EU

EU – SAMORAZARAJUĆI SISTEM

Radivoje Ognjenović

Без доброг познавања проблематике новца и инфлације, немогуће је разумети било шта у вези економије нити схватити узроке кризе и свих светских ломова који се дешавају и који ће се дешавати у блиској будућности. Из тог разлога, а пре него објаснимо разлоге због којих је постојећи модел Европске Уније унапред осуђен на пропаст, рећићемо неколико речи о инфлационизму и интервенционизму.
Инфлационизам“Ако се зна све ово што се зна: да је ЕУ промашен концепт, да представља неодржив систем и да ће се пре или касније распасти, заиста је невероватно да се у Србији још није створила критична маса независних интелектуалаца која би отворено рекла оно што се пре или касније мора рећи – Србија нема шта да тражи у ЕУ и зато се под хитно мора окренути самој себи, морају се поништити све досад донесене одлуке у погледу ЕУ интеграција, и мора се прекинути процес разарања српске привреде.

Што се пре то схвати – то боље.”

Инфлационизам је монетарна политика која у новчаној и кредитној експанзији види начин за остварење економских цилљева. Или, како то Мизес помало иронично објашњава: “Инфлационизам је веома популарна доктрина која заговара идеју да прогресивно смањење куповне моћи монетарне јединице има пресудну улогу у историјској еволуцији. Сматра се да човечанство не би достигало данашњи степен развоја да није дошло до значајног повећања количине новца у оптицају.”[1]

Ако бисмо у историји човечанства тражили његову највећу заблуду, онда би ова заблуда морала заузети почасно место. Са логичке стране посматрано, ствари су више него очигледне, али ако се узме у обзир количина дезинформација која се током историје пласирала у вези овог питања, онда се не смемо чудити томе што смо са том заблудом ушли и у трећи миленијум. По правилу, ова лудост, тј. заступници ове лудости, увек су били добро плаћани и награђивани. Инфлација је најразорније оружје које је човек измислио.

У свом бриљантном делу: “Теорија новца и кредита”,[2] Мизес значајан део књиге посвећује управо инфлационизму, а овде ћемо пренети неке најзанимљивије делове.

Наивни инфлационизам захтева повећање количине новца не схватајући да ће то довести до смањења куповне моћи новца. Наивни инфлационизам жели више новца у оптицају зато што је у његовим очима новац једнак богатству. Наивни инфлационисти мисле: “нека држава креира новац, нека тим новцем сиротњу претвори у богаташе и нека их на тај начин ослободити окова капитализма.”

Заиста има и таквих, наивних инфлациониста, али има и оних који веома добро схватају суштину инфлације и знају да повећање количине новца смањује куповну моћ новчане јединице. Они то знају, али путем инфлације желе да ураде другу ствар – да помогну дужницима на рачун поверилаца. Исто тако, неки инфлационисти желе да депресирају новац јер тиме желе да стимулишу извоз и дестимулишу увоз.

Наравно, депресијација новца може помоћи дужницима, али само ако се повећање количине новца не може предвидети. Уколико се инфлацијске мере могу предвидети, онда кредитори повећавају каматне стопе у циљу компензације за каснији губитак капитала. Дакле, ако привредни учесници закључе да је власт неодговорна у погледу вођења монетарне политике, онда се код привредних учесника стварају инфлациона очекивања. Како се размере депресијације никада не могу са сигурношћу предвидети, кредитори могу претрпети губитак упркос подизању каматних стопа. Да би се искључила таква изненађења, кредитори се бране тако што: или позајмљују новац у стабилној валути (или са девизном клаузулом), или тако што формирају каматне стопе на знатно вишем нивоу од очекиване депресијације новца.

Постоје и они инфлационисти који би депресијацију новца користили за стимулисање производње и стимулисање извоза. Овде се мора знати то да је апсолутни ниво вредности новца (његова куповна снага у односу на робу и услуге, као и његова куповна снага у односу на друге валуте) потпуно безначајан како у погледу екстерне, тако и у погледу интерне трговине. Евентуалну корист имају само појединци у пост-инфлационом периоду (док период тржишног прилагођавања новој количини новца још траје), а када он дође до свог краја – нестану и сви “позитивни ефекти”. Теоријски посматрано, да би се обезбедили “стални позитивни ефекти”, морало би се приступити континуираном и прогресивном смањењу вредности новца, али је јасно да је немогуће постићи такав монетарни систем који би константно обезвређивао свој новац.

