Jedan ekonomski list, koji je od samog poèetka ostrašæeno i nekritièki podržavao nametnute šok – reforme neoliberala, èije sam urednike i novinare zdušno pomagao u vreme hiperinflacije da bi nekako preživeli, nikada nije smeo da svoje stranice otvori za mene. Uplašeni urednici su se bojali da æe im zameriti agresivne birokrate u Vladi, èiji su bilteni postali. Svako ko je drugaèije mislio od tržišnih fundamentalista bio je zabranjivan. Vrhunac licemerja pokazali su sami urednici kada su preneli pisanje jednog dnevnog lista, kome sam dao intervju, objasnivši da taj dnevni list tvrdi za mene da sam – ekonomista. Otpisao sam im onako kako zaslužuju.
Opet, mogu biti zadovoljan. Urednici ekonomskog lista su bar èuli da sam ja ekonomista. Nažalost, udruženje ekonomista to još uvek ne zna. Više od dvadeset godina poslujem u privredi i na tržištu, više od petnaest godina nastupam i pišem u javnosti iznoseæi svoja struèna rešenja, predloge i mišljenja o društvu i privredi, ali to nije bilo dovoljno mojim kolegama da shvate da sam i ja ekonomista. Nikada me nisu pozvali na okrugli sto ili neki skup da iznesem svoje mišljenje. Jednostavno, ekonomisti nisu hteli da èuju za mene. Upros tome što su mnoge vlade i kompanije država u tranziciji tražili i plaæali skupo moje znanje, domaæi ekonomisti su bili arogantno uobraženi prema meni. Zašto?
U prvo vreme to me je nerviralo, jer sam imao mladalaèku potrebu da pomognem ekonomskoj struci u iznalaženju rešenja za spas upropašæene privrede, kasnije sam postao ravnodušan. Danas me to sve zabavlja. Prilièno. Prava komedija je nastala nakon oktobarskog prevrata kada su estradni ekonomisti, ljubitelji svake vlasti, brže bolje, da im neko drugi ne bi preuzeo sinekure, poèeli da se dodvoravaju neoliberalima. Teoretièari ekonomske misli koji su èitavu deceniju proveli u institutima i fakultetima gde su izraðivali studije za unapred propale projekte oligarha na vlasti. I to su sve skupo naplatili. Bio sam zaprepašæen kada su lièni savetnici Despota, uvodnièari za njegovu knjigu i eksperti za samoupravljanje preko noæi postali tržišni talibani. Osloboðeni mediji nastavili su da prenose mišljenja samozvanih eksperata kao da se ništa bitno u društvu nije dogodilo, kao da su uliène smene vlasti svakodnevna pojava i kao da je uobièajeno da milion ljudi izaðe na ulicu tražeæi bolji život za sebe. Niko nije tražio lustraciju za njih. Ekonomisti po pozivu nastavili su tako da rade za nove gospodare i iz svojih institutskih i doktorskih visina, oštro su se obraèunavali sa antireformskim snagama.
Naravno, ja sam bio pripadnik tog omraženog i kriminalnog antireformskog klana. Bio njegov ideolog. Nisam mogao niti hteo da mislim glavom nekog blentavog birokrate iz MMF-a, koji nije znao gde se taèno Srbija nalazi, veæ sam ustao protiv nametnutog koncepta. Uporno sam se zalagao da stvorimo sopstvene reforme. Takve reforme koje æe biti primerene našoj privrednoj i društvenoj realnosti. Estradni ekonomisti su se obrušili na mene, izbegavajuæi svako javno suèeljavanje naših razlièitih koncepata reformi. Znate šta su radili? Cinkarili su me kod pokojnog Premijera. Eksperti koje je upoznao posle oktobarskog prevrata, bez ikakvog stida su doušnièki javljali svom novom Šefu šta ja radim, kuda se to po privredi kreæem i šta predlažem. To mi je lièno On prièao vrišteæi od smeha, dok se dobro zabavljao u svom ogoljenom cinizmu. Nisam bio ravnodušan, još uvek nisam bio dospeo u tu fazu, pa sam jednom ekonomisti – ministru, kome sam deceniju ranije bio idol kao mlad i uspešan poslovan èovek, iznerviran rekao da æu mu isèupati ministarske uši pred kolegama ako ne prestane da me potkazuje Službi. To je, verujte mi, bio jedini naèin da se taj dripac od eksperta privede pameti. Nikakva ekonomska logika nije mogla da vam pomogne u raspravi sa neoliberalima pošto su oni bili ideološki komesari i udarne pesnice multinacionalnih kompanija, èiji su bili plaæeni konsultanti. Sramota me je da ovde navodim koje su sve gluposti brabonjali samozvani eksperti, ali æe verujem nekom ekonomskom istraživaèu biti interesantno da sve te bisere skupi na jedno mesto i objavi ih kao pilog o podaništvu i licemerju naših ekonomista.
