Nalazima glavnog ekonomiste Evropske banke za obnovu i razvoj, saopštenim krajem prošle godine, da je Srbija u grupi od šest zemalja u tranziciji najranjivijih na negativne efekte svetske finansijske krize, zvanične institucije i zvaničnici u Srbiji nisu poklanjali posebnu pažnju. Naprotiv, do pre dva meseca dva potpredsednika vlade (Dinkić i Đelić) govorili su da nas ta kriza neće pogoditi.
Generalno govoreći, tako visoka ranjivost Srbije, pre svega, posledica je defektnog koncepta ekonomskih reformi koje se primenjuju od 2000. godine, pa je neophodno što pre formirati tim vrhunskih, pre svega, nestranačkih ekonomista i stručnjaka koji bi formulisali optimalnu strategiju budućih privrednih i društvenih reformi koju bi usvojio parlament. U međuvremenu, bilo bi neophodno preduzeti čitav niz mera čijom realizacijom bi se minimizirali negativni efekti krize svetske privrede na privredu i stanovništvo Srbije. Navešću, po mom mišljenju, najvažnije mere:
1. Imajući u vidu da je sve precenjenija vrednost dinara u odnosu na strane valute doprinela enormnom rastu uvoza, spoljnotrgovinskog deficita, deficita tekućeg platnog bilansa, znatnom povećanju uvozne zavisnosti privrede, gušenju domaće proizvodnje itd. – odbranu dinara preko trošenja dragocenih deviznih rezervi treba odmah obustaviti, jer preti opasnost da se te rezerve bitno smanje i da nakon toga dođe do sloma privrede i deviznog kursa, kao što je bio slučaj sa Rusijom (1998) i Argentinom (2001).
2. Da bi bio ostvaren realni valutni kurs pod hitno bi morale da se otklone teške deformacije i na strani tražnje, a pogotovu ponude deviza. Ne bi trebalo dozvoliti dotok deviza na devizno tržište koje u zemlju ulaze po osnovu zaduživanja ili po osnovu prodaje preduzeća strancima.
3.Strogi kriterijumi za zaduživanje države, državnih preduzeća, pa i privatnih banaka i preduzeća u inostranstvu morali bi se što pre usvojiti i dosledno primenjivati. Drugim rečima, potrebno je što pre napustiti koncept potpunog liberalizma pri zaduživanju preduzeća i banaka u inostranstvu i njihove potpune slobode pri trošenju ovih sredstava.
4. Realnim valutnim kursom, smanjenjem opšte potrošnje, ali i administrativnim merama ograničavati uvoz, posebno robe široke potrošnje i usluga, a delom i sirovina i reprodukcionih materijala. To dozvoljava i Svetska trgovinska organizacija ako njene članice zapadnu u velike probleme s platnim bilansom. Srbija nije članica te organizacije, a ima ogroman deficit tekućeg platnog bilansa koji će ove godine verovatno preći 20 odsto BDP-a.
5. Depresijacijom valutnog kursa, ali i drugim merama i stimulacijama trebalo bi maksimalno pospešiti izvoz robe i usluga, jer bez rasta deviznog priliva po tom osnovu neće biti ni nužnog rasta bruto domaćeg proizvoda.
6. Odustati od, s pravne tačke gledišta, apsurdne, a ekonomski užasno problematične jednostrane primene Trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom.
7. Potrebno je maksimalno stimulisati izvozno orijentisane tzv. grinfild investicije, kao i dodatne strane investicije u preduzeća u kojima su stranci većinski vlasnici.
8. Nužno je znatno povećati pomoć poljoprivredi, posebno za prolećnu setvu, jer veća proizvodnja poljoprivredno-prehrambenih proizvoda omogućuje niže cene, veći izvoz i manji uvoz.
9. Ograničiti nepristojno visoku referentnu kamatnu stopu, a posebno još nepristojnije kamatne stope na kredite koje daju poslovne banke u Srbiji.
10. Stimulisati štednju uopšte, a posebno deviznih sredstava koja se olako troše za uvozne proizvode i usluge, a to se može postići, pre svega, osetnim povećanjem vrednosti stranih valuta, ali i na druge načine.
Duboko sam ubeđen da se realizacijom navedenih, a i niza drugih mera, najveći socijalni problem Srbije – ogromna nezaposlenost, i najveći problem privrede Srbije – ogroman deficit tekućeg platnog bilansa, čak i uslovima jačanja svetske ekonomske krize, u idućoj godini mogu ublažiti. Ako se ništa od toga ne usvoji, posledice će biti katastrofalne.
Mlađen Kovačević
Politika 18/12/2008
