Početna Sadržaj Osvetljenja Državni i nacionalni prioriteti Srbije

Državni i nacionalni prioriteti Srbije

829
0
SHARE

Srbija spada u red onih retkih zemalja čija se teritorijalna celovitost (teritorijalni integritet) dovodi u pitanje. Otuda je odbrana teritorijalnog integriteta Srbije od napada koji je došao spolja, a u poslednje vreme taj napad je podržan i iznutra, istina ne ništa naročito, ali i najmanja podrška iznutra prestavlja opasnost, njen suštinski prioritet. Moglo bi se u formi jasnog isticanja reći da je to prioritet svih prioriteta rečju sveprioritet. Napad na teritorijalnu celovitost Srbije preko pokušaja da se otcepe Kosovo i Metohija koji dolazi od Sjedinjenih Američkih Država i njenih trabanata uslovljava odbranu Srbije od njenog komadanja, razbijanja i zatiranja svim sredstvima. Odbrana celovitosti Srbije jeste prioritet koji je iznuđen spolja, agresojom koja je počela marta 1999. godine. On spada u onu vrstu prioriteta koju bismo u nešto slobodnijoj formi mogli nazvati i nametnuti, iznuđeni.

Drugi prioriteti spadaju u one koji bi se mogli svrstati u prioritete sa unutrašnjim poreklom, odnosno da su oni postali zato što je kroz niz godina i decenija od strane političke klase u Srbiji, propušteno da se uradi niz sistemskih stvari koje bi učvrstile Srbiju, učinile je manje ranjivom, među ostalim, i u pogledu teritorijalnih pretenzija na teritoriju države Srbije. Među njih, pre svih spadaju, kultruno-prosvetna zapuštenost srpskog društva uz lažnu predstau da smo ne samo najobrazovaniji nego i najkulturniji, što spada u domen manipulacije i samozavaravanja a sve u cilju lakšeg ovladavanja takvim društvom. Kulturno-prosvetni preporod spada u najvitalnije prioritete Srbije i srpskog naroda, jer je samo tako moguće ući u bespoštednu borbu u evropsko-svetskoj areni u kojoj je ta borba odavno započela. Važno je naučiti strane jezike, kompjuterski jezik i sve ono što sa sobom nose nove tehnologije, ali isto tako nije nevažno, šta će se na tim jezicima i tim komunikativnim sredstvima saopštavati, prezentovati i u konačnom braniti kao staav, kao vrednost, kao vlastitit nacionalni identitet.

Briga o svojim sunarodnicima u bližoj i daljoj dijaspori, naročito briga o Republici Srpskoj, gde je Srbija i garant pri potpisivanju Dejtonskog sporazuma kao i briga o položaju Srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj koje su u velikoj meri neprijateljski određene prema Srbiji, što još više otežava položaj Srba u tim totalitarnim državama, spadaju takođe u onu sferu koju slobodno možemo okvalifikovati državnim prioritetom Srbije.

Briga o položaju Srpske Pravoslavne Crkve , koja je to se pokazuje i po silini napada na nju, oduvek i zauvek predstavljala i predstavlja osnovni stub odbrane Srpskog identiteta i državnosti Srba mora biti nezaobilazni prioritet Srbije.

U jednu reč, prioritete Srbije, državne i nacionalne,

čini ili čine one oblasti života i postojanja koje predstavljaju vitalne tačke opstanka Srpskog naroda.

Jednako tako u važan prioritet spada i nužnost promena političe elite gotovo u celini, na srpskoj politčkoj sceni iz razloga što ne samo da nisu u stanju da reše prioritetna, nego ni osnovna pitanja Srbije, i zato što je u većini slučajeva upravo ta politička klasa doprinele padu Srbije na jednu od najnižih tačaka u njenoj modernoj istoriji. Umesto govora o eliti ispravnije je govoriti o politčkoj klasi, jer se ta klasa ni po najnižim kriterijumima ne može nazvati elitom, osim ako elitu ne tumačimo kao zaseban sloj u društvu bez vrednostno-kalitiativnog kvalifikovanja). Promena političke klase jeste neophodna i zato što ne mogu, nije logično, da oni koji su doveli do sunovrata doprinesu razsunovraćivanju Srbije, da oni koji su upropaštavali sada spašavaju Srbiju. Predstavnici političke klase u Srbiji deluju uglavnom umorno, iscrpljeno i istrošeno, bez neophodne svežine i originalnosti koja je nužna za nacionaolni preporod kakav je neophodan Srbiji i Srpskom narodu. Tekuća izborna kampanja najbolja je potvrda za ovakvu ocenu. Parazitiraju jedni na drugima u besmislenim i bespredmetnim polemika. Ušančeni u svoje paritijske rovove iz kojih ne vide ni sami sebe, a nekmoli protivnika.Svojim ponašanjem pasivizuju narod i čine ga nezainteresovanim za svoju sudbinu. Vlast deluje suviše opoziciono, po sadržaju, primedba koje stavlja upućuje i nesvesno sama sebi. Opozicije u Srbiji praktično i nema. Stvaranje opozicije u Srbiji spada takođe u jedan od prioriteta Srbije. Stvaranje, u smislu da opozicija uistinu bude opozicija a ne deo vlasti sa privilegijama ali bez odgovornosti. Umesto da se pitamo za materijalno stanje političara, što je postala moda srpskog političkog ponašanja, logičnije bi bilo da se upitamo, za njihovo mentalno- moralno stanje. Periodi sardnje među pojedinim teško skrpljenim koaliconim partnerima mere se mesecima a njihovi nesporazumi su decenijski. Srbija ne sme biti talac ni žrtva ničijih poltičkih taština i ličnih nesporazuma. Politika je da podsetimo, na ono što svi znamo javna, opšta a ne privatna i lična stvar. Strančaranje je ispred državotvornosti. Pokušavaju rasčišćavanjem starih računa da uspostavljaju novu politiku. Obračuni iz njihove prošlosti trebalo bi da budu osnova za Srpsku budućnost. To ne samo da nije moguće nego je i nemoralno i potcenjuje zdrav razum za sada još zdravog naroda. Savršeno nelogično, ozbiljno opasno. Gotovo bi se moglo zbirno oceniti da niko od ključnih aktera na političkoj sceni Srbije ne zna šta hoće, u najboljem slučju znaju šta neće. A to nije dovoljno. Politički amaterizam, uz časne izuzetke, politička arogancija, bezidejnost, nedoraslost i stručna i moralna, autoritarnost unutar svojih stranaka, glavna su odlika ponašanja novouspostavljene političke klase i njenih lidera i liderčića. Otuda je njihova postepena promena prioritetna zadatak koju je neophodno uraditi, preko nacionalne inicijative, jedne vrste pokreta za opstanak Srbije. Problemi Srbije se ne tiču njene političke klase, oni se tiču srpskog naroda i građana Srbije, otuda smatram da problem mogu da reše samo oni koji imaju interes da se on reši, sve drugo spada u čistu utopiju i dodatno samozavaravanje koje bi i dalje ostavljalo utisak da se bez te političke klase ne može.

