Početna Sadržaj Osvetljenja Ekonomija u slobodnom padu

Ekonomija u slobodnom padu

570
0
SHARE

Piše: Pol Kreg Roberts   

Visoko cenim DŽozefa Štiglica, jer poseduje osećaj društvene odgovornosti i pravde bez kojih se ekonomisti pretvaraju u čudovišta. Ipak, uprkos svim vrlinama i Nobelovoj nagradi, Štiglic ponekad omane kao ekonomista. Čitaoci moje nove knjige „Kako je ekonomija propala“ videće da sam ga nemilosrdno analizirao i kritikovao zbog Solou-Stiglic (Solow-Stiglitz) proizvodne jednačine koja ekonomiju vodi u ozbiljnu zabludu po pitanju oskudice prirodnog kapitala. 

Još jedan od Štiglicovih nedostataka, onaj koji deli sa većinom ekonomista, je njegova navika da otelotvoruje tržišnu ekonomiju. Tržište je društvena organizacija. Rezultati tržišne aktivnosti odražavaju ponašanje ljudskih učesnika na tom tržištu. Ekonomisti otelotvoruju tržište tako što mu pripisuju ponašanje, etiku i moral – ili nedostatak istog – koji su svojstveni ljudima. U tom smislu, Štiglic ljudske greške opisuje kao „neuspehe tržišta“, i u svojoj novoj knjizi, „Slobodan pad“ („Freefall“) on pita, „zašto tržište nije upražnjavalo više discipline po pitanju loše korporativne uprave i loših subvencija?“

Socijalne institucije nisu živa bića. One ne poseduju život i ne mogu putem postupaka svojstvenih ljudima obezbediti dobre ishode.

Libertarijanci takođe otelotvoruju tržište, ali umesto da krive tržišta za ljudske neuspehe, oni tržištu pripisuju ljudske vrline, pa čak i nadljudske vrline proizvodnje rezultata koje ljudska inteligencija ne može poboljšati. Ekonomisti „rizik modela“ za koji je Nobelovu nagradu dobio i predsednik Federalnih rezervi Alan Grinspen, dodeljuju društvenim institucijama ekonomsku racionalnost koja prevazilazi onu kojom je obdaren čovek.

To izgleda kao da se praksa reifikovanja, otelotvorivanja tržišne privrede razvila kao tip žargona. Zgodnije je reći da je tržište učinilo ovo ili ono, umesto opisati ljudske interakcije koje su proizvele tu posledicu. Tržište je iz apstrakcije transformisano u oblik života i time ono postalo akter umesto ljudi koji deluju u okviru date društvene institucije.

Ako su rezultati dobri, libertarijanci pripisuju dobre rezultate vrlinama tržišta; ako su loši, oni za to okrivljuju ljudsko uplitanje – vladinu regulativu. Ekonomisti Štiglicovog tipa – vide to u suprotnom smeru. Dobri rezultati su proizvod regulativa; loši rezultati su rezultat dozvoljavanja tržištu da samostalno donosi odluke.

Način razmišljanja koji reifikuje društvene institucije duboko je ukorenjen u ekonomskoj nauci. To je izvor ogromne konfuzije i za posledicu ima duge i besmislene ideološke rasprave koje Štiglic naziva „borba ideja“.

Sasvim je moguće raščistiti tu zbrku. Prvo, shvatiti da je slobodno tržište ono u kojem cene mogu slobodno da odgovore na ponudu i potražnju. Ekonomisti svih uverenja jasno razumeju da fiksiranje cene ispod cene po kojoj su ponuda i potražnja izjednačene rezultira nestašicama. Ekonomisti su ovo naučili iz upravljanja zakupninama. Fiksiranje cena iznad cene po kojoj su ponuda i potražnja izjednačeni rezultira suficitom. Ekonomisti su ovo naučili iz poljoprivrednih subvencija. Slobodno tržište ne znači tržište na kojem ljudsko ponašanje nije uređeno regulativom. Slobodno tržište je ono u kojem je ponudi i potražnji dozvoljeno izjednačavanje.

Drugo, razumeti da propisi regulišu ljudsko ponašanje, a ne regulišu tržište. Činioci na tržištu su oni koje treba kriviti za regulatorne prekršaje, a ne samu instituciju. Regulacija tržišta je neophodna zbog ljudskih grešaka, kao što su pohlepa, prevara, nemar, a ne zbog tržišnih grešaka. Regulacija je neophodna zbog ljudskih propusta, a ne zbog tržišnih propusta.

Treće, shvatiti da je problem sa regulacijom taj što je sprovode nesavršena ljudska bića. Ljudske mane ne nestaju tako što ćete ljudsko delovanje prebaciti iz privrede na vladu. Sve su šanse da se ti isti nedostaci dalje pogoršavaju s obzirom da su odluke vlade često neopravdane. Mnogi ekonomisti pretpostavljaju da regulatori deluju u javnom interesu. Međutim, kako nam je na to još pre nekoliko decenija lepo ukazao DŽordž Štigler, još jedan dobitnik Nobelove nagrade, regulatori su svi od reda u rukama privrede koju bi isti oni trebalo da regulišu.

Postoji bezbroj primera regulatora – štaviše, čitavih vlada – u rukama privatnih interesa koje bi navodno trebalo da regulišu. Na primer, u skorašnjem izdanju „CounterPunch“-a (16-30. jun), DŽefri Sent Kler detaljno opisuje incestuozni odnos između vladine Službe za upravljanje mineralima i naftne industrije. Agencija zadužena da reguliše uticaj eksploatacije nafte na životnu sredinu je postala „birokratski facilitator krupnih naftaša“. Otuda ekološka katastrofa u Meksičkom zalivu, kao i katastrofa na pomolu duž krhke obale Aljaske.

Ne samo to, sami ekonomisti i akademici često su u rukama privatnih interesnih grupa, pretvoreni u pomagače prevaranata. U knjizi „Kako je ekonomija propala“, optužio sam ekonomiste da su pomagači u prevarama transnacionalnih korporacija, zato što lažno opisuju ofšoring poslove kao plodonosan mehanizam slobodne trgovine. Poput izraelskog lobija, korporacije su otkrile da novcem mogu kupiti profesore, akademska odeljenja i čitave ekspertske institute (a think-tank), kao i novinare.

Ofšoring pretvara plate američkih radnika u nagradne bonuse za menadžere, kapitalni dobitak za akcionare, i honorare i istraživačke grantove za ekonomiste, koji će iste odraditi pomaganjem u prevarama.

Problem sa kojim se suočava američka ekonomija daleko je ozbiljniji od finansijske krize usled finansijske deregulacije. Razlog što tradicionalna monetarna i fiskalna politika ne mogu proizvesti ekonomski oporavak je to što je previše američke privrede preseljeno u inostranstvo. S obzirom da su radna mesta promenila mesto prebivališta, više nema poslova čak i pod niskim kamatnim stopama i pod zastavom velike državne potrošnje koji bi mogli da ponovo uposle radnike. E to je onaj pravi ’slobodni pad’.

(Prevod: Vasilije Mišković)

nedelja, 18. jul 2010. 
(Global Research, 15.7.2010)

SHARE