ЕКОНОМИЈА
Економија коју наша младеж данас учи у Србији је потпуно погрешна.
Муче надобудни и преплаћени професори наше младе економисте пропалим и банкротираним економским теоријама, које им никада неће требати у животу.
Терају их да памте неважне податке и да напамет уче флоскуле неолибералног капитализма у распаду.
Траже од наше паметне деце да бубају и понављају формуле и дефиниције које немају никаквог другог смисла него за затупе и дебилизују природну и здраву српску памет.
Када та наша деца некако и заврше те факултете за медиокритете, када им пише на папиру да су дипломирани економисти ништа, они, истина је то, ништа не знају о својој струци коју су толике године изучавали.
То што су их на факултету учили, тога нема у економској пракси и на тржишту.
Нема јер наши професори економије, уопште појма немају шта се заиста дешава на светском тржишту и у привреди, не знају какви се системски потреси догађају, него папагајски досадно и нападно креште о једним те истим наученим флоскулама из времена када је Милтон Фридман био некрунисани цезар преварантске, шпекулативне и криминалне неолибералне шок економије без анастезије.
Наравно, постоје храбри и честити изузеци, али они нису миљеници ни режима ни режимских медија.
Млади људи постају армија незапослених у држави без перспективе, који не виде никакву идеју како да се докопају посла, немају никакву представу шта би они могли да раде у привреди која је уништена и разорена.
Остало им је да се определе или да постану љигавци и уђу у режимске странке , како би се докопали некаквог државног послића за преживљавање,или да се, одлучни да промене живот и да не чекају никакву милостињу и сажаљевање, определе да одмах напусте Србију.
Тако нас напуштају најкреативнији, најспособнији и најпредузимљивији млади људи, жељни пословног доказивања и бољег живота.
То су људи који више не могу да слушају политичка блебетања и не могу више да дозволе да их политички олош понижава и вређа својом празном демагошком причом о светлој и бајковитој будућности.
Стране државе и привреде, стране корпорације и компаније, добијају, без икаквог улагања, младе људе који желе да се докажу, да зараде и да постигну успех у свом одметнутом животу.
Они убрзо, природно својим стремљењима,постају мотор привредног развоја страних компанија и страних држава.
Када их је већ њихова држава тако лако одбацила, они свим силама желе да се докажу у туђој држави, где је немогуће постићи успех без великог рада, знања и одрицања.
Уместо да граде своју државу и да донесу благостање, својим радом и знањем, нашем народу, ти млади људи морају да граде туђу кућу.
Другог избора, нажалост, они не виде.
Млади људи временом постајувелики светски стручњаци и признати људи у тим државама, поштовани и цењени, док Србија пропада, јер, нажалост, Србију воде онај најгори политички олош, који није могао да се искаже и докаже у својој струци.
Када је избила криза 19. Августа 2007 године, коју сам у својим текстовима и наступима најавио, као хипотекарна криза у САД, која је наредне 2008 године претворила у финансијску кризу, написао сам да неолиберални капитализам банкротирао, да му више нема спаса и да сви који имају дипломе економских факултета могу своје дипломе да поцепају, јер су све те теорије, после избијања кризе, пале у воду.
Економија данас, назваћу је НОВА ЕКОНОМИЈА, захтева корените промене економске науке, захтева враћање свом изворном појму о обичају и традицији вођења домаћинства, како су то наши древни преци радили већ десетхиљада година, када смо били родоначелници нове цивилизације и нове културе у свету.
Традиција вођења српског домаћинства подразумевала је да се старешина домаћинства, глава куће, који је одговоран за породицу, брине о свим члановима заједнице, али и о проширеној задрузи сродника, не злоупотребљавајући ту своју породичну обавезу, јер његов лични успех је искључиво био везан за добробит не само своје породице,него и братске задругу саплеменика.
Није стари српски домаћин гледао да лично пропсперира и да направи што више новца само за себе, да искористи пружену част да управља породицом и задругом , како би се он обогатио и његови потомци, такав начин размишљања за њега је био несхватљив и неприхватљив, то је било богохуљење, него је његова одговорност била искључиво везана за добробит читаве заједнице, којом је био почаствован да управља.
Његово управљање заједницом је подразумевало да он носи љубав према тој заједници и сваком човеку у заједници, свом сабрату и другу,, да себе види само у функцији те заједнице, да своје планове прави само у односу на интересе заједнице и да никакав његов лични интерес, нагомилавање материјалних добара или тренутна моћ и власт над осталим у заједници не могу да замене осећање припадности и одговорности за судбину заједнице.
