Džiber je vrsta prostaka koji nastanjuje naša sela i predgrađa.
Potpunio je apolitičan.
Prezire modu.
Nema blama i spreman je sve da uradi što mu se prohte.
Kosa mu je masna.
Odelo iz prošlog stoleća.
Ima čačkalicu u ustima.
Veliki češalj nosi u šarenom sakou.
Smrdi na duvan, ćevape sa lukom i špricer.
Nema zube.
Kravata mu je uflekana od paprikaša.
Voli kafanske pesme sa turskim melosom.
Voli kafanu.
Izbačen je sa posla.
Niko neće da ga zaposli.
Švercuje i bavi se sitnim prevarama.
Svima duguje.
Živi u malom stanu sa ženom i decom.
Stan je dobio jer je otac prodao vinograd i dve najbolje njive.
Izdržava ih ženina familija.
Džiber se ne kocka.
Igra karte da bi držao predavanja svojim pajtosima.
Uvek priča o svojim doživljajima iz vojske.
Bežanje preko žice, opijanja i tuče sa lokalnim bitangama.
Priča o starim dobrim vremenima.
Kada je život sporo proticao.
Zna dijaloge iz većine partizanskih filmova.
Najviše voli da gleda „Valter brani Sarajevo.“
Džiber ništa ne čita.
Ali sve zna.
Džiber ne gleda sport.
Ali ga ni ne igra.
Džiber ne voli ni novac.
Proklet da je!
Džiber voli blejanje.
U blejanju je sadržan čitav njegov život.
Smatra da vreme ne postoji.
Postoji samo surovost i pohota.
To saznanje ga uzbuđuje.
Više nego pomisao o starenju.
Koga se toliko plaši.
Džiber je u svojoj suštini kukavica.
Mekušac.
Njegov bezobrazluk potiče iz njegovih strahova.
Njegov prostakluk iz nemoći.
Njegovo nasilnost iz tupavosti.
Besan je na sebe i svoju promašenost.
Zato siluje društvo.
Misli da mu niko ništa ne može.
Zato neće da se menja.
Uživa u svom smradu.
I veruje da je poseban.
Nezaboravan.
Neponovljiv.
Beograd, 02.06.2015.
