Početna Tekstovi ДРЖАВНИК

ДРЖАВНИК

5134
4
SHARE

ДРЖАВНИК

 

Најтежи посао је бити државник.

Државник је политичар који успешно управља државом.

Државу сачињавају сви њени држављани.

Који могу да живе у самој држави или ван ње.

Али, државник мора да брине о свима њима, без обзира ко где живи.

И мора да води државу у интересу свих  грађана.

Пошто милиони грађана живе у некој држави,  одговорност државника је изузетно велика.

Његове погрешне одлуке могу да нанесу штету милионима људи.

Штетне одлуке државника могу да нанесу велике невоље новим поколењима.

Али, истовремено, те штетне одлуке могу да обесмисле и жртве, одрицање и велики рад и муку наших предака.Који су се жртвовали да бисмо ми имали своју државу и да говоримо нашим матерњим језиком.

Отуда, грађани морају бити јако обазриви у одлуци коме поверавају управљање државом.

Нажалост, грађани су јако немарни у том свом демократском праву да изаберу своје најбоље и најумније људе за државнике.

И због тих неразумних одлука државе и народи пропадају.

То се Србима десило у последњих три деценије.

Немамо умне и одговорне државнике, него Србијом управља острашћени политички олош.

Пилот може, својом грешком, да доведе до трагедије и погибије неколико стотина људи.

Грешке хирурга односе неколико десетина живота за његов радни век.

Неколико стотина људи може да страда у једној смени у рударском окну.

Али, једна погрешна политичка одлука државника може да доведе у невољу милионе људи.

Када је тако велика одговорност државника, онда је несхватљиво да грађани пристају да на изборима за председника државе гласају за дилетанте и ниткове.

Да ли би тешко оболели пацијент пристао да га оперише лекар стажиста?

Коме сте спремни да оставите кључ од стана када кренете на летовање?

Када вам је тешко и када вас море бриге, коме се поверавате?

Све је, ипак, у поверењу.

Бити државник значи имати поверење већине грађана да тај кандидат за председника има знање и способност да управља државом.

Држава је организовани и сложени ситем, који захтева добро обученог човека са знањем, способностима и вештинама да може да управља тим сложеним системом.

Кандидат за управљање државом мора, пре своје кандидатуре, да достави грађанима на увид своје стручне референце из којих ће грађани моћи да виде којим системима је кандидат за државника претходно управљао и шта га квалификује да буде кандидат за председника државе.

Референце кандидата за државника су потребне да би се кандидат могао да квалификује да конкурише, заједно са другим квалификованим кандидатима, да може да води државу.

Ако кандидат нема потребне квалификације, он не може да буде државник и не може да управља државом.

На слободним и демократским изборима грађани ће одлучити који кандидат за државника има боље референце и који им кандидат улива више поверења.

Шта значи када се нека популарна личност из јавности кандидује за председника државе?

Нека старлета је популарна, да ли она треба да буде председник државе?

Исти случај је са спортистима, глумцима или певачима.

Зашто функцију председника државе толико унижавамо и обезвређујемо?

Упоредимо ту функцију са, рецимо, функцијом председника неке банке.

Банка је сложен финансијски систем и урушавањем велике банке може опасно да се угрози кредитно-монетарни систем неке државе.

Клијенти и комитенти, штедише и предузећа, могу претпети значајне губитке због нестручног вођења банке и то може да уздрма финансисјку стабилност саме државе, јер су финансије крвоток у државном организму.

Отуда, због заштите жирих државних интереса, постоје законски прописи ко може да управља банком, које стручне квалификације мора да има и Централна банка издаје писмени цертификат да тај кандидат може да управља капиталом банке.

Наравно, кандидат мора да достави и здравствени картон и извештај лекара.

Акционари банке бирају председника банке на основу свих референци које су им доставиле  кадровске стручне службе банке, које обрађују приспеле кандидатуре и селектирају саме кандидате, избацујући из надметања оне који незадовољавају успостављене стандарде банкарског пословања.