Тај први у заједници, домаћин, старешина, главар није злоупотребљавао преузету власт у заједници, није манипулисао осталима, него је своју функцију старешине поставио као велику одговорност и велику обавезу у служби саме заједнице.
Важне одлуке за судбину породице и заједнице није доносио сам, на своју руку,вођен личним интересима, него је сазивао племенске старешине да се договарају и да заједнички донесу одлуку у интересу свих.
Савремена економија, оличена у неолибералној идеологији похлепе, грамзивости и личних интереса, поставила је интерес себичног појединца и профит компаније као врхунско начело економије.
То је довело данас до потпуног слома људске заједнице и човечанства, јер данас 61 милијардер на планети има примања као 3,5 милијарде обесправљених, потлачених, поробљених, изманипулисаних и сиромашних људи.
Излаз из неолибералног капитализма није могућ без његовог потпуног банкрота и слома.
Неолиберални капитализам је до савршенства учврстио тоталитарно устројство друштва, где богати постају све богатији а сиромашни све сиромашније, и потпуно је обесмислио Републику, Демократију и слободно тржиште.
Ми смо се, заправо, упркос свим пропагандним лажима, подметањима, спиновањима и манипулацијама о слободама, глобализацији, прогресу и људским правима, упркос развоју технике и технологије, вратили уназад вековима и постали друштво са обележјем – ФЕУДАЛНИ КАПИТАЛИЗАМ.
Учити економију феудалног капитализма је бесмислено.
Криза је суочавање са суровом реалношћу.
И после десет година ове кризе, видимо да нема решења за излазак из кризе.
Напротив, због погрешно постављене економске политике, свет упада у све већу кризу.
Проблем је врло једноставан – неолиберални капитализам је узрок кризе.
Нема изласка из ове системске кризе у систему који генерише кризу.
Мора економски систем да се промени.
Економска криза је само последица духовне кризе савременог човека.
Учити НОВУ ЕКОНОМИЈУ без познавања духовне природе савременог човека је узалудан посао.
Када ме питају студенти економије или они који хоће да се баве економијом, које књиге им препоручујум за њихово усавршавање, изненаде се када им напишем шта морају да читају, ако хоће да буду добри економисти : Библија, Илијада и Одисеја, Платон,Цицерон, српске епске песме, Балзак, Толстој, Достојевски, Ниче, Хамваш, Његош,Томас Ман, Пекић, Крлежа, Андрић, Црњански,Селимовић……
За почетак је то сасвим доста.
Рецимо, ако нисте гледали представу КОРЕШПОДЕНЦИЈА, онда никада неће да постанете добар економиста.
Уместо да бубате досадне теорије и теореме, да понављате шта је све ко рекао у економској доктрини, ко се са ким надмудривао, мој вам је савет, у временима кризе, да будете практични и конкретни, јасни и доследни, отворени и критични према себи, да будете ближе животу и пракси, да учите уз рад и од људи са референцама, него да ларпурлартистички распредате празне приче о економији која је постала давна прошлост, али ви то још увек нисте схватили.
Пошто су марксистички идеолози признали да су више сазнали о друштву од писца Балзака, него од свих историчара и економских теоретичара, онда могу да кажем, сасвим отворено и искрено, да сам више о економији сазнао у мом одрастању на селу у Стрмици, Книн, радећи непрекидно уз оба моја ђеда, ујаке, стричеве и многобројном другом родбином на тешким сељачким пословима опстанка породице и заједнице у неприступачном и суровом далматинском кршу,него од свих професора на мом Економском факултету у Београду.
То моје одрастање и учење уз непрекидни рад, сазревање и обуку, директна и конкретна животна калкулација, оперативана и корисна, мерљива и свеобухватна, сучељавање приходне и расходне стране живота, то учење мера вредности и приоритета, поштовања древних принципа наше заједнице, који се нису променили хиљадама година уназад, више ми је све то помогло у мом савладавању и разумевању свих тајни економије, него сви испити на Економском факултету у Београду.
Зато сам тај мој рани боравак на селу, одлазак, како смо говорили, на пашу, назвао мојим животним колеџом кога сам врло рано морао да положим.
Сеоска деца су у предности од градске деце, јер су ближа самом извору живота, рађању и смрти, ближа су начину функционисања заједнице, ближа су конкретном стварању и делању, него градска деца, која су удаљена од обичног живота и природе, зашушкана превише, размажена, заштићена комфором градског пладовања и бескорисног вечитог тумачења и понављања једног те истог, које у електронском добу добијају сумануте размере дебилизма и кретенизма.
