ДРУГ ПРВИ
Пролеће 1986.г. Све више посла имам.Погодио сам тржиште.Обрћем све већи капитал. Дневни обрт је одавно прешао 50 милиона долара. Уговорам нове послове. Научио сам клијенте на профеионални однос, тачност, уредност, прецизност и коректност. Не стижем да одем на годишњи одмор. Тржиште се отворило. Све радим сам. Нико ми не помаже. Немам на кога да пребацим посао да бих отишао на одмор.Немам избора, остајем на тржишту свакога дана. Више не морам да зовем финансијске директоре великих предузећа, нити колеге из осталих југословенких банака, они сада зову мене када имају вишак слободних новчаних средстава.Сигурни су да ће новац добити на време и плаћену камату.Осећам да овај посао може да експлодира и да се развије још десет пута више. Имам идеје шта треба да радимо и да то остваримо. Али, моје идеје тешко пролазе. Замислио сам да направимо интерну Берзу у банци, где ће се трговати динарима, девизама, хартијама од вредности и робама. Нико нема слуха да подржи ту моју идеју. Старији директори, нарочито из филијала, исмејавају моје идеје. Немам живаца да са њима расправљам. Имам довољно посла и остварених резултата да на њих губим време. Када ме прозову, ја им ошто одговорим. Директно. Без задршке. Они сагну главе и повуку се у своје фиоке. Прегазило их је време. Слободног новца у Југославији има у изобиљу. Лежи по рачунима предузећа и банака данима и месецима.Тај новац мора да се окреће. Свакога дана. Свакога сата. Свакога минута. Сваке секунде!Мора да се плоди. Улагањем у привреду. Банка може најбрже да оплоди тај новац. Колико још новца лежи у „сламарицама“? Не могу да проценим. Вероватно много. Зашто тај новац не ставимо у обрт? Понудимо грађанима, рецимо, да делимо зараду у оствареном послу. Директори ме гледају као да сам полудео. Кажу да су то глупости. Одустајем. Не вреди да се убеђујем. Нарастајуће тржиште је најбољи доказ остваривости мојих идеја.
Зове ме секретарица заменика генералног директора банке да дођем у кабинет. Улазим. Заменик ми објашњава да је генерални директор Стеван Врапчевић у Њујорку у нашем представништу банке и да он мора сутра да иде на један веома важан састанак у Граду. Раправља се о реформи банкарског система у Србији. Састанак је сазвао председник Градког комитета Савеза комуниста Београда.Шта ћу вам ја на политичком сатанку комуниста? Полако, полако, није политички састанак. Позвани у сви банкари из Србије. Раправља се о предлозима за нови банкарски систем. Пошто ти имаш увек неке предлоге, пођи са мном да чујемо шта нам се спрема. Да ли могу да се јавим да говорим и нешто предложим? Па, овај, шта знам, мислим, овај, нема потребе. Дај да чујемо шта се спрема. Ја ћу пренети генералном, када се врати. Било би добро да изнесемо неке наше стручне идеје. Шта кажете? Немој, немој! Нема потребе! Идемо да чујемо шта нам спремају! Састанак ће водити једна врло важна личност. Говори тише. Прилази ми. Шапуће. Запамти, врло важан човек. Добио сам информације од мојих земљака да ће он укоро бити први у Србији. Први! Идемо да чујемо шта нам се спрема. Морамо да будемо врло опрезни. Врло! Подигне прст. Такав човек спрема неку велику ствар. Велику! Важну! Идемо заједно. Отвори добро очи и уши. Записуј! Памти! Генерални тражи тачне информације.
Улазимо на састанак. Пуна сала српских банкара. Наша банка има резервисано једно место у првом реду. Заменик седа у први ред, ја одлазим у последњи ред. Мој омиљени последњи ред из читавог мог школовања. Волим тај последњи, слободарски ред, јер сам имао увек преглед на сва дешавања у учионици. Састанак касни пола сата. Одложио сам све телефонске позиве и уговарања на тржишту за три сата. Ваљда ови неће да дрвене више од три сата. Нервозан сам што састанак на самом почетку касни. Мрзим када неко касни. Банкари касне! Људи око мене тихо причају. Шапућу. Али, разумем шта говоре. Долази партијска звезда у успону. Поверљив кадар. Проверен. Одлучан. Храбар. Одан човек партији. Кум и десна рука Ивана Стамболића. Човек који ће да промени Србију. Ускоро, за неки месец. Први комуниста Србије. На лицима људим видим страхопоштовање и неизвесност. Ко ли је тај лик? Погледам према вратима. Видим неколико људи у оделима чекају делегацију. Класични комунистички апарачици. Полтрони комунизма. Стоје понизно и чекају долазак будућег Друга Првог. Шефа! Тада се сетим да сам једини без одела. Не носим одела. Тачније, немам одело. Срамота! Пристојно сам обучен, али немам одело и кравату. Заменик да је тражио да дођем у оделу, не бих дошао, јер га немам.