Осим наивних инфлациониста имамо и оне који су све остало, само не наивни. Они инфлацију виде као најефикаснији метод законите пљачке, и зато се на све начине боре да успоставе контролу над централном емисионом банком и банкарским системом. У периоду новчане и кредитне експанзије долази до масовне редистрибуције богатсва у корист лажне елите у троуглу власт-централна банка- банкарски систем, а након тог периода улазимо у период кризе када становништво постане свесно (или барем делимично свесно) онога шта га је снашло.

У периоду кризе власт није у могућности да путем пореског система обезбеди финансирање буџета на претходном нивоу и зато прибегава још већој инфлацији, тј. одлучује се за очајничке мере уништење новца и разарање система, а све зарад опстанка на власти. Брзина разарања система зависи од величине инфлације у претходном периоду, тј. од величине редистрибуираног богатства.

Лудвиг Фон Мизес (Ludwig Von Mises): “Постоје и они инфлационисти који би депресијацију новца користили за стимулисање производње и стимулисање извоза. Овде се мора знати то да је апсолутни ниво вредности новца (његова куповна снага у односу на робу и услуге, као и његова куповна снага у односу на друге валуте) потпуно безначајан како у погледу екстерне, тако и у погледу интерне трговине. Евентуалну корист имају само појединци у пост-инфлационом периоду (док период тржишног прилагођавања новој количини новца још траје), а када он дође до свог краја – нестану и сви “позитивни ефекти”. Теоријски посматрано, да би се обезбедили “стални позитивни ефекти”, морало би се приступити континуираном и прогресивном смањењу вредности новца, али је јасно да је немогуће постићи такав монетарни систем који би константно обезвређивао свој новац.” На слици: Лудвиг Фон Мизес.
Поводом терминолошке манипулације економским појмовима, Мизес у једном свом предавању[3], каже како је власт прокламовала нови метод општег просперитета и дала му име – финансирање дефицита. Дивна реч, каже Мизес, али ти технички термини имају и једну лошу особину – народ их не разуме. Режим и режимски медији нам тако говоре о финансирању дефицита, а ако то преведемо на народни језик сазнајемо да се ту ради о штампању новца. Шта значи реч дефицит? То значи да власт троши више него што порезима може да прикупи, а та разлика се финансира из нове емисије новца, тј. тако што се смањује куповна моћ новчане јединице и пљачка наша уштеђевина. Ако желимо да имамо новац као средство размене, он мора бити нешто што се не сме повећавати. Највећу штету новцу нису учинили криминалци, већ власт. Власт тежи ка томе да троши све више новца и тиме разара монетарни систем. Неопходно је спречити власт у процесу разарања монетарног система.

Последице инфлаторне монетарне политике су погубне за економски систем. У инфлаторним временима манифестује се стање еуфорије и ствара се вештачки осећај богатства и утисак великог општег просперитета. Они који би без инфлације стварали низак профит, тада стварају необично висок профит. Они који би без инфлације стварали висок профит, тада стварају јос виши профит. Чак и оне компаније које у нормалним условима не би опстале на тржишту, у инфлаторним временима вештачки опстају у животу. У инфлаторним временима нема стечаја, сви настављају да раде као и раније.

У време инфлаторне кредитне експанзије, богатство се прелива у руке првих прималаца новокреираног новца. Богатство се прелива на скривен и у доброј мери непримећен начин. Друштво није свесно да долази до масовног повећања количине новца, а онда, у таквом инфлаторном окружењу, трансфер новца остаје замаскиран лажним просперитетом.

Када маска падне, и када сви постану свесни кризе, долази до масовног банкрота привреде, а њихов капитал прелази у руке кредитора, тј. у руке истих оних који су и главни кривци за избијање кризе. На тај начин банкарски систем (у сарадњи са властима и централном банком) извлачи корист како у периоду инфлације (новчане и кредитне експанзије), тако и у периоду дефлације. Ту имамо и један интересантан феномен: у периоду кризе, а у циљу што бржег измирења дуга према повериоцима, дужници покушавају да што пре продају своју имовину; то додатно погоршава ситуацију на тржишту јер додатно обара цену имовине, и на тај начин процес измирења дугова чини још тежим. Или, како то каже Ирвинг Фисхер: “Што више дужници плаћају, то више дугују”.