Отуда моја идеја, када успемо да вратимо нормалност и поштење у земљу Србију, да се организују летњи кампови на селима, где би одлазила градска деца и летњи кампови у градовима , где би долазила сеоска деца на упознавање са животом у граду.
На селу, нарочито у породицама које су организоване и које имају велика имања, деца од ране младости почињу да се укључују у реалан живот, помажу породици у сеоским пословима, постају корисна у раду, непрекидно уче живот у пракси, кале се на мањим пословима, схватају мере вредности и своје могућности, уче да раде на мобама и вежбају тимски да остварују резултате, тако да постају спремни за животну борбу.
Ако научите од малих ногу да морате све радом да остварите, да нема хлеба без мотике, да нико неће да вас служи, него да све морате сами да урадите, да сте ви ковачи своје среће, да нема бесплатног ручка и да увек морате да будете на опрезу од природних непогода и покварених и злобних људи, онда вам је много лакше да се пробијате кроз живот, јер сте спремни да се борите, трпите ударце, да се напрежете, да устајете, да се трудите, да штедите и да се одричите, да стварате, делате и присвајате само оно што сте ви лично створили својим знањем и својим рукама или што сте зарадили.
На добром путу сте, ако све ово прихватите, да постанете делатник, стваралац и креативни припадник друштвене заједнице, који сам може да се издржава, уместо гомиле паразита, који живе на државним јаслама и који су научени да им увек неко нешто доноси, приноси, даје и који очекују да ће тако увек да буде у животу.
Садашњу кризу је већина људи дочекала потпуно неспремно и немају снаге да се сучеле са изазовима ове кризе.
Многи мисле да је садашња криза топли летљи пљусак, који ће, како је дошао изненада, тако изненада и да оде, па је једино важно, док тај пљусак не прође, да се сакријемо под неку стреву и да чекамо да сунце само сине.
После тога, мисле те наивне замлате, наставиће се све по старом као да се ништа није ни догодило, јер је летњи пљусак одавно већ прошао.
Грешка, господо другови!
Немојте да се самозаваравате!
Ово је системска криза, која из корена чупа све наше лоше навике и наше поимање досадашњег света.
Морамо из темеља да се мењамо!
Није свет што је некада био.
То време је за нама пуних десет година.
Многи то још не схватају и заваравају се да није протекло толико година, очекујући да сунце изненада сине.
А сунца нема.
И мрак је све већи.
Пошто нема бољитка, него је из дана у дан све безнадежније и горе, попут судбине утопљеника на ТИТАНИКУ који тоне, мада су многи убеђени да брод и даље плови, право питање за оне који су свесни своје трагичне судбине је да одговоре на изазов – ШТА ДА СЕ РАДИ?
То је кључно питање вашег живота.
Смисла и сврхе нашег постојања.
На њега морате да дате брзе одговоре.
Ако то не знате или не желите да знате, затварате очи пред трагедијом која нам се дешава, онда се налазите у великом животном проблему.
Проблеми се нагомилавају, не можете да их решите, лавина проблема вас сустиже и онда, редоследом који је природан и логичан, почиње прво да пуца морал, распродајете своју част и понос на вашару таштине, издајете своје принципе и начела, курвате се, проституишете, пристајете да будете роб, сужањ, затвореник, поданик, лакеј, бленто или продана душа, бедник, дворска луда, никоговић, подлац, издајник и конвертит, јер је све то заједно привидно лакше него да будете сами, усамљени, изложени борби са својим слободним мислима и са својом узнемиреном савешчу, да будете прокажени, попљувани, нападани, расчеречени као Прометеј на стени, да будете сиромашни, непризнати, одбачени, потиснути и скренути.
Налазите се на прекретници.
Нисте свесни тежине тренутка у коме се данас.
Нисте свесни озбиљности ситуације.
Не знате тачно да процените свој положај.
Не знате да направите математику вашег спаса.
Савијета се пред тежином проблема.
Попуштате.
Пристајете.
Прихватате пораз.
И налазите оправдања.
Најгоре је то налажење оправдања.
Тада стављате тачку на чињеницу да сте постали паразит и бедник.
Нема вам више помоћи.
Дупе вам је зинуло.
Уста не затварате.
И што више срљате у своју пропаст, то се више гадите сами себе и настављате даље.
Тврдите да немате избора.
Лаж!
Увек имате избора.
Проблем је само у вама.
Али, ви то не желите да признате.
Плашите се да направите завршни рачун.
Нећете да подвучете црту и направите пресек стања.
Нећете да рачунате, јер се плашите минуса.
Одлажете своје спасење.
Таворите.
И чекате да се нешто догоди.
Шта може да се догоди?
Казна једино сигурно стиже.
Београд, 24.03.2017