Акционари банке слободно бирају председника банке на основу његових референци, изнетог менаџерског програма и утиска кога оставља на разговору са главним акционарима у банци.

Све сте ово знали, зар не?

Нисам вам ништа ново открио.

Само сам желео да вас подсетим на неопходну ПРОЦЕДУРУ за избор председника банке. Процедуру која захтева да кандидати поседују РЕФЕРЕНЦЕ.

Ако ово знате, као што тврдите, онда вам постављам питање које ме вечито мучи – зашто је тежа процедура за избор председника банке, овај пример који сам  управо навео, него процедура за избор председника државе?

Зар председник државе није важнија, одговорнија и тежа функција, него управљање једном банком, маколико банка велика била?

Предстојећи председнички избори ће показати сву апсурдност наше политике.

Како данас ствари стоје имаћемо око тридесет кандидата за председника државе.

Дакле, тридесетак људи је уверено да они могу да управљају сложеним системом званим држава и да одлучују о судбини 7,1 милион грађана Србије.

Шта те самозване државнике препоручује за ту државну функцију?

Ништа.

Сви они немају никакве стручне референце да би се кандидовали за вођење државе, рачунајући и садашњег председника државе, неписменог Неверног Тому, који је на то место дошао без икаквих квалификација и који је свој посао толико лоше радио да је на сваком месту брукао Србију и сви смо морали да се стидимо због његове тупости и затуцаности.

Плаћени политички аналитичари ће рећи да кандидати мисле да могу да воде државу и да имају право и слободу да се кандидују за државнике.

Моје питање гласи – а зашто се  ти ликови не кандидују да буду, рецимо, посматрајући наш изнети пример, председници банке?

Или, зашто се не кандидују да буду директори хирургије на Клиничком центру Србије?

Или, зашто се не кандидују да буду пилоти?

Или, зашто се не кандидују да буду архитекте на неком великом грађевинском објекту?

Када овако стручно поставимо питања функционисања државе, када државу посматрамо као најсложенији организациони систем, онда је потпуно природно и нормално, логично и разумно, да државом управљају људи који су компетентни, који су већ управљали великим системима, који су искусни, који имају стручне референце, који су признати у струци, који су доказани, који су лиценцирани, који су проверени и који су ментално здрави и способни да управљају са 7,1 милион грађана Србије.

Нажалост, политика у Србији је постављена тако да државом управљају нестручни и ментално оболели политичари.

И то је главни узрок наше пропасти, која се, нажалост, још није завршила и која се наставља, све дотле док буду овакви политички идиоти и инфантилни пробисвети тежили да постану државници.

Када се неко сам кандидује за председника државе, када сам себе подржава за ту високу јавну функцију, то је онда сигуран доказ да је поремећена личност , егоманијак и да је опасан по интересе јавности, јер срозава углед и значај функције председника државе.

Када такав лудак крене у политичку кампању, онда се такав пацијент мора сместити на психијатрију, где му је место, уместо што својим лудилом на телевизији вређа достојанство грађана Србије.

Међутим, политика у Србији се води из психијатријске клинике.

Отуда намера режима да све више пацијената гурне у председничку кампању.

То исто је радио и Милошевић. Обесмишљавао је изборе и државне функције.

Али, проблем није у Драмосеру, који понавља исту ту политичку матрицу и који спрема на пролеће политички циркус са играњем и певањем, где ће он да однесе, како рачуна, убедљиву победу.

Проблем је у оним политичким патуљцима који се сами кандидују.

У свима који пристају на ту намештену и покварену игру без граница и пресрећни су што, за шаку прљавог и украденог новца, изигравају кловнове у овој политичкој менажерији.

Проблем је што ти политички идиоти немају никакву историјску одговорност према својој држави и своме народу.

Проблем је што своје џепарошке форе и фазоне продају за неколико наступа на националним медијима.

Проблем је што своју болесну сујету хоће да излече измишљеном улогом кандидата за председника државе.