На разлику у механизму трансфера богатства путем деловања инфлације и дефлације, сјајно указује Ј. Г. Хулсман:

“Укратко, кључна особина дефлације је та да у периоду дефлације процес редистрибуције богатства није скривен и да он иде руку под руку са процесом промене количине новца. Дефлација проузрокује јасно видљив очај за многе људе, а исто тако су јасно видљиви и добитници. То је у потпуној супротности са инфлацијом која креира анонимне добитнике на рачун анонимних губитника. Инфлација је тајни процес отимачине и перфектно средство експлоатације популације од стране лажне елите, док дефлација представља јавну редистрибуцију богатства путем банкрота.”[4]

Јорг Гвидо Хулсман (Jorg Guido Hulsmann): “Укратко, кључна особина дефлације је та да у периоду дефлације процес редистрибуције богатства није скривен и да он иде руку под руку са процесом промене количине новца. Дефлација проузрокује јасно видљив очај за многе људе, а исто тако су јасно видљиви и добитници. То је у потпуној супротности са инфлацијом која креира анонимне добитнике на рачун анонимних губитника. Инфлација је тајни процес отимачине и перфектно средство експлоатације популације од стране лажне елите, док дефлација представља јавну редистрибуцију богатства путем банкрота.” На слици: Јорг Гвидо Хулсман
Овде имамо и одговор на питање зашто држава прибегава инфлаторној монетарној политици. Само у инфлаторном окружењу држава може бити дарежљива према одређеним политичким и интересним групама а да не изазове превелику пажњу јавности у погледу свог криминалног деловања. За разлику од инфлаторног периода, у време дефлације долази до огољавања читавог пљачкашког механизма, а онда постоје шансе и за дестабилизацију политичког система (барем у високосвесним друштвима која нису пала у апатију и која немају фаталистички поглед на свет).

Ако бисмо покушали да сумирамо причу о инфлацији, онда бисмо рекли следеће:

Инфлацијом се не постиже ништа: инфлација не помаже народу да повећа своју куповну моћ, инфлација не помаже народу у очувању своје независности, ни једном капиталном пројекту није потребна инфлација, инфлација није лек ни за један проблем – једина улога инфлације је редистрибуција дохотка, а једино служи властима да ублаже грижу савести за учињену катастрофу, и то само под условом да нису знали шта раде и какве ће стварне последице бити.

Влада и банке не могу нацију учинити богатом; једино што могу урадити је то да један паразитски повлашћени слој друштва учине богатим, а све на рачун свих осталих. Инфлација не ствара доходак, инфлација не поспешује привредни раст, инфлација само преусмерава богатство од једне групе ка другој групи, а секундарни ефекти инфлације су: предимензионирани производни капацитети, промашене инвестиције и деакумулација капитала.

Социјализам

У слободном тржишном систему позиција државе не би смела да се разликује од улоге било ког другог учесника у тржишном процесу. Уколико држава покуша да негира тржишне законе и да путем интервенционистичких мера “коригује тржишне грешке”, систем улази у зачарани круг бесконачног интервенционизма, а чији је логични крај – социјализам.

Инфлацијом се не постиже ништа: инфлација не помаже народу да повећа своју куповну моћ, инфлација не помаже народу у очувању своје независности, ни једном капиталном пројекту није потребна инфлација, инфлација није лек ни за један проблем – једина улога инфлације је редистрибуција дохотка, а једино служи властима да ублазе грижу савест за учињену катастрофу, и то само под условом да нису знали шта раде и какве ће стварне последице бити.
Историја нас учи да су сви покушаји државног интервенционизма доживели свој трагичан крај. Сви примери, од Диоклецијановог едикта, преко регулисања цена у средњем веку, па све до максимизирања цена у Француској револуцији, јасно указују на сву погубност игнорисања тржишних закона.

У том погледу, етатистима је идеал увек био социјализам јер он представља иделан полигон за експериментисање на свим нивоима. У социјализму са централистичком организацијом производње и дистрибуције, држава одлучује о свему. Државна администрација одређује: шта ће се производити, како ће се производити, у којим количинама и асортиману ће се производити, по којим ценама ће се производи продавати, како ће се производи дистрибуирати, висину и распон плата, инвестициону политику, висину пореза итд. Нема предвиђања, нема губитака, нема профита. Нема ни иновација, осим ако то не буде дозвољено од стране власти. Власт управља и надгледа све. Етатизам не дозвољава другачије понашање ако оно није у потпуној сагласности са социјалистичком идејом. Друштвени живот постаје предмет ограничења, управљан читавим низом закона. У етатизму се на све гледа у светлу снаге, силе и моћи.

