ЕКСКЛУЗИВНО ОД ЕКОНОМСКОГ УБИЦЕ ПЕКСИСA
ДРУГА КЊИГА ИСПОВЕСТИ
превод: ПАЈО ИЛИЋ
Не падајте у искушење да враћате душевну равнотежу помоћу шопинга; боље џогирајте, медитирајте, читајте или нађите себи било какво друго занимање.
- Купујте свесно, само у оном случају, када вам је то заиста потребно, што намеравате купити; купујте оне производе, паковања, ингредијенте и методе производње који подржавају способност за живот и очување природе.
- Побринити се да колико можете дуже користите све ствари, које сами имате.
- Купујте у комисионим продавницама и продавницама за штедљиве, да би поново користили ствари, које још ваљају за употребу.
- Протестујте против споразума о „слободној“ трговини и против фабрика са израбљивачким системом,
- Пишите писма великим корпорацијама, таквим као Monsanto, De Beers, ExxonMobil, Adidas, Ford, General Electric, Coca-Cola и Wal-Mart, које експлоатишу раднике и наносе штету животној средини. Објасните им, зашто не желите купити њихову робу.
- Пишите писма захвалности таквим компанијама, као што су Home Depot, Kinko’s, Citicorp, Starbucks, Whole Foods итс., које сарађују са RAN, „Међународној амнестији“ и другим невладиним организацијама.
- Смањите потрошњу бензина и природног гаса.
- Замените аутомобил за економичнији са гледишта потрошње бензина, пређите на мању по димензијама кућу, смањите своју гардеробу – речју, смањите све материјалне потребе.
- Шаљите прилоге невладиним организацијама, радио станицама и осталим групама, који теже праведним циљевима.
- Посветите своје време и енергију раду у тим организацијама.
- Подржавајте домаће предузетнике.
- У продавницама изражавајте своје жеље, да они купују више робе код локалних произвођача и добављача.
- Купујте на домаћим пољопривредним пијацама, код домаћих фармера.
- Пијте воду из водовода (ако је потребно, натерајте вашу водоводну компанију да побољша квалитет воде), али само не купујте воду у флашама.
- Дајте свој глас паметним људима у школским одборима, у органима локалне самоуправе, у комитетима и комисијама, за праведне одлуке и законе, за поштене политичаре.
- Кандидујте се за изборне дужности.
- Приморајте оне који користе ваш новац, – банке пензионе фондове, узајамне фондове, финансијске компаније да инвестирају у социјално и еколошки одговорна предузећа.
- Наступајте јавно на форумима.
- Позовите да се у вашим најближим школама одржи беседа са ученицима на вашу омиљену теми (о пчеларству, шивењу, тенису – па о било чему). Користите своје разговоре са омладином, да је покренете и пробудите из сна, натерате да поставља питања.
- Позовите околину да осуди „спољне ефекте“, реалне вредности таквих ствари, као што је загађење животне средине, лоши, тешки или опасни услови рада, дозвољене пореске олакшице корпорацијама, државно субвенционисање ових или оних видова делатности, који помажу корпорацијама да напуне џепове, као и остали еколошки, социјални и политички фактори, који се морају узети у обзир у трошковима корпорација и самим тим – у ценама њихових роба и услуга (о томе смо говорили у поглављу 54). Убедите своје саговорнике, корпорацијама не плаћају необрачунате трошкове, ми самим тим пљачкамо будућа поколења.
Борите се за „опорезивање“ спољних фактора, то јест за више цене гаса, одевних предмета, струје – само макар нека та разлика иде на исправљање социјалног и еколошког зла, учињеног у процесу производње одговарајућих роба и производа.
Предложите да се организују семинари у локалним библиотекама, у књижарама, у клубу или у цркви.
Допуните сами овај списак, а затим са њим упознајте све своје познанике.
Све ствари набројане на списку на овај или онај начин делују на корпоративне и политичке лидере. Човечанство можемо ослободити сталних притисака тих империја, само уклонивши његов седми знак, и управо – лишивши власти самог императора, то јест корпоратократију. Морамо трансформисати корпорације, ти инструменти контроле, концентрисани су у рукама корпоратократије, – само на тај начин ћемо успети да створимо контуре оног света, који желимо оставити у наследство нашој деци. Имамо право, морамо тражити од корпорација да постану достојне свесних грађана, заврше са империјским методама и почну најзад радити у духу закона демократије.
Нека ваша акција, то што имате новац и то што дајете свој глас, – носи снажну поруку, да људи, којима је поверена власт и који су позвани да управљају организацијама, морају се посветити стварају стабилног, способног за живот света без ратова и насиља.
