Godine 1993. nedeljama je tražio, preko mojih prijatelja, da ga primim na razgovor mladi asistent Ekonomskog fakulteta jer je hteo da mi prezentira važan projekat, kako mi je poruèivao, za koga mu je trebalo struèna pomoæ nekoga koga je izuzetno cenio i koji može, ako bude hteo, presudno da mu pomogne. Nedeljama nisam stizao da zakažem sastanak mladom asistetu jer sam bio na putevima po mojim firmama u svetu, polovina od njih su se nalazila u EU, pa sam, koliko se seæam, tek nakon tri meseca primio u mom kabinetu mladoga asistenta.
Došao je u društvu moga kuma, što mu je bila najbolja preporuka, i ja sam opušteno saslušao šta traži od mene. Molio me je da mu pomognem u otrivanju tajne hiperinflacije i da ga uputim na koji naèin Despot razara srpsku privredu, kojim kanalima se ubacuje novac i koji su glavni igraèi u toj hazarderskoj prevari sopstvenih graðana. Molio me je jer je hteo da piše knjigu o tome i nameravao je da objavi istinu graðanima Srbije kako bi se potpuno raskrinkao jedan zlikovaèki režim.
Mene je odabrao, kako je isticao, zbog moje struènosti i svega onoga što èinim za opoziciju, jer on dobro zna da sam ja jedan od najveæih finansijera opozicije i èovek koji može presudno da utièe na Zorana Ðinðiæa. Nastup mladog asistenta mi se nije svideo jer je u njemu bilo, uprkos podanièke poniznosti pred nekim koji je moæniji i poznatiji od njega, velika doza pohlepe i agresivnosti koja je izbijala iz svakog njegovog gesta i koja nije mogla da se sakrije, uprkos pokušajima asistenta da kontoliše svoje nabujale ambicije. Ali kako je mladi èovek došao u društvu èoveka koji je uèestvovao u mom intelektualnom sazrevanju, kako mi se èitava ideja o javnom raskrinkavanju Velike pljaèke uèinila važnom za rušenje mita o Voði kao nepotkupljivom asketi koji se nalazi u astralnim nacionalnim visinama, pristao sam da otkrijem sve ono što sam znao, pristao sam da objasnim kako funkcioniše tehnologija pljaèke i usmerio sam mladog asistenta na sve ljude koji su to mogli da mu izvorno potvrde.
Uslov je bio da svi ti ljudi, koji su se nalazili na važnim mestima u administraciji režima, ostanu neotkriveni, jer oni nisu umešani u zloèinaoko pljaèkanje ali sve to posmatraju sa velikim gnušanjem. Moram da priznam, da sam iskoristio svoju struènu reputaciju da otvorim sva zabravljena vrata i mladi asistent je dobijao sve potrebne podatke od državnih èinovnika, koji su bili ubeðeni da te podatke moj službenik skuplja za neke moje potrebe. Na kraju, kada je mladi asistent prikupio sve potrebne podatke, proèitao sam materijal i dao svoje mišljenje.
A onda je nastao novi problem – nije bilo para za štampanje. Nije mi preostalo ništa drugo nego da i taj problem rešim. Tako se pojavila, kao što pretpostavljate, knjiga „ Ekonomija destrukcija“ koja je donela slavu mladom asistentu – Mlaðanu Dinkiæu. Svega ovoga sam se setio na molbu ljudi iz „Tabloida“ da napišem struèno mišljenje o budžetu i finansijskom stanju privrede. Mladi asistent više nije tako mlad, mada je još uvek u zvanju asistenta, postao je moæan i bogat, raspolaže despotskom vlašæu i radi sve ono što je napadao u svojoj knjizi.
