan koliko je bio u Jugoslaviji, a pripadnost pojedinca Evropskoj uniji je manja nego što je bila pripadnost pojedinaca u SFRJ. I EU, kao Jugoslaviju nekad, drži zajedno inercija, demokratični deficit, kreiranje novih institucija i lepi govori. Zato je u krizi, odnosno stagnaciji, za EU najopasniji „jugoslovenski sindrom“, dakle uverenje svih da ih drugi iskorišćavaju. Stoga ne verujem da bi EU uspela da preživi deset godina stagnacije. Uprkos tome, lično se plašim raspada EU iako važim za evroskeptika.

petak, 14 januar 2011 23:11 Igor MEKINA

Monitor

SHARE