Možda je najbolje izrazio duh naše ekonomske misli jedan estradni ekonomista, èlan, izmeðu ostalih, i nevladine organizacije koja rame uz rame koraèa sa Vladom i naplaæuje joj to èeškanje, kada je drsko i samouvereno rekao – “model privatizacije je dobar, ali ne daje rezultate“. Sjajno! Kakva genijalna misao! U ovoj misli sadržana je èitava moja kritika rada naših ekonomista. Èast, naravno, izuzecima. Oni su pokazali svu moralnu i struènu velièinu. Ne znam da li njih pozivaju na savetovanja, ali znam da oni koji idu samo troše tuðe pare i blebeæu o stvarima o kojima ništa ne znaju. Niti ih interesuje da nešto saznaju. Važno je samo da oni uzmu svoju apanažu. Najbolji primer za to je, kako prenosi štampa, održani okrugli sto na temu: “Reforme: Kako dalje?“. Posle tri godine sprovoðenja dobrog modela koji ne daje rezultate, posle kraha tog neoliberalnog koncepta na vanrednim parlamentarnim izborima, grupa zabrinutih ekonomista se okupila da raspravlja kako dalje. Gde su ti ljubitelji eksperata bili do sada? Zar ranije nisu mogli da predvide katastrofu? Zar im je dnevnica popila svu ekonomsku pamet?
No, više od svega, interesantni su zakljuèci sa tog nauènog skupa. Naime, kako prenosi prisutni novinar “ostalo je kao pitanje bez odgovora, koliko je uopšte novi tranzicioni put koji nudi Gligorov primenljiv u praksi, odnosno koliko bi on lièno ostao na svim postavkama da je kojim sluèajem u prilici da ga sprovede u delo“! Znate li šta su rekli domaæi ekonomisti? Napokon su bili iskreni. Priznali su da ne znaju odgovor na to pitanje. Ne znaju! To je pravi odgovor. Još dok sam studirao ekonomsku nauku znao sam da mnogi profesori ne znaju da primene nauku koju nam predaju. Potvrda je došla tek danas. I to je velika istina. G. Gligorov spada u red ljudi koji su najkraæe bili u zabludi. On nije ostrašæen. Danas traži novi put u tranziciju. Ostali su pokazali svu svoju nemoæ. Njihova nastupanja su èisti ekonomski larpurlatizam. Umetnost radi umetnosti. Èorbine èorbe èorba. Mlaæenje punih novèanika. Efikasno pražnjenje budžeta. Domaæi ekonomisti razglabaju o privredi koju ne poznaju. Pitajte te dokone teoretièare ekonomije kada su bili u preduzeæu. Kada su obišli proizvodnju? Znaju li kako se na tržištu stvara nova vrednost? Kakvi su to lekari koji ništa ne znaju o pacijentu? Kako æe ga onda leèiti? Kakvi su to hirurzi koji nikad nisu ušli u operacionu salu? Koji su ti inženjeri koji nisu napravili nijednu mašinu? Kakav je to novinar koji nikada nije napisao nijedan tekst? Kakav je to košarkaš koji nikada nije odigrao nijednu utakmicu? I sve tako. Mogao bih da nabrajam u nedogled. Šta time dobijam? Ništa. Vi ste sve ovo veæ znali. Ništa novo vam nisam otkrio. Ipak, morao sam sve da ponovim. Zbog mojih kolega, domaæih ekonomista. Koji ne znaju da sam ja ekonomista. Kao što ne znaju – kako dalje? Kao što ne znaju u praksi da primene svoje teorije. Jednostavno, ne znaju. Ako su to veæ priznali, onda neka uæute.
Zaèepite, pobogu! Nemojte se više brukati! U æutanju je mudrost, što reèe mudrac Andriæ. Ne govorite ako nemate šta da kažete, poduèavao me je moj prijatelj akademik Mihajlo Ðuriæ. Najveæi naš živi filozof. Antièki filozof. Zašto domaæi ekonomisti trtljaju budalaštine? Tako je nedavno Politika u svom ekonomskom dodatku objavila “reè struènjaka“. Mladi kolega kaže da je dobro za državu kad privreda pravi deficit. Neverovatno! Kao kad bi lekar rekao da je dobro da pacijent ima visoku temperaturu. Ili, kao kad bi se sportisti radovali što su izgubili važnu utakmicu. Svašta æete èuti od naših šupljoglavih teoretièara. Svakakve gluposti æe oni predložiti politièarima. Ili æe sami postati politièati. Ministri. Eksperti za sve. Koji æe zabraniti svaku kritiku. Kao što reèe novi ministar policije napadi na njega destabilizuju državu. Državu u kojoj možete postati premijer bez ijednog dana rada u privredi. Možete postati i potpredsednik Vlade bez radnog staža. Država u kojoj ekonomisti priznaju da ne znaju kako dalje, predlažu politièarima, koji sve znaju, kako da vode ekonomsku politiku koja se neæe odnositi na privredu jer je to odvratna praksa koju oni preziru. Kad je veæ to tako, a jeste, mnogi to danas priznaju, onda je pravo èudo da naša država i privreda uopšte još funkcionišu. Ako hoæemo bolji život i dobru privredu, onda treba pustiti struènjake koji znaju kako dalje. Zato ne mogu da æutim. I neæu. Neka uæute oni koji priznaju da ne znaju.
