DECENIJAMA nije bilo grada u Srbiji koji nije imao svoje autoprevozno preduzeće, a u poslednje vreme privatizacija ovih firmi postala je više nego aktuelna. U pojedine prodaje uključili su se i stranci, ali s privatizacijama velikih kompanija tek treba da se očekuje dolazak većih igrača. Zasada, najveće interesovanje vlada za „Lastom“, a merkaju je kupci iz Francuske, Velike Britanije i Izraela.
Jednim od naših najpoznatijih autosaobraćajnih preduzeća, „Lastom“, tek treba da se pozabavi izabrani savetnik za privatizaciju, konsultantska kuća BPI. Zasada je poznato da bi prodaja mogla da krene tek od leta naredne godine, a nije nemoguća ni varijanta u kojoj bi država pokrenula dokapitalizaciju umesto tendera. Do tada, na Beogradskoj berzi i dalje će se trgovati sa 35 odsto akcija malih akcionara „Laste“.
I pored atraktivnosti autoprevoznog saobraćaja, pojedine firme nisu doživele srećan nastavak priče. Tako je bilo sa užičkom „Raketom“. Pre propasti, ovo preduzeće je, posle „Laste“, bilo najmoćniji autoprevoznik u državi. Iako se 2002. godine od privatizacije mnogo očekivalo, novi autobusi blistali su kratko, a oko 800 radnika našlo se u teškoj situaciji. Pravog rešenja još nema. Malo je nade da će „Raketa“ ponovo postati ono što je nekada bila, uprkos tome što je Trgovinski sud u Kraljevu, nedavno, raskinuo ugovor o kupoprodaji sa Milošem Radenkovićem, koji je kupio „Raketu“ za 56,6 miliona dinara. Pre privatizacije, „Raketa“ je imala više od stotinu, a danas su ostala svega dva–tri autobusa. Njene firme „Promet“, „Autoremont“ i „Autosaobraćaj“ su, kao odvojene celine, potpuno ugašene, a svi objekti su pod hipotekom. Pored autobusa, izgubljene su i sve linije, a ostalo je oko 400 zaposlenih.
Definitivan krah „Rakete“ bio je u aprilu ove godine, kada su sudski izvršitelji zaplenili 23 vozila kako bi izmirili dugovanja za plate i doprinose radnika. Godinu pre, luksuzni autobusi, kupljeni na lizing, na koje su Užičani, doduše kratko, bili ponosni, završili su na – licitaciji. Zasada, putnike prevozi „Zlatan rajzen“, koji za mesečni zakup stanice plaća 20.000 dinara, a preuzeto je i 70 radnika „Rakete“.
I jedan od lidera autobuskog saobraćaja u Srbiji „Niš ekspres“ započeo je privatizaciju. Tender, međutim, nije završen.
– Agencija za privatizaciju raspisala je tender koji, po našem mišljenju, još nije okončan – kaže za „Novosti“ Zoran Jovanović, direktor „Niš ekspresa“. – Dokumentaciju je otkupilo više firmi, ali se samo konzorcijum naših radnika javio sa sopstvenom ponudom. Agencija nas je, međutim, odbila, gotovo bez obrazloženja, odnosno rekli su da naša ponuda nije dovoljno dobra.
Kako kaže Jovanović, prema zakonu trebalo je da nastave pregovore kako bi im ukazali šta treba da poprave u ponudi i da se sve okonča tek posle dodatnog pregovaranja. Međutim, toga nije bilo i zato su se obratili Vrhovnom sudu, a rešenje se očekuje. Tako, „Niš ekspres“ ne može da uđe ni u jednu ozbiljniju investiciju.
Ovo preduzeće poznato je i kao jedina saobraćajna firma koja prevozi putnike i proizvodi autobuse. Za vozilo visoke turističke klase „nibus 400“ prošle godine dobili su nagradu Privredne komore Srbije i Ministarstva trgovine „Najbolje iz Srbije“.
– To je i jedini autobus domaće proizvodnje kome su ovlašćene međunarodne laboratorije izdale potvrdu o homologaciji i uvrstile ga u red vozila s visokim stepenom bezbednosti – kaže Jovanović. – Umesto kupovine skupih vozila po svetu, danas sami proizvodimo, a sve se obavlja uz konsultacije s najpoznatijim evropskim proizvođačem autobusa „Mercedesom“. Kapacitet proizvodnje je stotinu vozila godišnje.
Jovanović ističe da se trude da što bolje sarađuju sa gradskom vlašću u Nišu, ali kada gradonačelnik putuje u Moskvu i tamo obilazi proizvođače autobusa, a nikad ne dođe u firmu koja je samo nekoliko stotina metara dalje od njegovog kabineta, i pri tom je za proizvodnju autobusa dobila nagradu „Najbolje iz Srbije“, onda nije teško zaključiti kakva je saradnja.
