ВЕРА МУТАФЧИЈЕВА
„ СЛУЧАЈ ЏЕМ СУЛТАНА“
О Џем султану сам сазнао када сам први пут прочитао роман Иве Андрића „ Проклета Авлија“.
Ћамил се поистоветио са страдалачком судбином Џем султана и допао је затвора због те своје опсесије.
Посвећен књигама, трагедијом Џем султана и судбином појединца у окрутном свету борбе за власт и моћ, Ћамил страда од затворских чувара.
Џем султан ( 1459 – 1495 ) је био трећи син Мехмеда II Освајача и мајке Србкиње Чичек Хатун, жене из харема о којој се ништа поузано не зна.
Имао је два старија полубрата принца Мустафу и принца Бајазита II.
Када је Мустафа умро, претенденти на престо су остали само њих двојица.
Чичек Хатун је мудро обучавала, водила, припремала свога сина да придобије љубав остарелог султана, који је одлучио да га наследи млађи, виспренији и интелигентнији син Џем.
Бугарска књижевница и историчарка Вера Мутафчијева ( 1929 – 2009 ) написала је ову књигу у одличној форми сведочења најближих сарадника Џем султана, који нам откривају потресну причу о његовом страдању.
У поднаслову овог историјског романа пише : „ Један султан не може себи да дозволи брата.“
То је одредило судбину Џем султана, који није успео да постане султан.
И коме је Бајазит, погазивши очеву вољу, преотео престо у мају 1481.г.
Верни пратилац, пријатељ, тефтердар, слуга и љубавник, песник Саадија, описује Џем султана.
„ Џем је био напола Србин, и то по мајци. Чини ми се да је код Џема туђе јрви било много више неголи наше. Сасвим мало је личио на свог оца, великог Освајача…био је висок- знак којима се одликује мало наших.Висок, плећат, узак у струку и бедрима, жилав, живахан… Чудно је за нас било његово лице превише светло, боје пшенице…нежнозлатне браде..“/стр.38/
Поред србског изгледа, имао је још наших особина, јер: „ волео је увек и у свему да буде први..“ / стр.41/
Био је осећајан, нежан, песнички талентован и дечачки наиван за политику.
„Није имао представу о међуљудским односима.“ / стр.67/
Ево доказа.
„ Џем је предао два листа: потпуно бела, само с једним веома сложеним потписом на крају. Шта то значи? …Остваљам преводиоцима да саставе писмо за мог брата. Договорите све што сматрате добрим, у моје име. Сигуран сам да барем нећете потписати моје убиство.“ / стр.167/
Невероватно!
Претрнуо сам када сам прочитао.
Џеме, мили брате!
Ово може само – Србин!
Знам из личног искуства.
Веровао сам мојим људима. Мојим сарадницима.
Које сам створио и подигао.
Сматрао сам да знају шта је Добро. И да ће да бране Добро.
Био сам наиван. Бланко сам им веровао.
Потписали су моје пословно убиство.
Научио сам велику животну лекцију у односу са људима.
Једва сам успео да се спасим.
Нисам замрзео људе, само сам постао опрезан.
И залажем се за отвореност и сталну контролу људи.
Како се не би понели у Добру.
Пјер д*Обисон би га оценио: „превише лаковерни, разоружавајуће допадљив млади човек.“ / стр. 161 /
На све критике очеве сестре, остареле тетке Селџук Хатун, да мора да се промени, ако хоће да влада и да преузме престо од сировог, лукавог и поквареног брата Бајазита, одговара:
„ Не могу да будем другачији, тетка, иначе бих се претворио у Бајазита. Зашто? Па, Бајазит већ постоји, излишно је да то понављам…Ја не желим да владам самозван, него- позван!“ / стр.57/
И признаје искрено Саадију.
„ Чини ми се да је лакше да ноћас умрем на својој земљи, издан и заборављен, него да се сутра упуштам у преговоре, свазе, надмудривања. Нисам ја за то створен.“ / стр.74/
Било је нечег сулудог у његовој тежњи да заборави реалност и истину.
„ Џем – бриљантни мезимац судбине- упорно је веровао да је стварност дужна да се повуче и подари му невероватну победу.“ / стр.60/
Сматрам да је ова особина Срба довела до наше данашње трагедије.
Ми и даље, упорно и тврдоглаво срљамо у пропаст, јер верујемо да је стварност дужна да се повуче пред нашом истином и нашим жртвама.
Тако, браћо и сестре Срби, свет не функционише.
Морамо да се променимо или ћемо да нестанемо.
Исто онако како су нестали наши древни преци Винчанци, људи добре душе и чистог срца, који нису могли да се уклопе у преваре, насиље и подлости освајача из гвозденог доба.
Промена значи да се не такмичимо са њима у злу, јер ми их не можемо да победимо у смишљању и чињењу зла, него да чувамо нашу доброту, племенитост духа и љубав према заједници, али уз одбрану наших државних и националних интереса.
Сматрам да је то могуће.
Ништа им не верујемо.
Ако одговара нашим националним интерсима, онда можемо да радимо са њима.
То је једини излаз из наше данашње историјског понирања и нестајања.
Џемова тетка признаје:
„ Некада сам веровала да волим Џема као неког из нашег рода ко највише обећава.Сад се већ не варам : волела сам га управо зато што је тако мало наликовао на све нас.“
Србски ген је био јачи од гена Освајача.
Египатски султан Каитбај је објасни суштину трагедије Џема.
„ Несрећа султана Џема имала је корена у томе што је ПРЕВИШЕ БИО ЧОВЕК“ / стр.82/
Тешко је у зверињаку опстати, ако си превише човечан, јер тада те сматрају за наивну будалу.
