Početna Sadržaj Komentari Dužničko ropstvo

Dužničko ropstvo

799
0
SHARE

Uporno pokušavam, evo već šesta godina, od trenutka kada smo mi, građani, prevareni oktobarskom kontrarevolucijom, kada su pohlepni,prevrtljivi, nesposobni i pokvareni opozicioni lideri preoteli vlast radi zadovoljenja svoje gramzivosti i bolesne sujete; uporno ukazujem da upadamo u – dužničko ropstvo. Nažalost, moje reči su ostale bez odjeka.Vlast nema sluha ,niti interesa, da dozvoli stručnjacima da iznesu svoju kritiku. Javni servis je potpuno zatvoren za sve nas koji drugačije mislimo.Vlada paničan strah kad se pomene moje ime. Ako izuzmemo nekoliko, uglavnom starijih profesora univerziteta, ostala pseudoelita je dobro plaćena da korača rame uz rame sa birokratama iz vlasti koji dosledno sprovode potpuno pogrešan neoliberalni program. Taj koncept će uništiti našu privredu. Provizije koji uzimaju predsednici vlada, ministri i ostala bulumenta političkih skotova, suviše su male prema istorijskoj šteti koja se nanosi Srbiji.

Ali te društvene štetočine o tome ni ne misle. Pošto nemaju nikakve istorijske odgovornosti, Koštuničin pokušaj da izigrava državnika je podla prevara, zadovoljavaju se sitnim provincijalnim nagodbama i trgovinama sa najmračnijim političkim ološem, samo da bi produžili vreme plačke. Jer pljačka je još uvek u toku. O tome najbolje govore rezultati svih navodno demokratsko-reformskih vlada do danas. Ti rezultati su porazni. Pogledajmo kako to izgleda na primeru spoljnog duga zemlje. Dakle, dug je na kraju 2000 godine iznosio – 10,830 milijardi$, 2001- 11,125 milijardi $,2002 – 11,180 milijardi $, 2003 – 13,575 milijardi, 2004- 14,099 milijardi $ i krajem 2005 – 15,467 milijardi $, da bi se krajem aprila 2006 dug popeo na rekordnih 17,091 milijardu $.

Ako znamo da su se sumnjivim sporazumom o otpisu Pariskog i Londonskog duga, gde smo pristali da platimo glavnicu i redovne i zatetne kamate u vreme sankcija, kada nismi imali nikakve mogućnosti da svoje obaveze na vreme servuisiramo, a što su neki predstavnici nove vlasti dobro unovčili, ako znamo da je tim lošim sporazumom otpisano 66% duga, što iznosi 4,6 milijardi dolara, onda dobijamo računicu da su nas reformatori za pet godina i četri meseca zadužili više od 100% duga koji je napravio mrski despotski režim koga su građani sveopštim ulučnim demonstracijama srušili. Tako je dug po stanovniku krajem 2000. u iznosu od 1444 $, narastao u aprilu na 2279 $.Interesanto je da nas je poslovno neobavešteni Koštunica za dve godine svog trgovanja sa svim i svačim zadužio skoro 6,5 milijardi dolara. U 2004 godini Koštunica nas je zadužio 2,153 milijardi $, tokom 2005 svih 2,623 milijardi $, a samo za prva četri meseca 2006 iznos od l,624 milijarde$. Tokom 2005 godine vratili smo 727,61 milion $ iz novih uzetih kredita.

Srpska privreda nema izvoznu snagu da vraća takva zaduženja, pa je Koštuničin kabinet nastavio staru tradiciju zaduživanja koju su praktikovali i Diktator i Despot. Nažalost, lažne demokratske snage ništa nisu naučile od učiteljice života i nastavljaju pogubnu politiku uništavanja države. Ne samo da pljačkaškom privatizacijom rasprodaju strateške grane u državi, nego povećavanjem i nagomilavanjem dugova pretvarju nas u robove.

