МИХАИЛ ЛЕОНИДОВИЧ ХАЗИН, ЕКОНОМСКИ НОСТРАДАМУС
Ексклузивно GEOPOLITIKA
Михаил Леонидович Хазин, руски економиста и публициста
Обама не може а да не настави политику штампања новца – другог начина да компензује кризне процесе савремена финансијска елита једноставно не познаје. Ствар је у томе што данас Америка може да за сваки одштампани долар, то јест, који је добила бесплатно, да купи у целом свету што год хоће. Све док таква могућност буде постојала, они се неће одрицати долара
разговор водили: Слободан Ерић и Рајко Досковић
Михаил Леонидович Хазин рођен је 5. маја 1962. године у Москви. Познати је руски економиста и публициста, руководилац компаније извозног консалтинга ”Неокон”. Од 1997. до 1998. године био је заменик начелника економске управе председника Руске Федерације, а од 1998. године ради као приватни консултант. Заједно са С. И. Гавриленковом разрадио је технологију и методологију ”пројектне анализе”, чији је кључни елеменат такозвани Глобални пројекат. Иступа је са низом предвиђања будуће светске економске кризе и њених последица по Русију. Економска криза могла се дочекати са минималним ризицима. То је још пре 10 година констатовала група научника која је разрадила теорију и објавила рад под називом ”Залазак империје долара и крај ’Pax Americana’“. У то време науку нису саслушали. А данас се име Михаила Хазина, аутора тог дела, све чешће помиње у медијима. На питања која су данас занимљива не само професионалним економистима, већ и све већем броју обичних људи, специјално за Геополитику говорио је Михаил Хазин.
Поштовани Михаиле Леонидовичу, када је руска јавност сазнала да сте још 2003. кроз књигу „Залазак доларске империје“ предвидели економску кризу, у јавности сте добили статус економског пророка. Да ли се осећате, као неко ко је након дугог несхватања и као научник и као експерт у Влади председника Јељцина, добио најзад неку врсту јавне сатисфакције. И, коначно, нешто важније – да ли ће неко из Ваших анализа из научне заједнице и државне администрације извући поуке?
– Не верујем да се наш рад може назвати „пророчанским“ с обзиром на то да се тај појам уобичајено користи за карактерисање прогноза које нису објективно утемељене. Код нас је ситуација апсолутно другачија: разрађена је јасна и разумљива теорија, на основу које је и дата прогноза. Зашто је исту негативно оценила политичка елита, више-мање је разумљиво: она нипошто није била заинтересована за оне процесе чија је неизбежност следила из прогноза, али немајући могућности да адекватно оцени њен квалитет и снагу ниског професионализма, протумачила га је као покушај да се стекне јефтина популарност. А „академска економија“ се не може сложити са том прогнозом из других разлога: пошто је она сама дуго негирала кризу, признање тога сада да се криза могла предвидети значило би банкрот оног инструментарија који је та наука користила. Пошто другог нема, онда ће понајпре академска наука ту чињеницу наше прогнозе прећуткивати, истовремено стварајући велики обим радова у циљу „објашњења“ кризе. Подсетимо да је наша теорија створена у периоду од 1997. до 2001. године и објављена у периоду 2000-2003. (књига „Залазак империје долара и крај ’Pax Americana’”, а први Рубинијеви радови појавили су се тек 2005. године).
Читаоцима у Србији кроз ово питање желимо да најпре пренесемо неколико Ваших кључних теза. Ви тврдите да основне противречности у економији Америке проистичу из тога што САД учествују са петином, односно са 20 одсто у Бруто националном производу, а да троше око 40 одсто светског БДП, као и да је привреда Америке расла у протеклих 20 године годишње највише четири одсто а истовремено дугови становништва од 8 до десет одсто годишње. Како је дошло до ове противречности и какве су последице овакве економске политике САД не само за САД него и за цео свет?
– Ми подробно описујемо ту околност у теорији кризе. Сама политика „реганомије“ разрађена је крајем 70-их година, после фактичког пораза САД у економској борби са СССР-ом. Зато никог од креатора и организатора те политике нису бринуле противречности које је требало да се акумулирају деценијама: било је важно да се окрене ситуација у своју корист „овде и сада“. А потом, пошто у ситуацији финансијског капитализма правила игре одређују они који концентришу највеће финансијске токове, управо су организатори „реганомије“ ставили под контролу креирање и спровођење економске политике САД и већ нису допуштали ником да скрене у страну.
