EKSPOZE – DIJAGNOZA
I?
Šta kažete?
Jeste li preživeli?
Izneti ekspoze je pokazao pravo stanje diganoze premijera.
Dijagnozu bi morali da sopšte uplašeni stručnjaci.
Kada neko u elektronskom dobu govori šest sati, a nije Nikola Tesla, Milutin Milanković, Ruđer Bošković, Mihajlo Pupin, Kosta Stojanović ili Borislav Pekić, navodim najveće srpske umove, onda je to dokaz njegove sumanoti i ludila.
Toliko brabonjanje je dokaz da brbljivost mora da pokrije nedostatak konkretnog , ostvarenog dela.
Čemu vanredni izbori, kada se ništa nije promenilo?
Čemu izgubljenih sto dana, kada je sve ostalo isto?
Čemu pisanje ekspozea od 260 strana, kada tamo ničega valjanog nema?
Čemu šest sati baljezganja, kada nema ostvarenih rezultata?
To prenemaganje, foliranje, kukumavčenje, zajebavanje, podjebavanje, zakukavanje, protestansko masturbiranje pravoslavnih vernika u zdrav mozak, to žvalavljenje, mučenje, sprdanje, vređanje, ponižavanje i prekoravanje, to zapomaganje, osuđivanje, balavljenje i laganje, sve to je imalo za cilj da nam komedijat, zamlata, zgubidan i dokonjak, koji ništa ne radi osim što se slika, pozira i drži demagoške monologe, falsifikujući podatke o uspesima privrede, Železare, AIR SRBIJE, Fabrike automobila i budžetskim suficitom, zaduživši nas preko 11 milijardi evra, što je najveći dug u istoriji Srbije u vladavini jednog sumanutog Kralja Ibija, da nam taj ostrašćeni radikalni šovinista i naprednjački eurofanatik u ekspozeu objasni da u Centralnoj Srbiji ima mnogo manje Albanaca, nego što treba da ih bude, što je zaista nedopustivi promašaj države, pa je on odlučio da napravi auto-put Niš- Priština, kako bi Albancima omogućio da brže doputuju do ispražnjenog srca Srbije, kako bi nas osvojili, pokorili i zauzeli, jer, kako kaže izdajnik , Albanci su narod u narastanju, čije narastanje i napredovanje Aca Dramoser mora da potpomogne, prema dobijenim i preuzetim nalozima, oni imaju novac i sa njima mora da se razgovara, da se traže rešenja za njihovo narastanje, a najbolje je da se ta rešenja pronađu u njihovom naseljavaju Centralne Srbije, jer, naglašavamo, imaju novac, što je najvažnije za korumpiranu vlast, a ko ima novac može da nas kupi, uz uzete provizije, a kada nam pokupuje zemlju, onda to više nije naša zemlja, nego Albanaca i onda ta zemlja pripada samo njima i oni mogu da je, shodno evropskim zakonima o manjinskim pravima, nazovu kako njima odgovara i mogu da dobiju , prvo autonomiju, posle i republiku, sopstvenu državu, šta god budu poželeli, jer to je najbolje rešenje za budućnost da Albanci žive u jednoj Velikoj Albaniji, dok će Srbi, pošto nemaju protestansku etiku i pošto ne slušaju predloge za budućnost jednog poludelog demagoga, morati da se zadovolje uslovima života pod jednom malo većom šljivom, gde im je, kako misli pisac šestosatnog ekspozea, objektivno govoreći i pripadajuće mesto.
Čitajući veliku istorijsku građu o nastanku naroda i država, moram da priznam, ovakvu mržnju prema svome narodu nisam našao nigde u istoriji, obično demagozi i populisti napadaju druge narode, kako bi istakli značaj svoga naroda, kao što je to radikalni šovinista nekada činio, preteći muslimanima da će za jednog ubijenog Srbina da ubije sto muslimana, na opšte zgražavanje obrazovanih, kulturnih i vaspitanih Srba, pa ostaje zabeleženo u istoriji da je jedan potpuno nekontrolisani, odmetnuti i ucenjeni političar više zla naneo svome narodu i državi od naših vekovnih neprijatelja, koji ne bi mogli, uprkos nasilnoj okupaciji, da tako temeljno i sistematski razore srpsko nacionalno biće.