Често ми постављају следећа питања: „Шта, значи, тражите да више платим за мајицу коју носим? Не идете у продавнице Wal-Mart? Куповати тамо, где синдикати терају компаније да одређују више цене?“ Даље следе јадиковке: „Али ја радим из све снаге, имам децу. Не могу себи дозволити да се толико жртвујем“.
На то обично одговарам: „Не тражим од вас да жртвујете будућност ваше деце. Просто се уверите, да су производи које бирате, произвеле социјално одговорне компаније, које се брижљиво односе према животној средини. Wal-Mart не задовољава те критеријуме, барем не све. Добро, боље имајте мање мајица, можете носити дуже оне које имате. Сетите се, да понекад и ви преплаћујете за оне производе који су произведени у израбљивачким фабрикама. Роба Nike није сувише јефтина. Урадите тако да би „добре“ компаније и продавнице знали, зашто бирате њихове производе. А „лоше“ нека знају, зашто не купујете код њих“.
То је последње, изузетно важно. Морамо свим снагама целом планетом ширити нове поруке. Нека они, на које утичу наши акције, сазнају разлоге наших поступака и осећања, које доживљавате. Процват корпоратократије је грађен на обмани и прећуткивању. Морамо разобличити њену лаж.
Сетите се убистава и корупције, и којим сам причао на претходним страницама. Зар вас те чињенице на терају да се најежите? Настављајући живети и куповати несвесно, доприносите да се сличне приче настављају, ви, једном речју, подржавате економске убице и „шакале“.
Као дечак, живећи у држави Њу Хемпшир, маштао сам да сам се родио 1700. године, да би учествовао и Рату за независност. Данас сам захвалан судбини, што живим у данашње време. Знам, да ми с вама данас улазимо у један од највећих подухвата, који се икада одвијао у нашој земљи, у једну од најузбудљивијих авантура у светској историји.
Желео сам да се посебно обратим онима, који имају више од 50 година. „Многи од вас више не треба дасе плаше отказа, – тврдим. – Ваша деца су порасла и напустила родитељско гнездо. Сада је прави час да се свету кажу моје речи. Исправите леђа, подигните главу. Постаните васпитач младих. Уздрмајте сале управе. Крените у акцију и уживајте.
А младом ћу рећи: „Неко од вас може доћи на посао у корпорацију и изнутра инспирисати промене. Друге ће рад у престижној компанији покварити; требају се борити споља – учествујући у делатности невладиних организација и других сличних организација. Ви и само ви одлучујете, шта је за вас најбоље. А најважније је да успете схватити, да успех није одређен димензијама ваше куће, престижом марке аутомобила или поседовањем сопствене јахте – он долази онда, када сте задовољни собом, тиме што правилно поступате“.
Позивам све да се прикључе активностима друштвених организација. Грађански покрети током све наше историје су имали кључни значај за нашу демократију – сетите се макар „Синова слободе“ за време Рата за независност. А сада су они потребни, као никада раније.
Спискови организација, чијем се раду можете прикључити, наведени су у прилозима А и Б. Можете наћи и друге, рецимо преко Интернета: тражењем по кључним речима, који одражавају ваша најјаче наде и снове. Изаберите, какве и које су по вашем укусу.
Узмите учешће у електронским кампањама, акцијама, демонстрацијама, приложите им десет долара или десет хиљада долара, добровољно учествујте у телефонским анкетама или просто замолите их да вас додају на њихову мејлинг листу – нека знају, да постојите, да делите њихове погледе и желите више сазнати о њиховом раду.
Имамо све ресурсе, који су потребни, да би свет учинили стабилним, способним за живот и мирним. Обезбеђивала нас је њихова корпоратократија. У овој књизи сам се дотакао свега онога што је данас извор нашег незадовољства, – образовног система, комуникација, саобраћајних и финансијских веза, природних и осталих ресурса, научних података и технолошких иновација.
Све то нам помаже да решимо проблеме света. Можемо радити тако, да у будућности деца не умиру од глади и болести, можемо свима обезбедити елементарну удобност, смањити јаз између богатства и сиромаштва, изборити се да корпорације плате правичан део заједницама, у којима раде. Али најважније је – и ви, и ја морамо устати, да би почели рачунати на нас.
Корпоратократија цвате не само на рачун прећуткивања, него и због наше пасивности. Она рачуна на то, да ћемо и даље живети у летаргији, прихватајући њихове рекламе као откровења, лакомислено куповати све редом и затварати очи на то што они уништавају планету. Томе мора доћи крај. Сваки од нас мора да се пробуди. Само акције допуштају нам гаранцију, да наша деце и унуци наслеђују свет, који неће раздирати мржња, патње, ратови, и тероризам.
