Početna Tekstovi i kolumne Svedok Državnik i politièar

Državnik i politièar

886
0
SHARE

Uvek sam se pitao: koji je najteži posao? U prvo vreme, kada sam istinski poèeo da spoznajem svet oko sebe, mislio sam da je najteži posao život seljaka. Pogotovo ako je taj seljak iz surovog dalmatinskog krša i ako mora da krèi zemlju da bi mogao nešto da zaradi. Kada sam iz Gornje bašte kod Toèka, u mom selu Strmica kraj Knina, kao osnovac iznosio vreæe kapule i kumpjera na leðima, uz brinu koja je opravdavala naziv sela, da bi natovario magare i oæerao robu, prvo kuæi u trap a onda na pijacu, bilo mi je potpuno jasno poimanje viška vrednosti koga je detaljno objasnio Marks u „Kapital“-u.

Nekoliko godina kasnije, radio sam kao gimnazijalac par nedelja na trakama velike mašine fabrike kartona. Birao sam namerno treæu smenu jer se najviše plaæala, što je meni savršeno odgovaralo da bi brzo zaradio novac za izlaske, i tada sam potpuno razumeo delo F. Engelsa „Položaj radnièke klase u Engleskoj u XVIII veku“. Ista dikensovska atmosfera rada, bede, oèaja i beznaða lumpenproletarijata koga je crvena buržoazija ubeðivala da je na vlasti i da, kakva ironija, sprovodi èak diktaturu. Stari dobri Bakunjin bio mi je uvek bliži od gomile dobrostojeæih, uštavljenih birokrata iz omladinskih organizacija Cekaje, koji su dobijali stanove kao funkcioneri èim su poèeli da se briju, a danas su, posle višedecenijskog socijalistièko-komunistièkog mrsomuðenja po gradskim i republièkim foteljama, završili kao neoliberali u Armanijevim odelima, koji se bore za slobodno tržište, na kom nikada nisu zaraðivali, a sve protiv primitivnih i nazadnih sindikata i radnika koji ih, šta da se radi, veèito podseæaju na njihovu razbojnièku politièku prošlost.

Opet, silazio sam i u rudnike, ne doduše da kopam veæ da bolje upoznam uslove privreðivanja naših samoupravljaèa koje su nacionalsocijalisti na vlasti proglasili nebeskim narodom pod zemljom. Tada sam bio ubeðen da je to najteži posao i da svaki politièki skot koji tim muèenicima otme novac u procesu raspodele mora biti surovo kažnjen od neke više, nebeske sile koja, posle svega, ipak kažnjava rukom pravednika. Investirajuæi godinama u našu medicinu družim se sa našim vodeæim lekarima i divim se hirurzima verujuæi da upravo oni rade najteži posao jer svakoga dana u šakama drže živote ljudi. Ni pilotima nije lako kad nebeski narod podignu u nebeske visine i odgovaraju za njegovo bezbedno prizemljenje.

Kome je onda lako? Danas u Srbiji nikome nije lako ko živi od svog rada, a takvih je i najviše jer preko 60 odsto graðana živi ispod granice egzistencijalnog minimuma. A nije lako ni još 30 odsto graðana koji se bore da ne padnu ispod te sramne civilizacijske granice. Svima njima je teško. Imaju odgovornost prema svojoj porodici i sebi. Profesionalcima je teško jer postoji velika opasnost da, marljivo radeæi na svom poslu, nanesu štetu ne samo sebi, jer su oni plaæeni za to što rade, nego svojim nadležnim klijentima, što je profesionalno nedopustivo. Tako rudar može da povredi sebe ili kolege iz smene, pilot da upropasti posadu, putnike i avion, dok loš hirurg može da nanese bol odreðenom broju porodica zbog svog neznanja ili lošeg rada. Kada sve uzmete u obzir, gore navedena zanimanja mogu da ugroze, svojim èinjenjem ili neèinjenjem, živote odreðenog broja ljudi koji se nalaze u njihovoj neposrednoj blizini, dok taj profesionalac obavlja svoju delatnost. U svakom sluèaju taj broj ne može biti veæi od nekoliko stotina.

Poslovan èovek koji doðe na èelo neke moæne kompanije može, ako špekuliše, falsifikuje bilanse, uz pomoæ èuvenih oditorskih kuæa, pljaèka male akcionare, potcenjuje tržište i otvoreno krade za svoj menadžerski tim, da upropasti kapital nekoliko stotina hiljada ljudi. Neki od njih neæe preživeti surovu istinu da su prevareni, namagarèeni i pokradeni. Posao koji obavlja taj poslovni èovek taèno je toliko težak koliko je on svojih klijenata oštetio. Ipak, kako postajem sve stariji, shvatam da je najteži posao, posao koji može doneti najviše radosti ili nesreæe milionima ljudi, posao koji može promeniti tokove istorije neke nacije, posao koji stvara antièke junake ili tragiène pajace, posao koga svi potajno žude da obavljaju, mada nemaju harizmu i liène sposobnosti, upravo posao – državnika. Biti državnik je prema mom mišljenju, najteži posao koji može da padne na ramena obiènom smrtniku. Biti državnik i baviti se državom mogu samo istorijski odgovorni i zreli ljudi. Biti državnik znaèi razumeti tok istorije, shvatiti gde su izvorišta, koja je snaga poèetka, na koje pritoke možete raèunati, gde su opasni virovi i brzaci, koji talasi podižu nivo vode u koritu, kada može doæi do poplava, kakvo vreme može dovesti do istorijskih padova i gde se sva ta nagomilana snaga može izmeriti.