Nije problem u njemu i njegovom ludilu, to što želi da obori srpski rekord u držanju ekspozea, da bi tako ušao u istoriju političke banalnosti, to što pred kamerama spasava dečaka iz smetova, što vadi ljude iz poplava, to što stoji na kiši sa čitavom vladom na paradi u Beogradu, pokazujući da je nesposban i glup, nije, dakle, problem u njemu i njegovom progresivnom političkom ludilu, nego u srpskoj inteligenciji, koja podanički ćuti i traži nove državne apanaže, problem je u uspavanom patrijarhu Irineju, koji na balkonu ove istorisjke farse sluša gomilu gluposti i ne reaguje, umesto da se pokupi, zalupi vrata i saopšti Srbima da je Vođa lud i da ne smeju da ga slede, da moraju da dođu sebi i da se pobune, umesto tog dostojanstvenog i moralnog čina našeg duhovbnog prosvetitelja,taj naš proračunati patrijarh sedi na balkonu Narodne Skupštine i drema kao neki tromi, prejedeni, usnuli seoski mačak kraj upaljene peći, drema i prede, razmišljajući o nekim svojim zemaljskim crkvenim problemima, drema i čeka da se to zamajavanje naroda, ipak, nekako završi i da on, patrijarh, mirno i dostojanstveno, kako to zvanje i dužnost nalaže, usporenim hodom krene prema Patrijaršiji i skloni se od tog pobesnelog ludila, sakrije se pred tim sramnim rečima o naseljavanju Albanaca u Centralnu Srbiju, umesto da ustane i urlikne, da glasom pravednika iz pustinje krikne, da se ispravi kao Mojsije kada je jevrejski narod doveo do mora, naroda koji je stalno nešto gunđao, nećkao se, kukao, oklevao i očajavao, naroda koji je, čim se Mojsije zadržao nešto duže u razgovoru sa Bogom, napravio sebi zlatno tele, kome su se počeli klanjali, naroda koji je hteo da se vrati u egipatsko ropstvo, uplašen za iznenada osvojenu slobodu, naroda koji nije imao protestantsku etiku i nije razumeo svoga Mesiju, dakle, umesto da naš patrijarh lupi iz sve snage svetim štapom, starim 7.524 godina, koga je nosio i Sveti Sava, lupi snažno o pod skupštinskog balkona, da se zatrese čitava zemlja u direktnom prenosu i da pred apatičnim i razočaranim vernicima zagrmi kao staroslovenski Bog Perun, Gromovnik, da munje sevaju iz njegovih usana kao iz podignutih tornjeva Nikole Tesle, da urlikne iz dubine paćene srpske duše kao praslovenski Bog Svarog, čije buđenje označava kraj pokvarenog sveta, da uzjaši belog konja slobode kao Svetovid i da krene u borbu protiv mraka, zla i prostakluka, to je trebao da uradi naš pravoslavni duhovnik, starešina našeg pravoslavnog hrama, da se tako obrati tom izdajniku i neverniku, da ga prekori, opomene, naruži i obruka, da uhvati za uši i prodrma to razmaženo derište, da mu začepi lajava i lažljiva usta, da ga stavi na mesto gde pripada, da ga sravni sa funkcijom i foteljom, da ga medijski sprži i politički ponizi, da svekolikom srpskom rodu pokaže da Srbi još nisu propali, da se nisu predali, da ima vere i nade u vaskrsenje i spas, da patrijarh srpski pali vatre svenarodne pobune i ustanka protiv terora i tiranije, da patrijarh srpski ustaje protiv bezobrazluka, gluposti i primitivizma, da je danas sveta dužnost svakog Srbina da ustane u odbranu Srbije i Srba, sve to je morao da uradi srpski patrijarh, ličnim primerom da pokaže šta nam je činiti, morao je da pokaže svoju moralnu verikalu, umesto što je spokojno dremao u skupštinskoj loži i čekao da to zamajavanje i davljenje prođe, morao je da pokaže drevnu snagu naše vere i nacije, morao je da pokaže zavedenim i povodljivimSrbima da Dramoser nije Mojsije, da nije mesija, da je cirkusant i klovn, pa bi te patrijarhove britke, oštre i mudre reči sve u sali i pred televizijskim ekranima ostavile bez teksta, dok bi mandatar za sastav iste vlade bio šokiran, zaprepašćen i raskrinkam, povukao bi se pred tim blještavim munjama našeg patrijarha kao pa pred Gospodarem, savio bi rep i pobegao u svoju stranačku kućicu uplakan, preplašen i ponižen, moleći da mu se sve oprosti, da on nije tako mislio, da su mu drugi dali tekst, da je on samo čitao tuđe govore, da se poneo, da je preterao i da više nikada to neće da uradi, da će se odmah povući, napustiti politiku i ostaviti ozbiljnim ljudima da isprave sve njegove budalaštine, sve će priznati pred sudom svoga naroda, sve će objaviti, samo da ga niko ne dira i da mu niko ne preti , jer on ništa nije kriv, njega su ucenili, morao je tako da glumata, morao je da igra tu svoju predstavu, dok patrijarh sve to nije prekinuo, naredio mu da za njim odmah dođe u patrijaršiju, puzeći na kolenima, da iskaje počinjene greha, morao je da mu objasni da patrijarh ne ide na noge mandatarima i političarima, nego da ti državni činovnici moraju da stupe pred patrijarha i moraju da se zakunu na drevnim knjigama da će branititi državu, naciju, veru i identitet od svakog zla i nevolje.
Nije, dakle, problem što se mandatar iživljavao i radio sve to što mu je korumpirana demokratska javnost dozvolila.
Problem je što je naš patrijarh ćutao.
Problem je što ništa nije preduzeo.
Morao je da se pobuni.
Sve ostalo je bila providna šešeljevština.
Sprdanje i zajebavanje.
Kikotanje i podjebavanje.
Nastavak razaranja države i institucija.
Na licima starih saboraca, Šešelja i Vučića, jasno se videlo da uživaju u ovoj režiranoj farsi o demokratiji.
Odlično su se dopunjavali.
I zabavljali.
Šešelj je smečovao podignute lopte.
Zato je i uveden u parlament.
Srbi su preživeli ekspoze.
Hoće li ga preživeti Srbija?
Moskva, 11.08.2016