Početna Sadržaj Osvetljenja EKONOMSKI ZLOČIN

EKONOMSKI ZLOČIN

726
0
SHARE

Ekonomski zločini protiv čovečnosti       
El Pais    
ponedeljak, 04. april 2011. 
(Autori: Lurdes Beneria, Profesor ekonomije na Korenel Univerzitetu i Karmen Sarasua, Profesor Ekonomske istorije na Autonomnom univerzitetu u Barseloni)

Prema Međunarodnom krivičnom sudu, zločin protiv čovečnosti je „bilo koji čin koji izaziva teške patnje ili nanosi štetu mentalnom ili fizičkom zdravlju onima koji su taj čin pretrpeli, a koji je počinjen kao deo opšteg ili sistematskog napada na civilno stanovništvo“. Od II Svetskog rata zbližili smo se sa ovim konceptom, i sa idejom da je, bez obzira koliko je bio velik sam taj čin, moguće i obavezno istražiti te zločine i učiti da krivci plate za to.Situacije kao ove koje je stvorila svetska ekonomska kriza, učinile su da je počelo da se govori o ekonomskim zločinima prema čovečnosti. Koncept nije nov. Već 1950. ekonomista neoklasičar i dobitnik Nobelove nagrade, Gari Beker, uveo je svoju „teoriju zločina“ na nivou mikroekonomije. Verovatnoća da neka osoba počini zločin, prema Bekeru zavisi od rizika koji prihvati, mogućeg plena i moguće kazne. Na makreoekonomskom nivou, koncept je bio korišćen u raspravama o politici strukturalnog usklađivanja koju su pokrenuli Međunarodni monetarni fond i Svetska banka u toku 80-tih i 90-tih godina prošlog veka, a koja je izazvala veoma visoke socijalne troškove stanovništvu Afrike, Latinske Amerike, Azije (u toku azijske krize iz 1997/98), i Istočne Evrope. Mnogi analitičari su ukazali da su za to odgovorne te institucije, politike koje su zagovarale i ekonomisti koji su ih napravili, posebno MMF, čiji je ugled bio jako narušen posle azijske krize.

 

Danas Zapadne zemlje plaćaju socijalne troškove finansijske krize i nezaposlenosti, kao i planova za štednju koji se navodno bore protiv toga. Gubitak fundamantalnih prava kao ona na rad i stan, i patnje miliona porodica koje žive na opasnoj ivici preživljavanja, primeri su užasne cene ove krize. Broj domova koji žive u siromaštvu raste nazaustavljivo. Ali, ko je odgovoran za to? Tržište, čitamo i slušamo svakoga dana.

U jednom članku objavljenom u Businessweek 20. marta 2009. pod naslovom “Wall Street’s economic crimes against humanity”, Šošana Zubov, nekadašnja profesorka sa Harvardske poslovne škole, držala je da to što odgovorni za krizu negiraju posledice svojih akcija pokazuje „banalizaciju zla“ i „institucionalizovani narcizam“ u našim društvima. To je dokaz nedostatka odgovornosti i „emoicionalne distance“ sa kojom su nakupili milionske sume oni koji sada negiraju bilo kakvu vezu sa nanetom štetom. Nije prihvativo kriviti samo sistem, dokazuje Zubova, kao što nije prihvativo ni kriviti za nacističke zločine samo ideje, a ne one koji su zločine počinili.

Kriviti tržište znači ostati na površini problema. Postoje odgovorni, i to su konkretne ličnosti i institucije; to su oni koji su branili nekontrolisanu liberalizaciju finansijskog tržišta, direktori i firme koji su ostvarili dobit od prekoračenja tržišta u toku finansijskog buma, oni koji su dozvolili ovakvu praksu, i koji sada dozvoljavaju da ovi iz svega izađu neoštećeni i čak robusniji, sa još više državnih para u zamenu za ništa. Firme kao što su Lehman Brothers ili Goldman Sachs, banke koje su dozvolile širenje đubre kredita, inspektori koji su navodno garantovali zdravlje računa firmi, ljudi kao Alen Grinspan, šef američkih Federalnih rezervi u toku vlade Buša i Klintona, žestoki protivnik reguralizacije finansijskog tržišta.