Влада и банке не могу нацију учинити богатом; једино што могу урадити је то да један паразитски повлашћени слој друштва учине богатим, а све на рачун свих осталих. Инфлација не ствара доходак, инфлација не поспешује привредни раст, инфлација само преусмерава богатство од једне групе ка другој групи, а секундарни ефекти инфлације су: предимензионирани производни капацитети, промашене инвестиције и декумулација капитала.
Овде можемо поставити питање: зашто овде говоримо о једном пропалом систему централистичког планирања? Какве везе има ЕУ са пропалим системом бившег СССР-а? Има велике везе, везу ћемо успоставити, али пре успостављања те везе, а да би све било јасније, и да бисмо разграничили битно од небитног – морамо јасно дефинисати појмове. У том погледу овде ћемо навести један разговор који је водио бивши председник СССР-а, Никита Хрушчов, са америчким секретаром за пољопривреду Бенсоном. Прво је Хрушчов рекао да ће “комунизам постепено прогутати демократију”, онда је Бенсон на то одговорио да Америка никада неће прихватити комунизам (социјализам), а Хрушчов му је одговорио:

“То се већ догађа, комунизам свакога дана постепено нагриза Америку. Американци ће свакога дана прихватати све више и више комунистичких идеја, а онда, једнога дана, ће схватити да их је комунизам прогутао и да од демократије није остало ништа друго осим имена. У погледу политике и начина управљања, Америка ће прерасти у комунизам. Америку неће уништити атомско оружје, већ константно убризгавање ињекција социјалистичко-комунистичких принципа.”

Никита Хрушчов: “Комунизам свакога дана постепено нагриза Америку. Американци ће свакога дана прихватати све више и више комунистичких идеја, а онда, једнога дана, ће схватити да их је комунизам прогутао и да од демократије није остало ништа друго осим имена. У погледу политике и начина управљања, Америка ће прерасти у комунизам. Америку неће уништити атомско оружје, већ константно убризгавање ињекција социјалистичко-комунистичких принципа.”
Заиста је фасцинантна дубина речи које је Хрушчов овде изговорио. Ова Хрушчовљева изјава је интересантна из најмање два разлога. Прво, јасно видимо да је Хрушчов изузетно добро предвидео пораст интервенционизма у Америци, а испоставило се да је управо интервенционизам довео Америку на корак од потпуног слома. Друго, ако Хрушчов о социјалистичким принципима говори као о “оружју за уништење једног друштва”, онда то имплицира да је Хрушчов био потпуно свестан тога да је социјализам неодржив систем, и да се по том питању потпуно слаже са Мизесовим и Хајековим учењем које каже да је социјализам самоуништавајући систем. Наравно, онда је сасвим јасно и то да је Хрушчов био потпуно свестан и неминовности слома Совјетског Савеза.

Интервенционизам

Као што смо видели, Хрушчов веома добро идентификује проблем и не посматра систем у односу на формални облик државног уређења већ га посматра у односу на степен имплементације социјалистичко-комунистичких принципа, а у том погледу данашњи интервенционистички капитализам се све више приближава социјалистичком систему бившег Совјетског Савеза. Етатистички модели се могу знатно разликовати у формалним облицима, али од пресудне важности за разлучивање капитализма од социјализма – није форма већ суштина. У том погледу морамо знати да етатизам не мора неопходно захтевати формални пренос целокупног власништва средстава за производњу у државно власништво, далеко је битнији степен контроле над кључним привредним секторима. Уколико држава на себе преузме контролу: финансијског сектора, природних ресурса, јавних и комуналних предузећа, транспортног система и тако даље, и ако њима придодамо широк спектар мера из области фискалне политике, онда се без већих проблема мала привреда и пољопривреда могу препустити “слободном трижишту” јер она бивају индиректно контролисана од стране државе. Формално, мали предузетници и пољопривредници и даље остају власници, могу наставити са радом, могу остваривати “разуман доходак”, али је суштина у томе да се свако домаћинство претвара у званичну професију, а самим тим постаје индиректно контролисано. Упркос формалној привредној слободи пољопривредника и малих привредника, у својој суштини то је чиста фикција јер  масовном државном интервенцијом у кључним привредним сегментима, држава до те мере деградира слободно тржиште да свако приватно предузеће може пословати само на граници опстанка или ће отићи у стечај.

Етатистички модели се могу знатно разликовати у формалним облицима, али од пресудне важности за разлучивање капитализма од социјализма – није форма већ суштина.
Да би претходно речено добило свој прави смисао, значење појма “држава” се мора проширити на државну власт, централне банке и банкарски систем. Овом кругу се могу придодати и власници највећих мултинационалних компанија, али њих није неопходно помињати јер се власници тих највећих компанија већ налазе у наведеној групи.