Ko će da vraća ove dugove? Na ovo ključno pitanje nema odgovora. Pojedinci iz vlasti kradu gde stignu i nemaju vremena da se bave ozbiljnim državnim pitanjima. Narod je prevaren, ogorčen, siromašan i uporno pokušava da pronađe neku novu altrnativu. Ali poverenje se teško stiče. Narod nikome više ne veruje. Oni koji hoće da pridobiju poverenje građana moraju da pošteno delaju i da govore istinu. Bez obzira koliko ta istina bolna bila, moramo našim građanima da je saopštimo.Prema poslednjem scenariju MMF na ime otplate duga treba da izdvojima u 2006 – 1,779 milijardi $,2007-2,473 milijarde $, 2008- 3,079 milijardi$, 2009 – 3,569 milijardi $ i 2010 neverovatnih 3,816 milijardi $.Kako ćemo vratiti te dugove? O tome nema nikakve rasprave. Nema rasprave ni među strućnjacima. Medijski eksperti učestvuju u krađama i nemaju vremena da se bave državom.

Nijedna zemlja u tranziciji nema takav problem kao što ga ima Srbija. Problem je ogroman i samo neka nova vlast, koja je sastavljena od iskusnih stručnjaka, moraće da krene sa rešavanjem nagomilanih dugova. Kao vratiti dugove kada je srpska privreda nepokrenuta? Statističkim falsifikovanjem se ne može pokrenuti privreda. Potemkinova sela ne donose bolji život građanima. Kako vratiti dugove kada pravimo spoljni-trgovinske deficite? Deficit razmene sa svetom za prva četri meseca dostigao je već 2 milijardi $, znatno više nego godišnji deficiti koje je pravio Despot. Prošle godine imali smo rekordan deficit od 7,5 milijardi dolara. Ukupni trgovinski deficiti od dolaska lažnih demokratskih snaga i samozvanih eksperata bez radnog iskustva do danas dostigli su 27 milijardi dolara. Toliko je deviza otišlo iz zemlje, što znači da se zadužujemo da bi sve siromašniji građani kupili na kredit potrošnu robu iz uvoza. Nerealan devizni kurs, precenjeni dinar stoji isto kao i znanje eksperata, stvara takvu mogućnost da je svaka roba iz uvoza jeftinija od domaće. Zašto bi proizvodili kada možemo da uvozimo, krilatica je neoliberala na vlasti kojima je Koštunica prepustio uništavanje države.

Ali računi brzo dolaze na naplatu. Razvijene zemlje ne interesuje ko je koga ubio u Srbiji, koliko politička oligarhija krade, kako se bogate tajkuni ili ko će vladati dršavom, njih samo zanima da se krediti vraćaju na vreme i da njihove kompanije plasiraju robu po najpovoljnijim uslovima. Međunarodna birokratija će podržavati svakog na vlasti koji sprovodi njihove interese, bez obzira na ideologiju koju te političke snage plasiraju u javnosti. Politika mora da bude u ineresu multinacionalnih kompanija i njihovih međunarodnih inkvizitora koji uteruju demokratiju u kosti sve siromašnijim građanima.

Ali to je njihova vekovna politika prema nama. Nisu, dakle, oni problem, nego se problem nalazi u našoj kući. Mi smo sami krivi za sve što nam se dešava. Nevolja koja će uslediti neće pogoditi međunarodnu birokratiju. Neće pogoditi tajkune i njihovu političku oligarhiju. Građani Srbije će morati da plate sve te dugove. Platiće sve do poslednjeg centa. Kreditori nikome ništa ne opraštaju. Ako ne budemo imali novca, uzeće nam imovinu. Tako ćemo postati robovi u sopstvenoj zemlji. Radićemo na imovini koja je u vlasništvu stranaca. Izgubićemo i nezavisnost. Siromaštvo i nezaposlenost će rasti. A onda, iz istorijskog iskustva, sledi – revolucija.To je izvesno. Okrećemo se neprestalno u krugu. Sve dok se ne opametimo.

SHARE