Komisija američkog Kongresa koja je ispitivala izvore krize, u ovom smislu je sve razjasnila. Stvorena od Obame 2009. kako bi ispitala ilegalne ili kriminalne akcije finansijskog sektora, ispitala je više od 700 stručnjaka. Njen izveštaj je objavljen prošlog januara, i zaključuje da je ova kriza mogla da se izbegne. Ukazuje na greške Vlade i firmi u sistemu regularizacije i finansijske kontrole, u računovodstvenoj i inspekcijskoj praksi, i u trensparentnosti poslova. Komisija je ispitivala direktnu ulogu nekih od giganata Vol Strita u fiansijskoj katastrofi, kao na primer tržište subrpimes, i agencija zaduženih za ranking obaveznica. Važno je shvatiti različite stepene odgovornosti svakog od aktera u ovoj drami, ali nije prihvativ utisak nekažnjivosti onih koji su navodno bez “odgovornosti”.

Što se tiče žrtava ekonomskih zločina, u Španiji 20% nezaposlenih već više od dve godine, znači ogroman ekonomski i ljudski trošak. Hiljade porodica trpi posledice zato što su verovele da će platiti hipotekarne kredite sa platom od 1000 evra; zato je došlo do 90 000 hipotekarnog oduzimanja stanova u 2009. i 180 000 u 2010. godini. U SAD, stopa nezaposlenosti je upola manja nego u Španiji, ali predstavlja nekih 26 miliona nezaposlenih, što podrezumeva strašan porast siromaštva u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Prema Komisiji za Ekonomsku krizu, više od četiri miliona prodica je izgubilo svoj dom, a 4,5 miliona ih je u procesu iseljavanja. Jedanaest milijardi dolara „porodičnog bogatstva” je „nestalo” jer je opala vrednost njihove imovine, uključujući tu stan, penzije i ušteđevinu. Druga od posledica krize je njen uticaj na cene hrane i drugih osnovnih sirovina, sektorima prema kojima špekulanti usmeravaju svoj kapital. Rezultat je infalcija njihovih cena, i još veći porast siromaštva.

U nekim poznatim slučajevima prevare kao to je onaj Madofa, njen izvršilac je u zatvoru i sudski proces protiv njega se nastavlja jer njegove žrtve imaju ekonomsku moć. Ali uopšte, oni koji su izazvali krizu ne samo da su ostvarili neverovatnu dobit, već se ne boje bilo kakve kazne. Niko ne istražuje njihovu odgovornost zbog odluka koje su donosili. Vlade ih štite, a sudski aparat ih ne progoni.

Da smo imali jasan pojam o tome šta je to ekonomski zločin, i da je postojao mehanizam da se oni istražuju u progone, izbegli bi se mnogi od današnjih problema. Nije to utopija. Island tu nudi veoma interesantan primer. Umesto da spašava bankare koji su uništili zemlju 2008. godine, istražni sudija je otvorio istragu protiv odgovornih za to. Cela vlada je 2009. morala da podnese ostavku, pa je plaćanje duga banaka bilo blokirano. Island nije socijalizovao gubitke kao što to rade mnoge zemlje, uključujući tu i Španju, već je prihvatio da odgovorni budu kažnjeni i da njihove banke propadnu.

Na isti način kako su formirane institucije i postupci za progon političkih zločina protiv čovečnosti, vreme je da se isto učini i sa ekonomskim. Ovo je dobar trenutak za to, jer je teško odbiti njihovo postojanje. Hitno je potrebno da se pojam “ekonomski zločin” ugradi u misao građana, i da se shvati njegov značaj za izgadnju ekonomske i političke demokratije. Najmanje bi to učinilo da vidimo potrebu da se reguliše tržište, kako bi, kako kaže Polanji, služilo društvu, a ne obratno.

(Preveo: Branislav Đorđević)
 
 

SHARE