Дакле, разлика између устројства бившег СССР-а и устројства данашњих западних држава (посебно у континенталној Европи) – је чисто формалне природе. У бившем СССР-у све је било под контролом државног политбироа, а у данашњим западним државама улогу политбироа су преузели контролори централних банака и банкарског система, а све уз логистичку подршку формалних државних власти.

Ово што се сада дешава у свету – деструкција монетарног поретка – је резултат намерне акције од стране влада чије су валуте служиле као резервне светске валуте. Централне емисионе банке, формално независне, постале су инструмент у процесу дезорганизације и рушења монетарног поретка. Сви пројекти за “унапређење новчаног система” иду у правцу стварања једне супер-привилеговане супер-банке. Потребно је само створити Светску банку, дати јој потпуну контролу креирања светског новца, а онда ће настати “благостање”. Најтрагичније у свему томе је то да се узроци слома финансијског система константно заташкавају уз помоћ системски подмићене и криминализоване економске и политичке “елите”, а да се решења не траже у разградњи постојечег, потпуно наопако постављеног система, већ у његовој надоградњи и дизању на још виши, светски, ниво. Исти они који су оркестрирали садашњи финансијски хаос, сада траже “решење” и свим силама се залажу за успостављање једне џиновске, монструм банке – светске банке, која ће усрећити човечанство са јефтиним кредитима.

Ово што се сада дешава у свету – деструкција монетарног поретка – је резултат намерне акције од стране влада чије су валуте служиле као резервне светске валуте. Централне емисионе банке, формално независне, постале су инструмент у процесу дезорганизације и рушења монетарног поретка. Сви пројекти за “унапређење новчаног система” иду у правцу стварања једне супер-привилеговане супер-банке. Потребно је само створити Светску банку, дати јој потпуну контролу креирања светског новца, а онда ће настати “благостање”.
Са становишта економске науке, оне праве економске науке, таква решења се не сматрају решењем, већ стварањем још већег проблема и кулминацијом потпуног безумља. Такве идеје јесу врхунац економског лудила, али се мора рећи да се оне нису појавиле тек тако, случајно, већ да представљају логички исход претходно креиране и наметнуте социјалне филозофије.

Новац, као тржишни феномен, је медијум размене, и као такав – мора бити стабилан јер је то услов функционисања тржишног механизма.  Без стабилног новца нема тржишта,  без тржишта нема економске калкулације, а самим тим ни рационалних пословних одлука. Без стабилног новца нестаје тржишта, а стално растући државни интервенционизам до те мере изобличава тржишне услове, да се они више и не могу звати капитализмом већ се морају назвати правим именом – социјализмом.

Свакодневно се могу чути оркестрирани напади на све оно што се поистовећује са слободним тржиштем, а велича систем који је доживео тако трагичан крај – совјетски систем интервенционизма и централног планирања.  Друштво се константно дезинформише разноразним терминолошким смицалицама. Све је у рукама власти, сви очекују спас од власти и њиховог “планирања”, а под тим планирањем се не подразумева успостављање функционалног макроекономског система, већ право и огољено централистичко планирање по систему централистичког планирања бившег СССР-а. На друштво се више не гледа као на систем заснован на индивидуалним способностима и креативизму, у којем сваки појединац планира свој сопствени живот, већ се друштво претворило у колективну масу безличних пиона, распоређених на државно-централистичкој шаховској табли, без обзира да ли се она формално звала Политбиро, Влада или Европска комисија.

У процесу стварања тоталитарног система, власт користи најјаче оружје – инфлацију.

У поремећеном економском систему, а уз логистичку подршку системски подмићених економских стручњака, пропагира се илузионистичка обмана да се дефицитом и експанзионом монетарном политиком постиже просперитет, привредни раст, стабилност и прогрес. Њихова политика, њихова моћ, њихова илузионистичка обмана, стоје на само једном стубу – инфлацији.
У процесу стварања тоталитарног система, власт користи најјаче оружје – инфлацију.

У поремећеном економском систему, а уз логистичку подршку системски подмићених економских стручњака, пропагира се илузионистичка обмана да се дефицитом и експанзионом монетарном политиком постиже просперитет, привредни раст, стабилност и прогрес. Њихова политика, њихова моћ, њихова илузионистичка обмана, стоје на само једном стубу – инфлацији.