Па, то ће им и писати у биографији да су били у трци за председника државе.

У општем спрдању и зајебавању, настављамо убрзано да тонемо и пропадамо.

Боље је да пропаднемо што пре, јер ћемо се пре суочити са реалним светом наше пропасти и пре ћемо кренути да се опорављамо, него да нас овако мрцваре и унижавају.

Предлагао сам за парламентарне изборе 2015. године да направимо ЈЕДИНСТВЕНУ ЛИСТУ и да направимо ПОЛИТИЧКУ ПЛАТФОРМУ, која ће се базирати на ПОЛИТИЧКИМ ПРИНЦИПИМА и НАЧЕЛИМА, где нећемо гледати своје себичне личне и страначке интересе, него ћемо, имајући историјску одговорност, да  подржимо ту нашу заједничку листу са новим, некомпромитованим, стручним и искусним људима, који ће се супроставити ауторитативном режиму култа личности помахниталог политичког лудака.

Нажалост, због похлепе паланачких патриотских политичара да остваре своје личне интересе, да се домогну парламета, да изигравају икебане у парламнету и да лече своју болесну сујету, нисмо успели да стигнемо ни до првог заједничког састанка, јер се тај политички олош уплашио да неко не сруши њихов монопол на патриотизам од кога они годинама уназад врло удобно живе не радећи ништа, него су умишљени да воде, наводно, неку велику патриотску политику.

Резултате такве накарадне политике данас видимо у раду октроисаног парламента.

Предлагао сам ове године, летос, када је било право време за почетак председничке кампање, да се окупимо на једном месту и договоримо о ЗАЈЕДНИЧКОМ ПРЕДСЕДНИЧКОМ КАНДИДАТУ, који ће бити нестраначка личност, угледни стручњак, признат у Србији и свету, који је урбана фаца, широко образован, прихватљив већини грађана Србије, који није политичар, који нема афере и који је ДОБРО ЛИЦЕ једне нове и ослобођене Србије.

Име тог нашег заједничког кандидата одредило би се после заједничких договора и предлога политичких покрета, невладиних организација и угледних јавних личности. Више имена би било у игри. Победио би онај који добије највише гласова и око кога би се направио стручан тим за победу на председничким изборима.

Само таквим тимским радом може да се победи овај сатрап на власти и да се Србија ослободи од политичког лудила.

Сматрао сам да је било  важно само да се прво окупимо и договоримо о начину нашег даљег политичког рада и деловања у обарању тоталитарног режима и победи на изборима над једним аутократом и психопатом.

Био сам спреман да сву своју енергију, углед у јавности и везе по свету ставим на располагање том стручном тиму и нашем заједничком кандидату.

И?

Шта се догодило?

Ништа.

Нико није био заинтересован да се системски и организовано иде на председничке изборе.

Сви су избегавали да разговарају о заједничком кандидату.

Сви су чекали неку своју прилику. Сви су нешто муљали и петљали.

Сви су шпекулисали и шибицарили.

Нисам могао да разумем то јајарање.

Једноставно, нисам из тог филма.

Зар интерес државе и нације није изнад наших  личних интереса?

Зар сви о томе толико не говоре? Пуна им уста родољубља и поштења.

Али, када се дође код конкретних разговора, све брзо пада у воду.

Сви праве калкулацију како да се добро препродају и удоме.

Данас су све маске пале.

Истина је болно сурова и потресна.

То морам вама, који пратите мој рад, да саопштим.

У Србији нема историјски одговорне елите која је спремна да се жртвује за спас државе и нације, која је спремна да државу заштити од лудила једног побеснелог егоманијака.

Немојте више да се лажемо!

То је наша политичка реалност.

И њу морамо да прихватимо.

Важно је бар да знамо на чему смо.

Обавио сам на хиљаде разговора. Пристао сам да се сретнем са свима који су ме контактирали и изразили жељу да помогну Србији у овом тешком историјском тренутку, када постоји опасност да изгубимо сувереност и да нам се народ исели из окупиране државе.