Dakle, Mlaðan Dinkiæ, nekada Guverner bez ijednog dana rada u privredi i finansijama, danas Ministar finansija glavni je arhitekta, zajedno sa svojom šifrovanom sektaškom organizacijom, proces< uništavanja domaæe privrede i glavni èovek ekonomije destrukcije koja se odvija od petooktobarske kontrarevolucije do danas. Kako se to dogodilo da deca pojedu svoju revoluciju i kako to da onaj koji se oèajnièki borio da sruši despota danas ima despotska ovlašæenja, to ostavljam psihoanalitièarima, psiholozima i socijalnim patolozima, za mene je presudno da se do kraja razoblièe sve afere, pljaèke i destruktivno dejstvo u srpskoj privredi opasnih tipova na vlasti koji gramzivo otimaju sve što mogu iz privrede, znajuæi da neæe dugo ostati na tim mestima. Danas je više nego ikad jasno kakav je poguban rezultat njihove vlasi i ja æu, na najkraæi moguæi naèin i razumljivo za sve èitaoce, da objasnim, hiruški precizno, efekte vladavine lažnih reformatora. Dakle, japijevci bez radnog iskustva i na zadatku uništavanja srpske privrede, da bi se sprovela neoliberalna šok terapija MMF-a, koja je upropastila niz zemalja gde je taj pogrešan koncept primenjivan, nakon pet godina vladavine fabrikuju lažne statistièke podatke, prava Potemkinova sela, kako bi marketinškim kampanjama, finansiranim od strane sve siromašnijih poreskih obveznika, ubedili preko 65% gubitnika tranzicije koji žive na 1-2 $ dnevno i 25% pripadnika srednje klase, koji po èlanu domaæinstva zaraðuju po 200 evre, socijalna pomoæ u Kanadi dostiže 1200 dolara, da su njihove reforme najbolje na svetu i da su oni svetski šampioni u sprovoðenju reformi. Naravno, ozbiljni ljudi iz sveta, naši strušnjaci koji nisu pod kontrolom tajkuna ili partijske oligarhije i obièan i normalan svet koji živi od svoje plate dobro znaju da se stvarni život i onaj koji se nalazi u glavama reformatora odavno razdvojio i da nemaju više ništa zajednièko. Kako se još uvek prikupljaju podaci po završnim raèunima za 2005. godinu, analiziraæu dostupne podatke iz 2004. godine i pokazati ekonomiju destrukcije na delu. Prema objavljenim podacima, u 2004. godini bilanse su predala 75.447 preduzeæa, koja su ostvarila ukupan prihod od 26 milijardi dinara, dok je ukupan rashod iznosio 45,5 milijardi dinara, što znaèi da su napravljeni gubici od 19,5 milijardi dinara ili, zbog boljeg uvida, preko 244.000.000 evra. Srpska privreda, uprkos samohvalama neoliberala bez radnog iskustva, nastavlja da uveæava gubitke i ništa se nije uradilo da se taj tragièan proces zaustavi. U istoj godini, ukupna iskazana obrtna sredstva iznosila su 1.493 milijarde dinara, dok su ukupne obaveze narasle na 1.669 milijardi dinara, što znaèi da je napravljen minus od 176 milijardi dinara ili 2.200.000.000. evra. Kada rasprodate sva obrtna sredstva, zalihe, nedovršenu proizvodnju i potraživanja srpskih preduzeæa, ona ostaju dužna 2,2 milijardi evra. Ukupna nedostajuæa obrtna sredstva potrebna srpskoj privredi popela su se na 10.000.000.000. evra. Ako analiziramo obrtna sredstva u navedenom iznosu od 1.493. milijarde dinara i to poziciju zaliha, videæemo da su zalihe porasle od 2003 godine, kada su iznosile 415 milijardi dinara, na iznos od 515 milijardi dinara u 2004 godini. Pošto je te godine prikazan rekordan rast industriske proizvodnje od skoro 9%, mada je proširena statistièka osnovica praæenja industrijskih preduzeæa dodavanjem 300 preduzeæa iz privatnog sektora koja nisu bila u statistici 2003 godine, što je automatski podiglo rast industrijske proizvodnje jer su se uporeðivale dve godine sa razlièitim bazama, podaci o rasu zaliha za 100 milijardi dinara ili 1.250.000.000 evra najbolji su dokaz promašenosti ovog koncepta reformi. Kakva je to industrijska proizvodnja koja navodno beleži rast ako se nagomilavaju zalihe? Kakva je to proizvodnja za zalihe? Moderna ekonomija taj pojam ne poznaje. Ali naši reformatori nose samo moderna odela. Zalihe su holesterol u privrednom organizmu. Njihovo nagomilavanje može opasno da ugrozi bolest pacijenta. A da je naša privreda teško bolesna i da se leèi na pogrešan naèin to je danas graðanima Srbije jasno. Ali to nadrilekari ne shvataju. Ili, bolje