Трагедија евро-зоне

Мало је оних који нису маштали о слободној Европи, Европи без граница у којој би се успоставила слободна трговина, слободан проток роба, људи, капитала и идеја. У тој визији, истински либералној и хришћанској визији, индивидуалне слободе би биле највеће богатство и стуб на коме би се заснивале све друге вредности. У тој визији, суверене државе би браниле право на личну својину и тржишну економију, а услед тржишног механизма постепено би нестајали антагонизми међу народима и државама, што би касније, постепено, можда водило и ка евентуалном слабљењу националних држава и проширењем сарадње и на остале нивое уређења државних односа. За испуњење те визије једино је била потребна слобода, и ништа више од слободе. Или, како то у својој књизи “The Tragedy of the Euro” каже Филип Багус (Philipp Bagus): “За испуњење те визије није било потребно стварати европску супер-државу”.[5]

Филип Багус (Philipp Bagus): “Коалиција националиста, социјалиста и конзервативаца, види ЕУ као империју или протекционистичко утврђење у односу на остатак света. Протекционизам према споља, интервенционизам унутар ЕУ. Етатистички сан о централизованој држави којом управљају технократе. По етатистичком идеалу, центар империје влада периферијом уз помоћ централизованог законодавства. Социјалистичка визија Европе је идеал привилегованих група: политичара, бирократа, интересних група и супституисаних сектора који у стварању централизоване државе виде шансу за своје богаћење.”
У либералној и истински слободној Европи, дешавало би се следеће: капитал би се кретао ка крајевима са нижим платама и тако их повећавао; радна снага би се кретала ка местима где су плате веће и тако их снижавао; долазило би до здравог такмичења у погледу нижих пореза; конкуренција на свим нивоима би доприносила снижењу цена; слободно формирање курсева националних валута би водило ка стабилности валута, и тако даље. Систем стваран у складу са слободним тржиштем би обезбедио процват трговине, предузетништва, ефикасности, економичности, продуктивности и свих осталих благодети које тржиште са собом носи.

Нажалост, каже Багус, идеја о слободној Европи, заснованој на слободном тржишту и личним слободама, није победила, а уместо те и такве, слободне Европе – победила је идеја тоталитаризма.

Коалиција националиста, социјалиста и конзервативаца, види ЕУ као империју или протекционистичко утврђење у односу на остатак света. Протекционизам према споља, интервенционизам унутар ЕУ. Етатистички сан о централизованој држави којом управљају технократе. По етатистичком идеалу, центар империје влада периферијом уз помоћ централизованог законодавства. Социјалистичка визија Европе је идеал привилегованих група: политичара, бирократа, интересних група и супституисаних сектора који у стварању централизоване државе виде шансу за своје богаћење.

Политичка утакмица постаје препрека за стварање централизоване државе, тако да се политика постепено склања од јавне контроле. Таква држава сваким даном постаје све мање демократска, а све више бирократска и технократска. У том контексту треба посматрати и стварање Европске централне банке (ЕЦБ), идеју о успостављању Европског министарства за финансије, као и на даље проширење надлежности Европске комисије.

Европска унија, као нова Римска империја, мора бити организована без одлагања, без обзира на цену, јер свако одлагање са собом носи опасност од буђења либералних идеја које могу вратити точак историје “уназад”.

Као што смо видели, није постојао ни један економски разлог за увођење евра као званичне валуте новокреиране Уније. Насупрот томе, сви економски аргументи су говорили супротно, заједничка валута (паралелно са укидањем царина) ће неминовно довести до масовног одлива капитала од периферије ка центру, тј. од мање ефикасних држава ка најефикаснијим државама, а као последица тога доћи ће до огромне неравнотеже у погледу раста задужености периферних држава, до великог трговинског дефицита периферних држава, до великог проблема финансирања буџетских дефицита, а касније и до великих проблема у погледу размене роба и услуга. Овде морамо поменути и то да је велика грешка мислити да ће најбогатије државе (пре свега Немачка) имати корист од ове кризе. У почетној фази то ће бити тако јер ће се капитал сливати од периферије ка центру, али је проблем у томе што ће тај једносмерни ток капитала проузроковати вештачко дизање производних капацитета (дизање капацитета на основу неодрживо велике тражње), а када том периоду дође крај (а крај је већ дошао), онда ће се криза, без изузетка, прелити на све ЕУ државе. Погрешно је о садашњој кризи размишљати на начин држава добитника и држава губитника; не, овде се не ради о томе да ће било која држава и било која нација имати користи од ове кризе, већ се ради о томе да ће корист имати само један отргнути финансијски центар моћи.