Како коментаришете економску политику новог америчког председника САД Барака Обаме? Да ли и он наставља политику штампања новца? Ви, ако смо добро схватили, сматрате да ће он у будућности бити нека врста жртве америчког естаблишмента?
– Обама не може а да не настави политику штампања новца – другог начина да компензира кризне процесе савремена финансијска елита једноставно не познаје, а сам он није истакнути стручњак у области економије и управе да би самостално променио ситуацију (како је то, на пример, учинио Ричард Никсон почетком 70-их година). Обама ће постати жртва понајпре из других разлога. Његов избор је резултат захтева промена за које се заложило скоро комплетно америчко друштво. Али, озбиљних промена набоље највероватније неће бити и мада Обама и неће бити кривац за то, он ће са великом вероватноћом постати жртва тог негатива који ће се на њега обрушити након што друштво постане свесно те непријатне чињенице.
Последњих 300 година развој научно-технолошког прогреса одвијао се у оквирима конкуренције самодовољних технолошких зона, које су за свој развој тражиле простор за ширење. И биле су дужне да се све време шире. Средина 20 века протицала је у конкуренцији две преостале зоне: СССР и САД, које су и поделиле свет међу собом. Међутим, после пораза СССР (теоријски, постоји верзија да је до пораза крајем 80-их СССР победио почетком 70-их, али за данашњу ситуацију то већ није принципијелно) САД су постале технолошки монополиста и већи део светске економије је „затворен“ на тражњу у САД. И Европа, и Јапан, и Кина напредују само онолико колико има тражње њихове продукције у САД. Чим та тражња нестане (а она већ нестаје), у тим земљама (регионима) ће почети озбиљни проблеми…
Господине Хазин, реците нам отворено, као ште сте, иначе, по свом научном одређењу и карактеру, Вашу економску прогнозу за будућност, шта ће бити са Америком, Русијом, Европом – светом у коме живимо. Како да се понашамо, шта нам ваља чинити?
– Криза ће се наставити, у крајњој линији све дотле док се стимулисана на рачун емисије тражња у САД не снизи до нивоа који одговара реално расположивим приходима америчких грађана. Ми смо засад прешли отприлике шестину тог пута, тако да ће се криза још наставити и трајати. А конкретне контуре посткризног света сада је рано разматрати: премало смо ми превалили тог кризног пута, превелика је још улога субјективног фактора у том процесу. А неадекватност реалним догађајима у економији савремених светских политичких елита је тренутно толико велика, да није искључено да ће значајан део будућих негативних појава за многе земље и регионе бити изазван управо политичким и економским грешкама власти.
Србија је веома заинтересована за стање у Русији. У Србији је поздрављен економски опоравак Русије почетком новог миленијума. Како видите економију Русије и шта по Вама чинити да се она развије и да не зависи само од енергетског сектора?
– Чинити треба много штошта, али савремена руска елита принципијелно одустаје од деловања изван оквира савременог Западног мејнстрима. То је принципијелни избор и сваку грешку која се чини у оквирима тог избора, руска политичка елита у принципу одбија да призна. А Западни мејнстрим сматра да је неопходна егзистенција Русије изван оквира ”сировинског додатка”, тако да за сада не треба очекивати принципијелно одустајање од те политике.
Не знамо колико стижете да пратите стање у Србији где је економска ситуације веома тешка, што није последица пре свега светске економске кризе, него погрешне економске политике, односно примене рецепата ММФ-а, на шта су наши саговорници из Геополитике упозоравали. Какав је Ваш савет и како унапредити привредну сарадњу наше две земље?
– Овде постоји аналогна ситуација: за власти Србије данас је важније да сачува добре односе са елитом Запада, него да ствара некакве пројекте са Русијом, а за Запад је принципијелно важно да димензије сличних пројеката буду ограничене. Узгред, управо је тиме изазвано тупо прихватање прилично штетних савета ММФ-а, пошто одбацивање истих скоро аутоматски води у конфликт са Западном елитом. Уосталом, пошто системске алтернативе Западу за сада нема, онда чак и схватање да тај пут никуда не води ништа неће променити. Потребно је чекати принципијелне промене, чак више од тога, покушати их припремати, али је то тешко, јер наилази на озбиљан отпор.
