Početna Tekstovi ДУША

ДУША

5
0
SHARE

ДУША

 

Книн. Пијаца.

Лето 1941.године.

Кум Петрић, поштар.

Његов пословни мото.

„ Јеба политику, живиа бакшиш!“

Професор, жупник и два угледна господина.

Изненадни сусрет.

 

„ О, шјор Петре, мој добри берекину, здрави били, је ли дома све здраво?“

„ Је, вала, је, шјор професуре. Вала Богу и Светоме Сави, сви су преуба.“

„ Е, липо, липо. Нека је дома све преуба. Та виде ти, драги мој, кака су вримена. Здравље је данске најважније, мој липи пошћеру. Бештије играју  светске балоте, а ридикули постали велики госпари. Неће се ова спиза добро завршит. Не, не…

„ А, шта ја знам, шјор професуре, неук сам човијек.Ђе ћу се ја о политики забавит. Нека њоме баратају паметне главе.Немам уру едну засе.“

„ Не, не, тротуле мој! Ако триба да се спасиш зла, онда ти мораш прећ нама католицима и у праву виру се вратит, зар не пресвитли жупане?“

„ Липо би то било, пофесуре! Баш липо. Ваља се окренут од јереси.“

„ Ајме, мени, јађеноме! Ма, ђе ћу ја своју вијеру прађетовску мијењат.“

„ А што  не би миња?  А! Ниси багав! Ниси цукун! Државна служба је у питању. Е, мој Петре, државна плаћа! Шолди! Данаске ни добро остат без држвни шолди. Вилика је то шћета, зар не мој Стипе?“

„ А.. да…вилика…вилика.“

„ Асти га! Видиш, мој Петре, барба Стипе се слаже. Нимаш се шта двоумит.  Ниси ти дишкуло! Ми гарантирамо за те.Него да ми фатигамо на томе. Када нам ваља причест направит и нову виру узит, је ли тако велечасни?“

„ Је, је. Ни триба губит вриме…Ја то морем ома скончат“

„ Е, људи честити и поштени, вала вам и евала!  Пријатељи моји добри! Моји спасиоци у вијери и знању, вала вам што мене, јадна, неписмена и неука, оћете избавит несриће. Како да вам се одужим за ту вашу доброту и племенитост, браћо моја у Христу? Ја сам вољан да урадим све што ви речете да је добро за ме, али има само један промблем……

„ Каки проблим? Нима никакав проблим, зар не пресветли?“

„ Нима, нима! Све моремо ома ришит!“

„ Ма, јема промблем, јебем му миша! Не знам како ћемо то ријешит…“

„Ма, каки проблим, мој берекин? Дај рици нама да ћујемо. Ми ћемо тај проблим ришит, је ли тако жупниче?“

„ Е, тако је! Моремо све ришит“

„ Ето видиш, жупник ће све ришит. Каки је то твој проблим?“

„  О, вала вам браћо моја и пријатељи, комшије и кумови, онда ми је много лакше да вам све речем. Ви сте у праву, јест Богу ми, ево, крстим се су три прста. Нека ми је Бог и Свети Сава сведок,  да желим да урадим све што  велите и да спасим државну службу, да спасим моју чељад и да пређем у католике, али мора пречасни жупник нешто да испуни, мора…“

„ Жупник ће све испунит, зар не пресвитли оче? Све ћемо то сридит, липи мој. Ништа ти не брини, шјор Бепо ти даје своју рич! А рич је у мене свитиња! Свитиња!“

„ Ја ћу све учинит, због професура. Ни никакв проблим.“

„ Рици мој мештре, шта триба наш жупник да уради за тебе?“

„ О, вала вам браћо моја и пријатељи, види се да сте домаћини и добри ришћани. Е, вако, да вам сада речем. У нас православаца је таки неки обичај да дијете, када се крсти, отвори уста и наш поп му три пута дуне у уста да му удане у тело душу  православну….“

„ О, липо,липо. Тако и триба!“

„ Тако сам ја кршћен. И сада је ту тај мој промблем“.