Дакле, евро је уведен не да би допринео снижењу трошкова и подстицао трговину и туризам међу чланицама евро-зоне (како су говорили заступници идеје заједничке валуте), већ да би послужио својој основној сврси – креирању кризе у циљу убрзаног стварања централизоване државе. Увођење евра, као метод државне интервенције, ствара проблеме, а ти проблеми траже додатну интервенцију. Нова интервенција изазива нове проблеме, нови проблеми траже додатне интервенције, и тако редом, систем улази у процес бесконачног државног интервенционизма који води највећем проблему – политичкој централизацији социјалистичке и тоталитарне Европе.

Након увођења евра, није прошло ни 10 година а већ се потврђују предвиђања о немогућности функционисања вештачки створеног система, система састављеног од некомпатибилних економских подсистема. Увођење евра као заједничке валуте, у директној је супротности са економским законима слободног тржишта. Уместо слободне тржишне утакмице великог броја националних валута, у којој би валутни курс био корективни механизам за усклађивање међусобно одрживе размене и спречавање повећања неравнотеже у погледу трговинских дефицита, увођење заједничке валуте је дало сличан резултат као и Смитсониан систем фиксираних курсева. Разлика је само у томе што смо код фиксираних курсева валута ипак имали различите валуте, тако да је поремећај било лако уочити (и систем укинути након само годину дана од увођења), док је у једновалутном систему, и у условима масовне кредитне експанзије, проблем било теже уочити, па је због тога криза избила са задршком.

Дакле, евро је уведен не да би допринео снижењу трошкова и подстицао трговину и туризам међу чланицама евро-зоне (како су говорили заступници идеје заједничке валуте), већ да би послужио својој основној сврси – креирању кризе у циљу убрзаног стварања централизоване државе. Увођење евра, као метод државне интервенције, ствара проблеме, а ти проблеми траже додатну интервенцију. Нова интервенција изазива нове проблеме, нови проблеми траже додатне интервенције, и тако редом, систем улази у процес бесконачног државног интервенционизма који води највећем проблему – политичкој централизацији социјалистичке и тоталитарне Европе.
Механизам монетарне редистрибуције

На основу свега наведеног, сасвим је јасно да је евро једна огромна превара, превара која се састоји у масовној емисији новца, а самим тим је дошло и до огромне редистрибуције богатства, а да би се таква превара могла спровести у пракси – било је потребно проширити круг привилегованих, тј. оних који ће од заједничке валуте и ECB имати корист. Наравно, чим се говори о привилегијама, уз власт и централну емисиону банку, одмах сврставамо и банкарски сектор који послује по принципу фракционог банкарства. Банкама је омогућено да емитују лажни новац и по том основу остварују енормну добит, а за узврат банке купују државне обвезнице и тако финансирају политичаре, а политичари путем фискалне политике финансирају (подмићују) лажну економску и културну елиту.

Филип Багус је овде крајње отворен и сасвим јасно каже: “Креирање новца је најпрофитабилнији бизнис, а банкама је омугућено да креирају кредитни новац јер им је то омогућила власт. У ствари, ако са стране оставимо све маневре и камуфлажна средства, чији је циљ одвлачење пажње са битног на небитно, банкарски систем, ECB и власт – су једна институција”.

Багус наставља са објашњавањем криминалног механизма:

Власт успоставља своју штампарију новца (ECB). Централна банка у великим количинама купује владине обвезнице и тако финансира власт. Власт плаћа камату на те обвезнице и на тај начин се у знатној мери повећава профит централне банке, али централна банка тај профит шаље назад властима. Када обвезнице приспеју за наплату, власт не мора да плати ни главницу, а то се ради тако што банке купују нове обвезнице, тј. са новцем од новог дуга се плаћа стари дуг. На тај начин, дуг се никада не плаћа већ се стално одлаже и увећава.

На нижем нивоу на сцену ступа “franchise system”, тј. банкама се даје привилегован статус у процесу емисије новца. Банке креирају новац, а затим тим новцем купују државне обвезнице или их користе као гаранцију (collateral) за добијање зајма од централне банке. Банке користе новокреирани новац и за кредитирање привреде и становништва. Било како било, банкарски систем никада не изневерава државну власт у погледу финансирања дуга, а за узврат банке бивају награђене од стране централне банке која од банака купује државне обвезнице или их прихвата као гаранцију за нове кредите банкарском систему.

