Nemačka farmaceutska kompanija ,,Štase,, spremna je da plati za otkup akcija vršaćkog ,,Hemofarma,, 485 miliona evra. Da li je cena dobra odrediće akcionari koji poseduju akcije. Oni su vlasnici kapitala i jedini su merodavni da odluče kada će prodati akcije. Akcije su imovina i niko nema prava vlasnika akcija da tera da prodaje akcije, niti da ga sprečava u tome. Vlasnik akcija donosi odluku na osnovu svojih ličnih interesa. Ali problem nastaje kada je država vlasnik akcija.
Pošto zastupam 150.000 akcionara u 980 preduzeća koja su bila u procesima privatizacije, učim već dve godine akcionare po Srbiji, održao sam više od hiljadu predavanja o akcionarstvu, Berzi, kotaciji akcija, dividendi i paketima akcija koje treba iznositi u blok trgovanju na Berzi, da ne prodaju akcije po bilo koju cenu, nego da se udruže i da organizovano, braneći određenu cenu, izlaze na Berzu. Takva edukacija dovela je do toga da sam u 140 preduzeća za poslednjih dve godine povećao cene akcija. Cene akcija na prodaji bile su veće i za 30 puta. Prethodno,da bih utvrdio realnu tržišnu cenu kapitala, radio sam sa grupom stručnjaka nove procene kapitala preduzeća koja su u procesu privatizacije jeftino rasprodata.
Svako razuman mora da prihvati činjenicu da cena akcija zavisi od vrednosti procene kapitala. Ali državni činovnici u Ministarstvu privrede i Agenciji za privatizaciju odbijaju da priznaju tu činjenicu. U posedu sam bezbroj dopisa koji su dostavljeni Udruženju manjinskih akcionara u kojima činovnici uporno brane stav da procena kapitala ne utiče na cenu akcija. Menjale su se tranzicione vlade i činovnici u ministarstvima i agencijama, ali je taj tvrdokoran stav ostao. Tako je i danas. Zašto? Neki razlog mora da postoji.
Vreme, ipak, neumitno otkriva pravu istinu. Eksperti koji su, nakon petooktobarske kontrarevolucije, došli na vlast i koji su se naivnom pokojnom premijeru predstavili kao veliki igrači, bili su potpuno nepoznati u struci, nikada nisu radili na finansijskim tržištima, nikada nisu zarađivali na tržištima, niti su isplaćivali plate zaposlenima, mnogi nisu imali nijedan dan radnog iskustva, nikakvog dodira nisu imali sa privredom, ali su bili odlučni da primene model privatizacije koji će potpuno uništiti srpsku privredu. Ti eksperti su bili plaćeni konsultanti multinacionalnih kompanija koji su sprovodili naloge svojih pretpostavljenih i pokojni premijer im je otvorio prostor za razorno delovanje.
Pokušavao sam da ga ubedim da je napravio katastrofalan izbor, da su to neznalice koje imaju loše namere, da će ga izdati, prevariti i da će državu dovesti u rasulo sprovođenjem pogrešnog neoliberalnog koncepta bez razvoja, priznajem da sam na trenutak, znajući koliko me poštuje i ceni kao prijatelja, urlao i besneo nazivajući te poltrone, koji su puzali pred njim kao štakori, najgorim imenima i da se on od srca smejao, ali, nažalost, iz meni nepoznatih razloga, on nije imao snage da odbaci taj ološ, te fukare koji su se pojavili kao lešinari da podele plen.
Gde su ti skotovi bili kada je stvarana opozicija? Da le je neko od vas pročitao neku njihovu javnu kritiku despotskog režima? Većina njih je bila na državnim jaslama tog istog režima i onda, videći da je Imperija u rastrojstvu uložila 72 miliona dolara u rušenje Despota, priključili su se pobednicima.Naravno, tih poslednjih meseci bili su plaćeni za svoj opozicioni rad.
Đinđić nije imao istorisku zrelost, niti državničku mudrost i propustio je jedinstvenu priliku da postane istinski reformator koji će obeležiti jednu epohu. To je shvatio nekoliko meseci pred streljanje. Potpuno je odbacio sve te folirante koji su ga lagali i odlučio je da napravi pravi zaokret. Jasno mu je bilo da je Srbija na pogrešnom putu. Nažalost, takav negov nagli obrt zasmetao je njegovom okruženju i zbog toga je ubijen.