Напокон, улази делегација. Пингвини на вратима се узбунише. Стоје мирно у шпалиру. Прсти су на шаву панталона. Сагињу главе у знак поздрава. Улази њих десет. Сви у тамним оделима. Уморна бирократска лица комунизма у проблемима. Седају за дугачак уздигнут сто насупрот нас у сали. На средини стола, у центру, седа човек накострешене косе, подигнуте главе, великог чела, избачене браде, уредно обријан и насмејан. Одудара од ових уплашених и измучених партијских пацова. У његовом држању има нечега надменог, набуситог, изазовног и бахатог. Погледао је препотентно и оштро, својим упалим, свињским окицама, по нама у сали, забацио главу, избацио браду, отворио неку фасциклу и почео повишеним гласом да говори.
Одсечним, сигурним, препотентним, наученим у комитететима, партијским фразетинама почео је да нам говори о значају банкарства за нашу привреду и државу. Његова уиграна театралност и увежбана поза су ми додатно повећале нервозу, јер су ми се гадили такви комунистички уштављени типови у тамним оделима, извучени из стаљинистичких шињела, однеговани у једноумљу градских комитета и издресирани контролом њихових тупавих статута и партијских билтена, па сам морао добро да се сконцентишем да бих некако успео да разумем тај партијски говор препун флоскула и поштапалица. Суштина је била у следећем, Градски комитет је хтео да предложи Савезу комуниста Србије, на предстојећем партијском Конгресу, платформу за реформу банкарског система у Србији, па је будући Друг Први сазвао банкаре да, као некадашњи њихов колега, банкар у покушају, политичар на привременом раду у банци, чује њихово мишљење.
Шта мисле другови банкари о тој његовој идеји да се у Србији успоставе два моћна банкарска система и да се тако концентрише и укрупни капитал банака. Мислио је да се ојача и укрупни систем Београдске банке и систем Инвестбанке, док је моја Југобанка основна банка Београд била у систему Југобанке удружене банке Југославије, која је пословала по читавој територији Југославији, па је, самим тим,због сукоба република, претпостављам, морала да се приклони неком од ова два мутантска система које је замислио велики комунистички реформатор Друг Први. Када је завршио свој наступ, после пола сата излагања, победоносно је погледао по сали, тражећи подршку банкара за ову његову генијалну идеју.Почео је да агресивно прозива, као ђачиће у школи, српске банкаре да се изјасне.
Банкари су били врло уздржани. Нису хтели да излећу испред руде. Разни партијски ветрови су још увек дували београдском чаршијом и још се није знало који ветар ће да надвлада. Партијски активисти из комитета,који су очито имали добре информације о распореду будућих снага у Партији први су се јавили, да би прекинули непријатну тишину, која је била толико глупава да је убијала здраву памет. Наравно, знајући на коју страну је ветар дувао, подржали су генијалност ове идеје Друга Првога. Након тог, непријатног и несносног подилажење, настала је поново она ступидна тишина. Тишина која убија интелигенцију. Тишина која вређа душу. Тишина која постаје несносна. Друг Први, насмејан и озарен подршком партијских авлијанера, позвао је остале присутне да се слободно јаве и да изнесу своје мишљење.
Хајдемо другови, за банкаре је време новац.
Одушевљени смех прозваних банкара овом успелом шалом.
Изнервиран насилним смехом, поданичким додворавањем, лицемерним подилажењем и понизним погледићима са стране, да се случајно не направи нека велика грешка, баналним калкулацијама каријериста и кукавичлуком присутних банкара, јавио сам се и представио. Устао сам и упитао предлагача и уводничара да нам објасни како је уопште дошао до те генијалне идеје да Србија треба да има два банкарска система? На основу којих истраживања тржишта или економских анализа је он то закључио? Можемо ли да добијемо те урађене прорачуне? Зашто да имамо два система? Зашто нису предвиђена три или више банкарских система?Може ли да нам се покаже математика тог предлога. Или, зашто није предложио један јединствен банкарски систем? Тако се лакше управља банкама. Односно, намерно сам карикирао да све изгледа још бесмисленије, зашто се не предложи да се потпуно укину банке и да посао банака раде партијски комитети? Тражио сам, дакле, да нам објасни математику свог изнетог предлога. Како је економија математичка наука и ради са егзактним бројевима, како нема произвољности у анализама, створена је данас и примењена у пракси економетрија, која може прецизно да израчунава, прати и контролише све статистичке економске податке са тржишта, онда предлагач мора да изађе са конкретним и детаљним показатељима и подацима да би могла да се донесе тако значајна одлука за државу. Тада ми можемо, упознајући се са израђеном стручном анализом, да се определимо. Овако, како нам је представљено, све је потпуно произвољно и економски неодрживо. Наиме, руши се тржишни начин пословања, руше се економски принципи слободне конкуренције и намеће нам се политички волунтаризам у коме је све могуће, па тако неки дрски предлагач може да се осмели и да изађе са предлогом да се, у интересу Србије, потпуне укине банкарство, као непотребна капиталистичка измишљотина. Говорио сам отворено и без икаквог снебивања. На моменте сам употребљавао и сленг улице, јер сам знао да то партијске апаратчике из комитета највише нервира.