Teritorijalno definisana, bez gubitaka u tom smislu, kulturno-prosvetno preporođena Srbija bez bilo kakve nedoumice i oklevanja prionuće na svoj ekonomski razvoj jer bez prethodne dve komponente ekonomski razvoj Srbije išao bi u korist drugih a ne onih čija je ona zemlja. Ekonomski preporod moguće je na osnovima teritorijalne neupitnosti i kulturno-prosvetnog konstituisanja na osnovama modernog potencijala i kultrunog nasleđa što sve skupa znači odbranu identiteta i suvereniteta.

Na žalost, ili na sreću, treba na kraju konstatovati i to da Srbija nema problema koji nisu prioritetni. Svi njeni problemi su vitalni tiču se opstanka, i oni pobrojani i ne pobrojani. Otuda je rešavanje tih problema izazov koji stoji pred Srbijom i njenom eltom i on može biti rešen samo ukupnim naporom celon naroda. Stranački pristupi, oslobođeni opozicione komponente u političkom delovanju i njene korektivne uloge, samo će dovoditi do daljnjeg propadanja Srbije. Otuda učešće u takvom izazovu predstavlja čast svakom onom koji nije ravnodušan prema sudbini svoje zemlje Srbije i Srpskog naroda.

Potpisnik ovih redova, iz različitih razloga, a neki od njih su ovde i nabrojani i odnose se i na njega, ne smatra sebe nikakvom političkom alternativom, političkih aktivistom, ali ono od čega ne želi i neće odustati, jeste briga za svoj narod i svoju otadžbinu.

Nakon ovakvog evidentiranja problema-prioriteta Srbije nekako bi bilo logično očekivati da se daju, makar i u naznakama i neki predlozi za rešavanje problema i ostvarivanje prioriteta. Oni će u ovoj prilici izostati iz razloga što smatram da svaki pojedinačni poduhvat, makar i u formi predloga za rešavanje problema i ostvarivanje prioriteta Srbije, jeste suviše donkihotivski, i pre bi upućivao na neralnost takvog pojednica nego na njegovu sklonost ka podvigu. Stoga i mislim da bi jedan od onih prioriteta Srbije, koji bi se moglo nazvati i metodski – jeste to da se odustane od individualnog podvižništava (vreme vođa deo je ne samo srpske prošlosti i drugog vremena i drugih epoha) u rešavanja kolektivnih problema. Došlo je vreme da se prema problemu odmeri i sredstvo za njegovog rešavanje.

U tom smislu smatram da bi bilo dragoceno, tačnije jedino delotvorno, da se u rešavanju srpskih priorteta pođe od kolektivne pameti, od zajedničkog zauzimanja za zajedničku stvar. Svako pojedinačno mišljenje jeste dobrodošlo, ali ono je po mojoj oceni, makoliko inače bilo celovito i dobro, nedovoljno i samo može celu stvar učiniti nerealnom, a potom i izazvati, demotivaciju ne samo za onog koji je to pokušao, nego i onih koji to sa razumnom zainteresovanošću prate a nadam se da je u Srbiji i Srpskom narodu taj broj u zoni one kritične mase koja je moćna da smogne napor za nacionalni preporod koji u srpskom slučaju na početku 21. veka ujedno znači i nacionalni opstanak. Jedan od pokušaja stvaranja kolektivnog punkta za sabiranje misli o tome šta nam je činiti jeste i Centar za geostrateška istraživanja koji je organizator i domaćin ovog našeg skupa.

Borivoj Rašuo

SHARE