Danas većina građana Srbije zna da se nalazimo u mreži ekspertske mafije koja organizovano nastavlja da pljačka državu. Danas novinari počinju da se oslobađaju straha od lažnih reformatora kojima se ceo svet smeje kao vrhunskim neznalicama, danas novinari počinju da pišu o onome što je pre nekoliko godina bilo zabranjeno, mada sam ih uredno pozivao na konferencije za štampu gde sam, pozivajući se na prikupljenu dokumentaciju, prikazivao izvršenu pljačku u svakom privatizovanom preduzeću. Danas su tek novinari shvatili da je ministar Vlahović doneo odluku da se proda u maju 2002 godine na Berzi 19,5% akcija Hemofarma za 225 miliona dinara ili 3,75 miliona evra, dok su te iste akcije danas vredne 92 miliona evra. Zašto su prodate akcije po tako niskoj ceni? Zašto je država izgubila 88,25 miliona evra? Na to pitanje moraće odgovor da potraže istražni organi.
Prodaja nije bila slučajna. Toliko naivni, ipak, nismo. Državni činovnici su raspolagali akcijama države i doneli su štetnu odluku i tako oštetili državu. Uporno sam tvrdio da ministri i ostali državni činovnici ne mogu da prodaju akcije jer nisu stručnjaci koji se razumeju u privredu. Ali nekome je odgovaralo da dođe u posed akcija koje mu danas donose 22 puta veću zaradu. Svi koji su učestvovali u toj organizovanoj pljački morali su da dobiju svoj deo kolača. Niko ne radi bez ineresa u nekom poslu. Prodavati državne akcije ispod cene je organizovan zločin prema građanima Srbije.
Slučaj Hemofarma nije jedini. Potrebno je ispitati svaku pojedinačnu prodaju državnih akcija i izračunati kolike su nastale štete. Zašto je država žurila da proda tako jeftino akcije? Zašto je država sa prezirom odbijala da udružuje pakete akcija sa manjinskim akcionarima i tako postigne što bolju cenu na Berzi? Pokušavao sam da privolim državne činovnike da udružimo pakete i branimo mnogo veću cenu na Berzi. Odbili su bilo kakvu saradnju i širili priču o mom populizmu. Tvrdili su da su postigli najbolju cenu. Tvrdili su da preduzeća ne vrede i da ih treba što pre prodavati. Rasprodavali su ono što nisu stvarali. Rasprodavali su državne akcije da bi zadovoljili svoje lične inerese. Drugog objašnjenja nema.
Tako smo izgubili 20 milijardi evra. Zbog toga je dužnost neke buduće vlade, ova sledeća će biti slična prethodnim, da podigne optužnice protiv svih inih koji su učestvovali u organizovanoj rasprodaji države. Mora da se ispita imovina svih ministara i svih činovnika koji su radili u državnim agencijama, Ako su u većini zemalja koje su bile u tranziciji i koje su vršile privatizaciju uhapšeni ministri i državni činovnici koji su učestvovali u pljački, zašto bi mi bili izuzetak? Nakon utvrđivanja nastale štete, potrebno je pohapsiti te prevarante i kazniti ih na dugogodišnju robiju, uz oduzimanje kompletne imovine.
To je jedini način da se uvede red u državi i da se pokaže snaga države. To će biti vaspitan primer svim budućim generacijama političara koji planiraju da se obogate pljačkajući državu. To će biti poučan primer svim lažnim ekspertima da se ne prihvataju posla koji ne znaju da rade. Takođe, treba uvesti lustraciju za sve te bandite. Ne sme im se dozvoliti da se bave javnom delatnošću. Ne mogu da budu poslanici ili javni funkcioneri nikada više. Ulazak eksperata u parlament i politiku je njihov pokušaj da prikriju zločin i da izbegnu zasluženu kaznu. Ali treba biti strpljiv. Kao na Berzi kada imate dobru akciju. Čekanje se isplati. Vreme će kazniti pljačkaše državne kase. Zato neka sada žive u strahu od pravedne kazne. Ne mogu se sakriti, niti pobeći. Pravda sigurno stiže zlikovce.