– Za koji dan, iz naših hala izaći će i prvi niskopodni autobus namenjen gradskom saobraćaju – kaže direktor „Niš ekspresa“. – Dve trećine tog vozila biće na visini od samo 30 santimetara od kolovoza, a kod prednjih i srednjih vrata pod autobusa biće na, približno, istom nivou s trotoarom. Najveći kraljevački autoprevoznik, doskora društveno preduzeće a sada akcionarsko društvo „Autotransport“, koje drži apsolutnu većinu lokalnih i međugradskih autobuskih linija, privatizovano je početkom juna. Mešoviti konzorcijum domaćih, ali i stranih kupaca sa Maršalskih ostrva, kupio je na tenderu ovu kraljevačku firmu za samo 120.000 evra, mada je obaveza kupca i da investira još 1,2 miliona evra!
„Autotransport“, inače, ima 628 radnika, 83 autobusa i 45 kamiona koji su u poluvekovnoj istoriji preduzeća prevezli devet miliona putnika i milione tona najraznovrsnijeg tereta, prešavši dva miliona kilometara. Ali, u tom poslu ostali su i veliki dugovi koji višestruko prevazilaze cenu s tendera.
– Privatizacija u našem preduzeću, zapravo, još nije okončana – kaže Zoran Jablanović, generalni direktor „Autotransporta“. – Trenutno je u toku raspodela besplatnih akcija radnicima, a tek posle toga uslediće formiranje skupštine društva i izbor upravnog i nadzornog odbora.
U susednoj Vrnjačkoj Banji jedino autobusko preduzeće ATP „Morava“, nekada poznato pod imenom „Autoprevoz“, kao jedno od najvećih u Srbiji, u „tranziciji“ je gotovo tri godine. Posle raskida kupoprodajnog ugovora s prvim kupcem i poništene privatizacije u martu 2005. godine, firma je više od godinu dana bila društveno preduzeće, a u maju 2006. godine 70 odsto akcija kupio je biznismen Ostoja Tegeltija.
Od januara ove godine „Autoprevozu“ je vraćeno i nekadašnje ime – ATP „Morava“, tako da preduzeće polako ponovo staje na noge. Danas, ATP „Morava“ ima 335 zaposlenih i 70 autobusa, a prosečna zarada u ovom preduzeću je, prema rečima Branka Smiljanića, pomoćnika direktora i koordinatora, oko 20.000 dinara.
Srbija, nezvanično, ima i kralja drumova Mileta Jerkovića, biznismena iz Novog Sada, koji je vlasnik čitave autobuske grupacije u kojoj su „Autobanat“, iz Zrenjanina, „Topolatrans“, iz Bačke Topole, „Sremekspres“, iz Sremske Mitrovice, „7. juli“, iz Šapca, i „Kulatrans“ iz Kule, a pre nepunih mesec dana pazario je i somborski „Severtrans“.
PONUDA I POTRAŽNJA
U NOVOM Sadu život prevoznika kroje ponuda i potražnja, a u ovom gradu posluju, ne računajući gradskog prevoznika JGSP “Novi Sad”, i još četiri prevoznika ATP „Vojvodina“”, „Ristić komerc“ i „Latković transport“. Grad je, kako ocenjuju stručnjaci, autobuskim linijama dobro povezan sa skoro svim destinacijama u Srbiji, ali i u inostranstvu.
– Sa Međumesnom autobuskom stanicom u Novom Sadu, koja posluje u sastavu JGSP “Novi Sad”, ugovore ima potpisano 136 prevoznika, kako iz Srbije, tako i iz inostranstva – kaže Živojin Mrkonjić, direktor udruženja „Pantrans“.
Problem, dodaje Mrkonjić, jeste i to što, na nekim pravcima, posebno do mesta u okolini Novog Sada, iako ima dovoljno linija, nema dovoljno putnika. On ukazuje i na problem nelojalne konkurencije linijskih taksista i „kombista“, koji sakupljaju putnike po stanicama, pre autobusa na redovnoj liniji. Najviše ih je na pravcima za Rumu, Bačku Palanku i Zrenjanin.
BEZBEDNOST I UGLED
– TRAŽIMO od Vlade da isključi haos sa drumova i da stvori ravnopravne uslove za rad svih prevoznika – kaže Zorana Jovanović, direktoa „Niš ekspresa“. – Neophodno je da država pojača kontrolu poštujući zakone koje je sama donela. Ima mnogo divljih prevoznika koji, bez znanja i tehničke opremljenosti, žele da se uključe u prevoz putnika. Oni snižavaju cenu karte, a putnik siromašnog džepa, koji nema dovoljno informacija o prevozniku, računa da je to dobro za njega. Međutim, kad zbog neispravnosti vozila ili drugih stvari dođe do problema, onda to utiče na ugled svih prevoznika.
E. V. N., 14. oktobar 2007
Večernje novosti
