Početna Tekstovi ДУПЕГЛАВЦИ

ДУПЕГЛАВЦИ

7151
0
SHARE

ДУПЕГЛАВЦИ

 

Амбициозни родитељи уче своју децу :

„ Гледајте своје дупе!“

Амбициозна деца амбициозних родитеља слушају своје успешне родитеље.

Пут ка успеху води преко велике амбиције и гледања свога дупета.

Тако амбициозна деца амбициозних родитеља постају – дупеглавци.

Односно, размишљају дупетом и тако се понашају.

 

Увлачење и гужење постају њихове карактерне особине.

То значи да се кроз живот иде искључиво незамерањем која мора бити у функцији гледања свога дупета.

Не замерате се моћнима, јер је то сулудо ризиковање, пошто их не можете да промените.

Отуда се према моћницима понашате тако да из односа са њима извлачите што за себе веће користи.Спремните сте да им служите и да се покоравате.

Али, према онима који нису моћни, у стратегији гледања свога дупета, нисте некултурни и безобразни, него хладно и пристојно удаљени, не понижавате их и не вређате их, јер, ко зна шта носи време, они једног дана могу да постану моћни.

 

Суштина понашања деце дупеглаваца огледа се у томе да они врло рано науче да калкулишу где имају користи и где тренутно немају користи, али  никада и нигде не затварају врата дупетом, јер им дупе служи уместо главе.

 

Тако деца дупеглавци под добрим подразумевају само оно што је корисно за њих лично.

Искључиво што је у њиховом личном интересу.

Ако нешто није у њиховом интересу, то није добро.

Суженом свести дупеглавци постају велики проблем за заједнцу.

Временом постају проблем и сами себи.

Када схвате да су погрешно васпитани, обично буде прекасно.

Сурови рачун за наплату стиже.

 

Принципи заједнице су потпуно супротно принципима дупеглаваца.

Заједница почива на моралу, духовним вредностима и давању.

Међусобне везе у заједници су чврше уколико су принципи заједничког добра успостављени изнад личних принципа вредности сваког појединачно.

Замислимо стање заједнице у коме би сваки родитељ учио своју децу да гледају своје дупе.

Заједница дупеглаваца није могућа.

 

Отуда амбициозни родитељи праве велике грешке када уче децу да гледају своје дупе.

Краткорочно та деца успевају гледањем свога дупета да се пробијају кроз друштво, лактањем, увлачењем, отимањем, гурањем,гажењем, наметањем и борбом да се  увек буде популаран и у тренду, али, дугорочно гледано, таква деца су сигурни губитници, јер таква животна философија на дуги рок није одржива.

Није одржива јер се увек може наћи већи и моћнији дупеглавац који ће да покори малог дупеглавца.

Односно, одржива је само уколико остају да живе сами или, ако, пак, нађу особу сличног менталног склопа, ако заједнички раде на гледању свога дупета, онда остају изоловани од заједнице.

На дуги рок се, дакле, све поравнава и долази на своје.

 

Суштина очовечења савремене индивидуалне потрошачке цивилизације  и једини пут нашег спаса из цивилизацијског пропадања је у томе да нестане филозофија дупеглаваца.

 

У филозофији гледања свога дупета не можете да имате пријатеља.

Пријатељство директно негира себичност дупеглаваца.

Ни у браку се не можете скрасити, јер брачни односи подразумевају међусобно толерисање, попуштање и налажење компромиса за различитост.

Дупеглавци су размажени скотови који  слушају искључиво себе и самозадовољавају се тако  да свет око себе подређују своме дупету.

Технички гледано, гледање свога дупета је једино могуће ако имате некога иза себе који ће вам држати огледало да осмотрите своју позадину или ако се огледате у очима оних који вас следе и који вам се диве.

 

Пошто су очи огледало људске душе, поглед из дупета је увек мрачан и без икаве духовне перспективе, јер се све завршава опсесивно-конклузивним буљењем у дебело црево.

Узгред, назив за задњицу –буља – потиче  управо из ове позиције гледања- буљења у мрачне дубине наше утробе.

 

Човек се уздигао својим мозгом и размишљањем изнад животињског света.

Развили смо се као врста способношћу да расуђујемо и да говоримо.

Данас величати филозофију гледања свога дупета представља еволуцијски повратак у животињски свет.

Отуда је наш задатак да одбранимо људску заједницу од срозавања и уништавања.

 

Родитељи који нису амициозни уче своју децу :

„ Волите друге људе  и чувајте заједницу.“

Заједницу чувају доброта и поштење.

Ако поставимо заједницу изнад гледања властито дупета, онда ће свима у заједници бити боље.

Када је свима у заједници боље, онда је и мени, природно, боље.

Не могу да будем задовољан и испуњен, ако заједница није задовољна и испуњена.

Ако људи у заједници гладују, не могу да се лече, немају посла и сиромашно живе, онда  на можемо ни ми да будемо срећни зато што смо обезбедили своје дупе.

Срећи људи су само дупеглавци.

 

Проблем родитеља добре деце је у томе што их нервирају дупеглавци.

Немојте да се нервирате.

Не можете да их промените.

Сваки покушај је губљење времена.

Пустите их нека време ради против њих.

Користитите време да уградите трајне вредност заједнице у душе ваше деце.

Тако им помажете да постану зрели људи.

 

Добри људи стварају добру заједницу.

Нема предаје у борби Добра и Зла.

Негујете доброту и поштење код своје деце.

Тако сте им обезбедили духовни мир.

А то дупеглавци не могу да купе.

 

Београд,15.11.2017

SHARE