Ви лично имате огромну власт; важно је да дате одушка својим осећањима, усмерите их у онај колосек, који највише одговара вашим талентима, и почнете радити. И наравно, морате поступати онако, како вам говори срце, а не по нечијем указу. Морате просто направити корак напред.
Да ли сам оптимистичан? Несумњиво. Па и како може бити другачије, ако ми је познато да постоји хиљаде организација, које се успешно боре за промене, радници корпорација, који само чекају импулс, да почну правилно поступати, о милионима неопеваних хероја, који троше своја средства и време за добра дела? Шта, ако не оптимиста морам бити, ако сигурно знам, колику огромну снагу утицаја имамо на вас?
Током последњих сто година ми, Американци смо веровали у оно што називају „прогресом“. Сањали смо о огромним градовима, где је аутомобил дошао на смену коња, где струја осветљава наше куће и покреће гигантска предузећа, где током хладне зиме уживамо у свежем поврћу и воћу. Сваки дан смо посвећивали пословима, који те снова морају претворити у живот. Говорили смо много на ту тему, писали књиге, снимали филмове и телевизијске емисије, које величају песмом наше снове. Позвали смо све да нам се прикључе.
Ипак, ухваћени у ту свакодневну грозницу, нисмо приметили, како смо дозволили шачици људи да експлоатишу нас и наш свет. Они су сањали о империји и користили све своје информационе ресурсе, да нас убеде, да њихова империја и јесте права демократија, заштитник угњетених и чувар здравља планете. Некаквим непознатим путевима и неприметно за нас, наши снови су се претворили у живи ноћну кошмар.
Дозволили смо да се то деси, и сада смо исто способни да то зауставимо. Као што схватамо, наши садашњи снови – да се избавимо сиромаштва и водимо здравији, достојнији живот. Тежећи да ослободе улице наших градова од закрчености, створене коњима и екипажима, и обезбеде у зградама најелементарнију канализацију, желећи већи комфор и разноврсност порција хране, смислили смо за себе снове, који су у почетку веома удовољавали нашим жељама.
Али само привремено. Сада видимо, да нам је корпоратократија обманама наметнула методе, који не можеш назвати никако другачије него користољубивим и рушилачким. А снови, у које нас је натерала да верујемо, имају милијарде људи. У име њуховог испуњавања корпоратократија уништава природу целих региона и са њиховом флором и фауном, прети нама самима, нашим потомцима, самом нашем опстанку на планети.
Данас наша земља испуњава свих седам обележја империје, које смо разматрали у прилогу. То уопште није оно, што смо желели, него у суштини, директно противречи напим главним принципима. Желимо нешто важније и значајније, него што је неконтролисана потрошња и комфор, који стварају наши савремени градови, аутомобили, фабрике и трговачки центри. Наш сан – о животу, о миру у целом свету, о стабилности, и животној способности планета, о томе да су родитељи пренели својој деци најсветије наше идеале.
Многе савремене реалије и наше могућности одређују се тима како прихватамо свет. Суштина проблема, који смо ми, људи сами створили у овом свету, као и њихова решења формулисала је матуранткиња средње школе г. Хендли, држава Масачусец, Сејра Елин Херик. Девојка је слушала опроштајни говор, који је држала 2006. године на матурској вечери у својој школи, када је још учила у претпоследњем разреду. Следеће јесени Сејра је написала следеће есеј.
Први пут сам свет у целини видела у другом разреду, на географској карти. Океани су били плаве боје, а земље – жуте, зелене и розе. Такав облик Земље код људи се формирао током стотина година.
Али једанпут желим видети нашу планету онаквом, каква она јесте, – таквом, каквом се на приказује не неком другом, него управо мени. Желим видети нашу земаљску куглу, која јури у тами космоса, речју из илуминатора космичког чамца. Желим се уверити у то да су границе и називи земаља, који су одштампани на карти, нису ништа друго до наше фикције.
Схвативши прелазни карактер човекових насликаних граница, које нас деле, можемо схватити, како смо заправо тесно повезани једни с другим сви ми, који живимо на овој планети. Нека је све то истинито, што нам показују и чему нас уче, остаће с нама заувек. Али ипак мислим, да се наш задатак као светске заједнице у настајању састоји у томе да поново осмислимо макар и основна предубеђења, схватимо, шта она представљају и какав врше утицај на нас. Само онда можемо предузети акције, које обезбеђују опстанак будућих поколења.
Настало је време да се предузму те акције. Имамо све што нам је потребно, да би реализовали нашу нову визију. На располагању су нам сви ресурси, мреже, системи. Последњих година смо схватили да имамо воље. И ви и ја имамо све потребне инструменте за то.
Куцнуо је час – настало је време да се промени свет.