Многи запаљени појединци су долазили до мене успаљени и одлучни, спремни да погину за Србију, али су се још брже хладили и одлазили када су чули мој став да се залажем за Платформу, Принципе и Начела око којих морамо да се сложимо, да нема волунтаризма, да морамо добро да се организујемо и да тек после тога договора, ако будемо имали довољно квалитетних људи око себе, који ће чинити стручни тим, можемо организовано да изађемо на изборе и да позовемо разочаране, опљачкане и осиромашене грађане да тој новој политичкој опцији укажу поверење.

Долазили су и они који су причали о оружју и државним ударима, али је било јасно да су то провокатори, психопате, мастурбатори и кукавице, који су се плашили своје сенке, који на интернету под лажним профилима позивају на оружје и крвопролиће, док кликћу по комјутеру и самозадовољавају своју сексуалну изопаченост.

Политичком олошу, било да су власт или опозиција, одговарало је овако стање безнађа и апатије у Србији и на сваком месту су наставили да обесмишљавају дневну политику и настављали су да краду државу и народ.

Разочарани грађани су се све више повлачили из јавности, док су стручњаци и млади масовно почели да беже из несрећне земље која нема никакву перспективу са оваквом накарадном националном  политиком.

И тако Србија лелуја и пропада.

Господо другови, ово је наша стварност.

Туга, јад и чемер.

И шта сада?

Имамо само два решења.

Једно, да прихватимо овакву прљаву и лажљиву политику, јер не верујемо да може нешто у друштву да се промени, да пристанемо да нас краду и варају, да затварамо очи и да глумимо да ће све само од себе да се реши, да ће доћи неки политички месија који ће нас извести из садашње трагедије, да излазимо на изборе и да гласамо за мање зло, пристајемо  да будемо изманипулисани, да се не бунимо и да тако, срљајући и пропадајући, коначно банкротирамо и да изгубимо државну самосталност и независност и да наш народ буде расељен по читавом свету.

Друго решење, да не пристанемо, да се побунимо, да све одбацимо, да не гласамо за политички олош, да их презремо, да им се супроставимо, да одбијемо сарадњу, да одбијемо да гласамо , да не прихватимо њихову игру, да се самоорганизујемо, да се удружимо, да се повежемо, да просветлимо наш народ, да га поведемо, да му покажемо пут спасења, да му покажемо пут избављења, да будемо истрајни, одлучни, непоткупљиви, да се боримо до краја и да радимо на придобијању људи за нашу нову политичку идеју и за стварање нове друштвене заједнице.

Ова наша борба није спринт на сто метара, него маратонска трка.

Побеђују упорни, доследни и  они који имају политички занос.

Мислим да још увек није све изгубљено.

Грађани се све више буде. Од брзине њиховог буђења зависи наш успех.

Не можемо без критичне масе да кренемо у завршну победу.

Зато и пишем, објашњавам, тумачим и предлажем, чекајући нарастање те критичне масе, која може све да промени.

Улазимо у зону учесталих избора, јер садашње политичке странке и покрети немају никакво решење за излазак из ове пропасти.

Наше растакање и понирање се сигурно наставља.

Вођење државе је озбиљан, одговоран и тежак посао.

Државу могу да воде само државници.

Којих неће бити на пролећним изборним листама.

И које морамо заједно да нађемо и  подржимо.

Придржавајући се договорене политичке Платформе, Начела и Принципа политичког организовања и делања.

Уз услов да сви ми који ово покрећемо и који се јавно експонирамо не смемо да будемо на државним функцијама, јер тек тада показујемо да немамо никакве личне интересе у преображају друштва и спасу државе.

Тако се једино враћа изгубљено политичко поверење.

Које је неопходан услов за промену садашње политике.

Које је предуслов за моралну катарзу у друшву.

Без обннове морала у друштву нема спаса државе.

Београд, 28.12.2016

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE

4 KOMENTARI