Велики антрфиле, односно други интервју који иде унутар овог главног
Следи раслојавање друштва и осиромашење
– Свака теорија може описивати економске механизме који функционишу. Оне механизме, које смо ми данас и последњих 30 година описали у оквирима наше теорије и јасно и гласно објаснили да ће се још три, четири, односно пет година бележити пад. Димензије пада отприлике су познате – то је најмање 40 процената пада економије САД, 25 процената пада светске економије, драстично смањење тражње, поред осталог и енергоресурса, што је велики проблем и за Русију. Основни проблем је покушати да се схвати који ће то механизми бити детерминишући кроз три, четири или пет година. Долази до масовне техничке деградације, зато што нема тражње. Није могуће производити, то није рентабилно. Не верујем да ће икада полетети Boeing-787 Dreamliner, за мене је то већ сасвим неочигледно.
Средња класа као таква већ неће постојати, зар не?
– Да, са социјалног аспекта уследиће снажно раслојавање друштва. Многи богати људи ће осиромашити, а средња класа ће и у потпуности нестати.
Бедем сваке државе је средња класа. По нама, када човек има шта да изгуби, он се брине о стабилности, није ли тако?
– Видите у чему је ствар. Шта је то савремена држава? Савремена држава – капиталистичка држава – највероватније не може постојати. Данас је већ јасно да ће све кренути уназад. Јер, тражња опада, многе технологије земаља постају нерентабилне и држава почиње да се брани протекционистичким баријерама. Одвијаће се неки процеси, државе ће бити другачије. И у том смислу не искључујем да ће најоптималнији облик државе бити некаква Северна Кореја. Као модел, постоји уска група руководилаца који реално одређују политику и велика количина људи који практично ни на шта не утичу, али својим постојањем ситуирају некакав економски промет. То је нормално за 19. век.
Сматрате ли да ће амерички долар пасти?
– Док постоји САД, мислим да долару не прети никаква опасност.
А верујете ли да Америка припрема нову валуту – амеро?
– Засада не. Ствар је у томе што данас Америка може да за сваки одштампани долар, то јест, који је добила бесплатно, купити у целом свету што год хоће. Све док таква могућност буде постојала, они се неће одрицати долара.
Постоје назнаке о стварању нове светске валуте…
– Ту има неколико аспеката. Први, има ли та нова светска валута некакву објективну реалност, има ли потребе за њом? Ствар је у томе што данас амерички долар врши две функције – он је и национална валута и светска валута. Већ је сасвим очигледно да долар не може да подједнако ефикасно обавља обе те функције. Зато теоријски постоје снаге које су заинтересоване за то да се те две функције поделе. Разуме се да ће америчка администрација бити зид и да неће дозволити да се то икада догоди.
Које ће земље понајвише страдати због кризе?
– Све. При том, неке земље ће страдати више економски, али ће то лако преживети, док ће друге страдати мање, али ће психолошки за њих то бити тежак ударац. САД носи на себи низ обавеза у оквирима међународних споразума, оних јавних и тајних. Шта ће бити ако се кроз пола године – годину покаже да нема ресурса за испуњавање тих обавеза? То ће срушити читав систем светског поретка. Одговора нема и ја мислим да га неће ни бити – то је табу тема. Али знам да је заобилажење разматрања животно важних тема сигуран пут у пораз.
Сматрате ли да ће у критичној ситуацији они ипак одлучити да открију тај табу или ће наставити истим курсом?
– Склон сам мишљењу да ће они то крити све дотле док тај систем не пукне. Као што се то десило 91. године: сви су се приликом проучавања историје руководили историје КПСС, а 91. све то пуче! Чак и они који су пре неколико месеци то подржавали. Нисам то ја. И склон сам мишљењу да ће бити отприлике исто, али ће то управо и бити веома снажна психолошка системска криза.
Шта би сте посаветовали ”обичним” људима?
– Ни у ком случају не куповати скуп ауто на кредит, не узимати кредит под хипотеку ако нисте сигурни да ћете имати високу плату макар још две деценије… Понашати се у складу са реалном ситуацијом.