reèeno, ne žele da shvate. Još je Ðinðiæ, sklon komiènim metaforama, rekao da oni vrše operaciju bez anastezije i to se zaista dešava na najgori moguæi naèin po pacijenta. O pacijentu niko i ne brine. Najvažnija je marketinška kampanja. Najvažnije je da se pljaèka ne prekida. Plaèka se vrši tako što se primenjuju tri poluge za uništavanje nacionalne privrede, koje su izmislili eksperti za produbljavanje kriza iz MMF-a, i te poluge su : nagla spoljnotrgovinska liberalizacijja, divlja privatizacija i èvrst kurs domaæe valute prema stranoj. Ako hoæete da slomite nacionalnu ekonomiju neke zemlje onda primenjujete ovaj recept. Razvijene zemlje to nikada ne bi primenile u svojoj privredi i državi zato što znaju kakve bi razorne posledice bile nakon takve ekonomske politike. Nažalost, ni Ideolog vulgarnog pragmatizma, koji se makijavelistièki prekombinovao u svom utilitarizmu, ni Ideolog verbalnog legalizma, koji je nastavio da drema nad genocidom koji se sprovodi nad graðanima Srbije, ništa valjano nisu uradili ni za državu ni za graðane, pa je rezultat njihove pink demokratije dalje dramatièno pogoršavanje stanja u privredi i sve veæi pad životnog standarda i sve veæe raslojavanje stanovništva, gde bogati postaju još bogatiji a siromašni još sironašniji. Nagla spoljnotrgovinska liberalizacija privrede, koja je više od deceniju bila izložena sankcijama, ratovima, hiperinflaciji i reketiranju despotovih tajkuna, dovela je do toga da je spoljnotrgovinski deficit od januara 2001. do januara 2006. narastao na 25,2 milijarde dolara, što je najveæi deficit u istoriji Srbije. Pametna vlast nikad tako naglo ne bi otvorila granice za uvoz svakakvog belosvetskog ðubreta, kako robe tako i ideologije, jer bi to bilo isto kao da ste èoveka koji je imao tešku operaciju i lekari su se borili za njegov život, takvo je bilo stanje posle rušenje despotije, èoveka koji leži u šok-sobi, za nekoliko dana izveli u ring da boksuje za titulu svetskog šampiona sa , recimo, nokauterom Majk Tajsonom. Pravo je èudo kako srpska privreda još uvek diše posle svega što joj rade lopovi na vlasti. Pametna vlast bi napravila supstituciju uvoza domaæom proizvodnjom i tako bi, uzimam najgore moguæe rešenje, saèuvala 50% spoljnotrgovinskog deficita, što iznosi 12.500.000.000. dolara. Za taj novac mogli smo da otvorimo za pet godina 2.500.000.radnih mesta i da izvršimo kompletnu edukaciju naše radne snage i da je pripremimo za tržišnu utakmucu na svetskim tržištima. Nažalost, pametni ljudi su odstranjeni i zabranjno je kontrolisanim medijima da prenose njihove kritièke stavove, dok je skorojeviæka vlast forsirala neoliberalne ideologe koji su bili plaæeni da šire propagandu o svemoæi tržišta, dok su oni primali plate iz budžeta koji je bio u deficitu. Druga poluga uništavanja srpske privrede o kojoj danas samo hrabri smeju nešto da progovore, svi ostali se plaše tajkuna i njihovih kriminalaca, interesantno je da je strah od tajkuna veæi nego strah od Despota, jeste banditska, razbojnièka i divlja privatizacija u kojoj se otima na prevaru, poštujuæi zakone koji su za to baš i doneti, imovina kako države, što je politièki problem, tako radnika i penzionera, što je povreda vlasnièkih prava i privatne imovine graðana. Kada danas bivši i sadašnji ministri bleje kako je sve što preduzimaju usaglašeno sa zakonom, moj odgovor na tu bestijalnost samozvanih eksperata i konsultanata multinacionalnih kompanija na privremenom radu u srpskoj vladi, koji kad završe ono zbog èega su i dovedeni, dobijaju nagradu za podaništvo i sauèesništvo u pljaèki, dobro plaæena mesta u upravnim odborima upravo tih kompanija; moj odgovor je da su i Hitlerovi ministri vladali po zakonu i da su Staljinovi ministri takoðe po nekom njihovom zakonu slali nevine ljude u Sibir. Ako znamo da je prodato 1800 preduzeæa u procesu privatizacije i da je država prihodovala svega 1,7 milijarde evra, što nije taèno jer je najveæi broj firmi prodat na aukciji gde se na šest godišnjih rata otplaæuje kupljni subjekt privatizacije, ako znamo da je Despot za prodaju polovine Telekoma dobio tada 1,6 milijardi maraka, što je danas, zbog izjednaèavanja pariteta evra i maraka, isto