Систем је доста вешто и компликовано закамуфлиран, али у суштини је веома једноставан и идентичан је систему у коме једна мала група моћника има ексклузивно право штампања (кривотворења) новца, а све се своди на то да се на тај начин врши редистрибуција богатства, и то на два начина: 1) путем огромних плата и бонуса запослених у наведеним привилегованим секторима, и под 2) путем фаворизовања првих прималаца новоемитованог новца.

Ако се узме у обзир и то да се ECB укључила у куповину хартија од вредности (читај, хартија без вредности) на секундарном трижишту, онда слика постаје још

катастрофалнија. Наиме, држава путем задужења финансира своју послушничку државну “елиту”, а пошто држава нема реалног новца онда прибегава штампању обвезница. Централна банка купује те државне обвезнице из нове емисије новца. Банке такође купују државне обвезнице, али са такође непостојећим новцем, тј. са новокреираним кредитним новцем, а касније те обвезнице опет купује централна банка из нове емисије новца. Осим тога, банке кредитирају кога год пожеле, без обзира да ли то има економског резона или не, а када дођу до фазе банкрота онда се у игру опет убацује централна банка и на секундарном тржишту купује безвредна банкарска потраживања (toxic assets).

Са становишта Аустријске школе економије, систем који се заснива на кредитној експанзији путем фракционог банкарства, искривљује реалну слику стања економије, шаље погрешне сигнале привреди у погледу реалне тражње и одрживе производње, а као последицу такве искривљене слике економије добијамо промашене инвестиције и предимензиониране производне капацитете. Када се систем изгради на погрешној економској калкулацији, онда га је немогуће спасити од колапса. Такав систем можете стимулисати колико год хоћете, у њега можете убацивати лажног новца колико год хоћете, али предимензиониране производне капацитете и промашене инвестиције не можете одржати у животу. На слици: „Вавилонска кула“, рад Питера Бројгела Старијег, 1563. године.
Има ли спаса Европској Унији ?

Са становишта Аустријске школе економије, систем који се заснива на кредитној експанзији путем фракционог банкарства, искривљује реалну слику стања економије, шаље погрешне сигнале привреди у погледу реалне тражње и одрживе производње, а као последицу такве искривљене слике економије добијамо промашене инвестиције и предимензиониране производне капацитете. Када се систем изгради на погрешној економској калкулацији, онда га је немогуће спасити од колапса. Такав систем можете стимулисати колико год хоћете, у њега можете убацивати лажног новца колико год хоћете, али предимензиониране производне капацитете и промашене инвестиције не можете одржати у животу.

Када у обзир узмемо и огромну диспропорцију у погледу привредне ефикасности и степена развоја држава чланица Европске уније, онда слика постаје још трагичнија јер је читав систем доспео у стање “економског вакума”. Са једне стране имамо страховиту државну (системску) интервенцију која у потпуности искривљује реалну слику стања привреде, а са друге стране имамо привид постојања слободног тржишта и очекивање да привредни субјекти послују по тржишним законима. Нажалост, то је немогуће. Немогуће је у исто време имати и социјализам и слободно тржиште – једно од то двоје мора изгубити битку, али је проблем у томе што је у садашњој политичкој ситуацији која влада у ЕУ, немогуће кренути ни напред ни назад. Европска унија је располућена између сулуде идеје социјализма (коју заговарају најмоћнији европски кругови) и слободног тржишта које се намеће само по себи као једини могући одржив модел. Како време буде пролазило, криза ће се све више продубљивати, моћници ће све карте бацити на стварање једне унитарне и тоталитарне државе, на крају ће вероватно и успети у тој намери, али биће то пирова победа јер држава која буде створена на развалинама данашњих независних држава – неће моћи да функционише.

Ако се зна све ово што се зна: да је ЕУ промашен концепт, да представља неодржив систем и да ће се пре или касније распасти, заиста је невероватно да се у Србији још није створила критична маса независних интелектуалаца која би отворено рекла оно што се пре или касније мора рећи – Србија нема шта да тражи у ЕУ и зато се под хитно мора окренути самој себи, морају се поништити све досад донесене одлуке у погледу ЕУ интеграција, и мора се прекинути процес разарања српске привреде.

Што се пре то схвати – то боље.

Упутнице:

——————————————————————————–
[1] Ludwig von Mises: Human Action

[2] Ludwig von Mises: The Theory of Money and Credit

[3] Ludwig von Mises: Money and Inflation

[4] Jorg Guido Hulsmann: Deflation and Liberty

[5] Philipp Bagus: The Tragedy of the Euro