Мој наступ је изненадио све присутне. Били су запрепашћени. Видео сам им то по уплашеним лицима. Зар се тако говори пред Другом Први. Био сам најмлађи на том скупу и нико није очекивао овакав мој наступ. Нисам чак био ни у оделу. Заменик директора моје банке је побелео од муке. Није се овоме надао ни у сну. Сигуран сам био да се покајао што ме је позвао да кренем на овај састанак. Остали банкари су зачуђено гледали у мене, док је једино старија госпођа из првог реда, ситна и обучена као да иде на пијацу, окренувши се према мени док сам говорио, благонаклоно климала главом и одобравала моје речи.
Банкари су почели, ослобођени мојим наступом, да износе своје ставове, бираним речима, сагласили су се да мора добро о свему да се размисли, да мора да се направи темељна економска анализа и да не треба превише да се жури, док је она старија госпођа отворено рекла да је против таквог предлога и да то није добро за банкарски систем Србије.
Како се ти зовеш, друже? Упита ме насмејани Друг Први. Поновим своје име, седећи на столици. Намерно нисам хтео да устанем. Рекао сам шта сам имао.
Другови банкари, овако треба да се говори на стручним састанцима. Свака част, млади колега. Радујем се што имамо овакве младе банкаре. Својим примером си показао да не треба да бринемо за будућност нашег банкарства. Хвала и вама, драге колеге банкари, што сте се одазвали овом важном састанку. А ви, моји сарадници, изволите, одговорите нам где су вам математичке анализе. На основу којих економских параметара сте дошли до ових података.Који су прорачуни рађени? Где су вам у материјалима ти прорачуни? Зашто нам нисте доставили? Зашто остали у сали нису добили те материјале? Како мислите да раправљамо и доносимо тако важне одлуке, без математичких прорачуна? Шта кажете? Ћутите! Сагнули сте главу! Треба да сагнете главе! Не можемо на овакав бирократизован начин да мењамо Србију. То време је давно прошло. Требају нам нове снаге, које разумеју ново доба. Наш будући Конгрес мора да направи суштинки заокрет. Нећемо више да робујемо старим предрасудама. Другови банкари, предлажем, ако се ви слажете, да данас завршимо овај састанак, да дамо стручним службама рок од месец дана да направе детаљне прорачуне и да нам онда доставе материјал на одлучивање. На следећем састанку, након детаљне анализе и расправе, донећемо коначну одлуку. Ако се слажете, ја бих се захвалио свим присутним што су данас дошли и позивам вас на један заједнички ручак. Хвала.
Одушевљење. Аплаузи. Овације.
Банкари ми прилазе. Честитају. Тапшу по раменима. Заменик генералног директора је усхићен. Зацрвенео се у лицу од узбуђења.
Генерални директор ће бити одушевљен. Браво! Свака ти част! Поносни смо на тебе. Знао сам ја кога треба да позовем. Знао сам ја да ћеш се ти, мангупе, да јавиш.Нека, нека! Видиш да је Слоба одушевљен и да те је пред свима похвалио.
Ко је овај лик?
Слободан Милошевић, човече! Председник Градског комитета Савеза комуниста Београда. Само још неколико месеци. После постаје председник предедништва СКС. Први човек комуниста Србије. Запазио те је, човече. Лепо је говорио о теби. То је за нашу банку важно. Врло важно! Одличан си био. Не требају нам никакве интеграције. Нећемо да се утопимо у неке монополистичке системе. Идемо на ручак…
Не могу. Морам у банку. Имам много посла. Идите ви. Пожурите да заузмете добро место.
Идем, идем! Видиш како се они из провинције гурају.
Полако крећем према излазу. Неко ме зове. Неколико пута. Банкари ме вуку за рукав. Милошевић ми долази у сусрет. Пружа ми руку. Мека, пуфнаста шака. Покушава да буде чврста. Дрма ми снажно руку. Смеје се срдачно. Коса му се још више надигла.
Младићу,где си пошао. Идемо на ручак. Хоћу да причамо. Одличан си био.
Хвала. Морам у банку. Радим на тржишту новца. Немам времена за ручак.
Ха-ха! Браво! Прави профеионалац. Мора неко и да ради. Јави ми се ових дана. Обавезно се јави. Одвлаче га банкари. Излазим у ходник. Крећем према степеницама.Неко ме,опет, зове. Окренем се и угледам гопођу са пијаце, која ми иде у сусрет.
Свака ти част, Драгаш! Какве две банке?!? Ту су глупости. Не знам ко му је то улио у главу. Добро си му рекао. Разговараћу ја са њим. Нема од тога ништа! Ништа! Ја ти обећавам!
Извините, а ко сте ви?
О, извини,ја сам Борка Вучић. И немој да ми персираш.
/ 1986 /
Листићи из Дневника сећања