toliko evra, onda se mora postaviti pitanje: zašto su graðani Srbije rušili Despota kad je on za prodaju polovine državne kompanije dobio gotovo isto novca kao kada su reformatori prodali tolika preduzeæa? Na to pitanje neko mora da odgovori. O svim prevarama u procesu privatizacije prikupio sam obilnu graðu i nameravam da izdam knjigu kako bi naši potomci znali kako je izvršena najveæa pljaèka u Srbiji. O treæem segmentu uništavanja srpske privrede samo kratko. Vezanost domaæe valute za stranu da bi se izbegla inflatorna spirala u nepokrenutoj srpskoj privredi pokazao se kao potpuno pogrešan koncept, kao i restriktivna kreditno-monetarna politika koja, uprkos tome što su devizne rezerve pokrivale sada veæ èitavih 300% ukupne novèane mase u zemlji, što je neverovatan podatak i jasno pokazuje kakve neznalice vode Centralnu banku, nije dovela do jednocifrene inflacije, na koju su raèunali asistenti za Guvernera i magistar ministarstva finansija i samozvani kandidat za Nobela, veæ je inflacija dostigla zvanièno objavljen rast od 17,7%, dok je realna inflacija bila duplo veæa – 35%! Inflacija se otrgla kontroli jer uzroci visoke temperature nisu u toplomeru koji meri visoku temperaturu, nego u privrednom organizmu koji boluje od teške bolesi a leèe ga lekari stažisti koji nikako da doktoriraju u pristojnom akademskom roku. Ne treba menjati toplomer, nego lekara. Svi znamo da je glavni zadatak naše današnje Centralne banke da brani devizni kurs, odnosno da to prevedem na narodni jezik, glavni zadatak Centralne banke je da po što nižem kursu otme devize od graðana koji svake godine dobijaju od svojih roðaka i prijatelja iz rasejanja èitavih 4,1 milijardu dolara, pa smo zauzeli 11. mesto u svetu po deviznim prilivima iz dijaspore. Tako je Centralna banka dogurala devizne rezerve do 5,8 milijardi evra, jer graðani preživljavaju, osim paketa sa sela i sive ekonomije, upravo na prodaji poklonjenih deviza Centralnoj banci po višestruko nižem kursu. Umesto da se kurs, na bazi svih ostalih parametara približi nivou od 200 dinara za jedan evro, on se namerno drži tako nisko da bi se za što manje dinara, koji još uvek nije konvertabilan, otkupilo što više deviza. Onda se te devizne rezerve drže u stranim bankama po kamatama od 1-2%, dok te strane banke plasiraju taj novac svojim filijalama u Srbiji po 6-7%%, a onda te filijale plasiraju graðanima i privredi sa kamatama od 15-40% godišnje. Uðeš, izaðeš i gotovo! Laki keš! Lanac ekonomije destrukcije se nastavlja. Vlast ima niteres da se takva pljaèka Srbije nastavi. Akteri dobijaju ogromne provizije, kupuju kuæe na Ukletom brdu, dobijaju koferèe, posreduju u kupovini strateških grana i preduzeæa, uzimaju deo vlasništva u procesu privatizacije i preko noæi postaju oligarhija ili èelni ljudi filijala multinacionalnih kompanija. Za to vreme, graðanima se plasira marketinška kampanja o suficitu budžeta koji, nakon deficita u 2004. godini od 45 milijardi dinara, za samo godinu dana završava u suficitu od 32 milijardi dinara. Kako je to moguæe? Pogledajmo primer zemlje koja je najnerazvijenija EU, radi se o Portugaliji koja ima deficit budžeta od 6,2%, što je duplo veæi deficit nego što je dogovoreno i potpisano Paktom za stabilnost, i èija vlada planira da tek u 2009. godini uravnoteši deficit na usaglašenih 3%. Oni uopšte ne govore o nikakvom suficitu. Isti sluèaj je i sa Grèkom. Isti sluèaj je i sa Maðarskom, Poljskom, Èeškom i razvijenom Nemaèkom i Francuskom. Kako to, recimo, da razvijena i finansijski moæna Nemaèka ima deficit budžeta iznad 4%, a prezadužena i osiromašena Srbija ima suficit? Ko je tu lud, gospodo? Ko namerno sve nas sluðuje da bi lièno profitirao u tranziciji? Koliko su para ukrali reformatori i njihovi tajkuni? Kada æe se završiti ova pljaèka? Kako æe se završiti pljaèka? Na sva ova pitanja graðani Srbije æe morati da potraže odgovore. Što pre to bolje za sve. Što se mene lièno tièe, biæu vrlo oprezan kada neki novi kandidat za Nobela potraži moje struène usluge.Ne verujem da æu imati vremena za nove kandidate, makar ih dovodio i sam kum. Nešto smo obojica nauèili: nikad ne veruj politièaru makar se predstavljao kao asistent.