Пјер д*Обисон, велики мајстор Реда Светог Јована Јерусалимског, чувар Џем султана на Родосу, објашњава оно што Срби ни данас неће да схвате :
„ јесте ли запитали чему Рим дугује за своје владање, ненадмашно по трајању? Управо овоме : могућности да увек ТРЕЗВЕНО оцени стање и смисле НАЈПРИКЛАДНИЈЕ деловање или противделовање.“ / стр.113 /
Проблем Срба је што не знају трезвено да оцене своје историјско стање.
Наиме, ми односе са другим државама и народима сводима на осећања, уместо на интересе.
Срце надвлада разум и зато доносимо погрешне одлуке.
Исхитрене, штетне и бесмислене.
Не умемо да смислимо најприкладније деловање, што нас води из трагедије у трагедију.
Данас је то толико јасно да постаје билошки опасно за наш опстанак као народа.
Нисмо схватили како свет функционише : „ тамо где не звецка гвожђе него злато, сила је немоћна.“ / стр.169/
Последњи Србин који је то разумео је Стефан Немања.
Песник Саадија, грађанин света, замишља како би изгледала владавина Џем султана :
„ Замишљао сам Џемову владавину као непресталну свечаност напретка….Ово столетно врење духова мора једнога дана довести до нас, управо ту на Исток, некаквог невиђеног и непоновљивог владара који ће утрти пут овој вишевековној жеђи.Може ли провиђење наћи бриљантније оруђе од песника Џема.“ / стр.127/
Сан да песници владају светом се није остварио.
Влада највећи људски олош, који цивилизацију води у нестанак.
Да ли нас је столетно врење духова довело до Истока.
Који се пробудио и побунио против умирућег Запада.
Који је то владар који ће утрти пут вишевековној жеђи?
Да ли се појавио или га чекамо?
Џем није добио своју прилику.
Пјер д*Обисон признаје да се Запад варваризовао и да је изгубио своје првенство.
„ Док је на Западу мало који краљ познавао писмо, владари не само у Византији него и у њеним изданцима попут Бугарске или Србије, бивали су песници и књижевници.“ / стр.141/
Шта би рекао данас, када би видео наказне креатуре Бајдена, Сунака, Шолца или Макрона?
И онда нам саопштава сурову истину :
„ Али, ми смо морали да знамо шта су то Византија и Балкан, јер су нам СМЕТАЛИ.“
Сметали?!?
Права реч!
Ништа се није променило.
Византија више не постоји.
Балканске државице су се покориле пред америчким корпоративним фашизмом.
Остала је само Србија, која им смета.
И сви проблеми настају из тог историјског сметања.
Које је непромењено.
Само је мржња све већа.
Пјер д*Обисон увиђа где је главни проблем пропасти Запада.
„ Можда је одзвонило читавом хришћанском свету; можда му је време да заврши под копитама антихриста, кад је већ толико ОГЛУПЕО и УТОВИО се.“ / стр.164/
Можда?
Можда је данас дошло то време?
Једног дана је морало да дође.
Па, шта онда кукате?
Нема кукања!
Морате да разумете доба у коме живимо.
И морате да се узвисите изнад пропалих Западних вредности, које су га уништиле.
Важно је да их одбацимо на време, како нас не би уништиле.
„ Шта бисте хтели, најједноставнија слика људског друштва је ова : свако проживњава зло које чини другоме, и сам трпи зло које чине други. А једина нам је тежња да поднесемо мање зло одонога које чинимо.“ / стр. 165 /
Спас, дакле, није у мањем злу.
Мање зло је исто зло.
То је порука оним лаковерним и поводљивим који излазе на лажне и намештене изборе, учествујући у кршењу устава, закона и поштених изборних принципа бирања.
Они, заправо, дају легитимитет и легалитет злу.
То је погубно.
Треба срушити систем који ствара зло.
То је, господо другови, суштина.
На томе морамо да радимо.
Нажалост, ми на томе не радимо, јер нисмо доспели до те свести.
Већина је још уверена да је добар избор – мање зло!
Зато – НАТАПАМО!
Све док не савладамо зло.
Бајазит одлучује да пола годишњег буџета царства подари Реду Св. Јована, како би Џема држали код себе, у златном кавезу, да не угрози његову владавину и објашњава свој стратешки поступак:
„ …не плаћамо Џему нити за Џема.То злато, та нечувена гомила богатства, направиће оно што нису успеле чак ни Освајавачеве победе : ПОДЕЛИЋЕМО Запад! Свако ко се ослади нашим златом, постаће смртни непријатељ осталима; због тога злата острвиће се краљеви против Цркве: оно ће исплатити много смрти и много издајства.“ / стр.197 /
Стефан Немања је ово добро знао и примењивао.
Тако смо ОБНОВИЛИ независност државе и купили аутокефалност Цркве.
Србски владари последњих сто година су глупи и не разумеју како функционише свет.
О овим клошарима данас не вреди овде писати.
Џем је схватио свој положај и игру Западних моћника.
„ Ту сам им ја терет на савести, непрестално их терам да мисле како пропуштају свој велики случај – а такав се догађа једном у историји. То их остврљује једног против другог и против самих себе, док се боре између рачунице и частољубља, између жеђи за лаким интересима и жеђи за бесмртношћу.“ / стр.211 /
О сукобу папе, француског краља, немачког цара, угарског краља, покушају отмица, преузимања Џема као најважнијег адута у некаквом, никада не покренутом, крсташком походу против Бајазита, тајној дипломатији, издаји, подвалама, лажима, убиствима, љубавницама, злату и страдању можете да прочитате у овом одлично написаном роману.
Верујем да ћете пронаћи још доста података, које не могу да стану у једном кратком приказу ове књиге.
Београд, 7533.г. трешњар