„ Не разумим , каки је ту проблим? Разумите ли ви, велечасни?“

„ Не, не разумим! Нека нам шјор Петар објасни“.

„ Ево,  вако,  ома ћу вам рећи ђе је мука. Сада је у мени тај наша православни дух. У мом тијелу и души, је л тако?“

„ Је, тако је!“

„ Е, виде саде. У мене је тај православни дух  уша  и ја  сад морам да га избацим из себе , је л тако?  Да би уша ваш католички дух, је л тако, јеба га ја?“

„ Е, тако је. Тако је шјор Петре!“

„ Немре да ми уђе ваш католички дух, ако не ишћерам овај православни из мене.“

„ Је, је! Тако је! Ем ти Госпу, тако триба!“

„ Не мерем ја, нико и ништа, гољо, поштарчић, чобанин са Орловице, да носим два духа у себи, је ли тако, јебем му миша, а?!?“

„ Е, тако је, мој липи шјор Петре. Тај се православни мора ванка избацит и ти да примиш праву виру“.

„ Ванка мора, ванка!“

„ Ето, браћо моја, ви  се сви љепо сложисте. Е, ту је саде мој промблем“.

„ Ма какви проблим, Госпе ми свите, ја ту не видим никаки проблим. Ванка са тим православним духом. То ни никакав проблим, је ли тако велечасни?!

„ Ни проблим! А ћа би биа проблим? То се море лако урадит…“

„ Муре?!? Па, онда смо све ријешили, браћо моја у Христу. Живли! Живли били! Све смо ондак ријешили!“

„ Ришили, ришили, шјот Петре.“

„ Е, мој жупниче, мој сретниче! Мој мајкане, мој ранкане! Мој јуначе, мој вуњаче! Што не мога, нећак ти помога!  Дођде вамо, мој духовниче, да се ја скинем и да ишћераш нечасну православну душу из мене“.

„ Не разумим, извините, шта треба да радим?“

„ Шјор Петре, а ти си брзо донија одлуку? Шта триба жупник да ради, не разумимо?“

„ Како, побратиме и шјор професуре, шта да ради? Како шта да ради? Јеси ли река да морамо избацит православну душу из мог тијела?“

„ Је, рика сам“

„ Је ли жупан приста?“

„ Је, приста је!“

„ О, народе! Јест ли чули? Сада ће жупник да ишћера православни дух из мене и онда ћу ја да примим католичку вијеру у чисту душу, је ли тако шјор професуре?“

„ Је, је, тако је! Али, не разумим, шта триба жупник да ради?“

„ Како не разумиш, мој професуре?!? Како не разумиш, срећа ти пијевала?!? Ја ћу се сада ође скинут, ево ође, пред овим цијелим народом на пјаци. Скинут го! Ко од мајке рођен, да примим нову вјеру у себе…“

„ Овди да се скине?!? О, Госпе моја, манита човика! “

„ А, шта смета , мој жупниче?!? Ја ћу се саде скинути го и сагнућу се, нагузит, а ти, жупниче, клекни испод мога пркна да из све снаге дунеш оздо, пири што јаче муреш, да ишћераш православну душу на моја уста, куда је ушла, да онда, очишћен од православља, примим католичку вијеру и да…..“

„  Марш! Куш! Мулац један, да би ли мулац! Марш, бештијо! Влах, проклети! Арештат тебе триба! Арештат!“

Господа побегоше.

Кум Петрић се више није враћао у Книн у службу.

Читав рат је провео радећи своје њиве.

Када би га мештани знатижељно питали како је изгубио  државну службу, мрмљо је себи у браду :

„ Јеба ти бакшиш! Бијежи, срећо муја, од велке политке!“

Београд, 7531.год. гумнар, дан други  / из приче „ КУМ ПЕТРИЋ“/

SHARE