Hoæemo li mirno uploviti u široku deltu globalizacije, zadržavajuæi sopstveni miris i ukus, ili æemo pre vremena nestati kao ponornica u vlastitoj taštini i nacionalnoj ogranièenosti i gluposti, sve zavisi od nas samih. Država sve ovo mora da zna i da predvidi. Ukoliko želi da donese blagostanje zajednici koju predvodi, državnik æe se žrtvovati za ideje koje æe ga upisati u knjigu besmrtnih. Ovozemaljski život za njega postaje pakao i èistilište kroz koje mora da proðe pre nego što se pojavi na rajskim vratima kao kandidat za besmrtnika. Iskušenja na tom Odisejevom putu, u plovidbi kroz podvodne Scile i Haribde nacionalnih zabluda i samoobmana, lažnih mitova i umišljenih velièina, ogromna su i samo snagom svoje harizme državnik može odoleti zanosnim èarima Kirke ili èarobnoj muzici sirena, samo snagom svoje mudrosti može, bez zatvaranja oèiju i pokrivanja ušiju, da pronaðe put povratka u svoju prapostojbinu. Itaka je njegov konaèni cilj plovidbe.

Argonauti su svoje Zlatno runo stvorili u svojoj duši, a dugo lutanje kroz vekove uverilo ih je da smisao, svrhu i suštinu bivstvovanja moraju pronaæi u vlastitom smoiskušavanju. Nasuprot državniku, njegovoj božanskoj odgovornosti za državu i naciju, nalaze se politièari. Politièari su berzanski špekulanti, šibicari, preprodavci lažnih nada, šverceri opasnih zabluda, kradljivci tuðih ideja, paraziti narodnih nesreæa, pljaèkaši buduænosti, falsfikatori prošlosti, podvodaèi naivnih, prevaranti bez stila, banditi koji haraju, odmetnici od zakona, gusari koji uskaèu u naše živote; politièari su gomila frustriranih, nedokazanih, neiskazanih i osvetoljubivih skotova bez znanja i zanimanja, bez morala, koji grabe pohlepno, otimaju, prisvajaju, uzurpiraju, koji lažu, petljaju, muljaju, masturbiraju i ponižavaju sve one koji ne mogu da pristanu da uðu u tu politièku kaljugu, u taj svinjac bez prozora, gde se rokæe, žvaæe, pari, pije i ispuštaju vetrovi tako snažno da grmljavina debelog creva zagluši svaku moralnu, pametnu i poštenu ljudsku misao i nameru.

Zar u tom svinjcu treba da živimo? Hoæemo li se zaista pretvoriti u Orvelovu životinjsku farmu? Hoæemo li na kraju svih krajeva, nestati kao Pompeja pod vlastitom, užarenom lavom primitivizma i gluposti koja danas izbija iz otvorenih usta – vulkana srpskih politièara? Lavina besa, mržnje, zavisti, pohlepe i sebeljublja preplavila je našu politièku scenu. Graðani se dave u nemaštini, podižu ruke na sebe iz oèaja, ubijaju druge iz beznaða, iseljavaju se da se ne bi ugušili u politièkom smradu koji vonja iz tih otvorenih usta i tiho umiru umanjujuæi svake godine nadu nacije da æe uprkos svemu, biološki da opstane.

Nažalost, ostrašæeni politièari na vlasti i oni koji su im opozicija ne znaju šta èine. Državnika, ponovo nažalost, nemamo. I to stanje traje veæ nekoliko vekova. Posle gašenja loze Stefana Nemanje, utemeljivaèa i vizionara, teško je naæi politièara za koga bih rekao da je državnik. Ta gomila kleptomana i psihopata, odbeglih štiæenika popravnih domova i ludnica, licemera, džambasa, ðilkoša i narcisoidnih malograðana koji su se, služeæi se svim sredstvima, makijavelistièki dokopali vlasti ne možemo da nazovemo državnicima. Sva njihova nastojanja da se upišu u Knjigu života i da tako ostanu zabeleženi uzaludni su jer se tih komedijaša i pajaca niko neæe seæati èim siðu sa vlasti.

Seæate li se vi možda ko je pre neku godinu bio ministar ili predsednik vlade? Gde su oni politièari – diktatori pred kojima se tresla èitava javnost? Ne postoje. Umrli su još za života. Privilegije i novac što su pokrali samo su žig na njihovim beznaèajnim životima. Podignuti dvorci su njihovi sopstveni zatvori. Osuðeni su bez suðenja. Zaborav je prekrio sve njihove zloèine. Ostale su samo žrtve koje pamte. I vreme kada se svode raèuni. Posle opijanja, banèenja i ludovanja sledi mamurluk i otrežnjenje. Danas se nalazimo u mamurluku. Zato nas toliko i boli glava.

Na svu sreæu, nekako smo preživeli pijano banèenje i protivljenje èitavom svetu. Mogli smo biti uništeni u ratu protiv èitavog sveta. Imali smo više sreæe nego pameti. Pravo je èudo da ova zemlja još uvek funkcioniše kakve su nas politièke barabe vodile. Opasnost je to što mamurni reformatori rasprodaju državu. To je najgori posao. Treba imati stvarno toliko mržnje u sebi da gurnete sopstveni narod u ponor. Otrežnjenje je poèelo. Graðani više politièarima ne veruju. Graðani traže državnika. A to je najteži posao.

Svedok

SHARE