Pre nekoliko meseci amerièki Kongres je otpoèeo raspravu o bezbednosti aerodroma nakon teroristièkih napada od 11. septembra. Kljuèno pitanje je bilo, kome æe kongresmeni poveriti obezbeðenje aerodromske zgrade – državnim ili privatnim kompanijama? Bez velike rasprave svi kongresmeni su glasali da se obezbeðenje aerodroma poveri državnim kompanijama. Interesantno je bilo objašnjenje: zbog nacionalnog interesa! Zamislite da se neka slièna rasprava o nekom važnom državnom pitanju vodila u našem parlamentu. Zamislite da neko kaže, recimo, da reforme, privatizacija ili liberalizacija nisu u nacionalnom interesu. Od zaglušujuæe buke pojedinih nevladinih organizacija, kombi stranaka, instituta za pranje stranih donacija i profesionalnih zaštitinika stranih interesa ne bi se moglo živeti.
Sve što ima nacionalni predznak danas je – out.
In – je biti na donacijama.
In – je razmišljati tuðom, birokratizovanom glavom.
In – je ponavljati budalaštine dobrostojeæih malograðana.
A najviše ste u trendu ako ste tehnomenadžeri i sprovodite reforme. Jer tehnomenadžeri su surovi pragmatièari i znaju šta unapred drugi traže od nas. Tehnomenadžeri ne priznaju nacionalne, državne, verske i kulturne razlièitosti. Za njih je sve to – isto! Zastarelo i primitivno. Robotska civilizacija ne trpi posebnosti.
Otud sve prisutnija teorija o državi kao preduzeæu. Vrhunac takvog razmišljanja napisao je nedavno u èlanku »Monstrumi konaèno dolaze i kod nas«, g. B.Ž. Ljutiæ (»Biznis« Danas 14. januar 2002). U tom èlanku se kaže »ima mišljenja da globalizacija, integracija i reintegracija podrazumevaju potpuno demontiranje nacionalne države što se možda piscu ovih redova èini sve lepšom tezom… a do kraja ovaj recept podrazumeva odustajanje od bilo kakve nacionalne politike, identiteta vrednosti i ciljeva što je samo po sebi odlièan cilj za odliène strategije«.
Znaèi, krajnji cilj nije da preduzeæe bude samostalno, veæ da ono postane filijala multinacionalnih kompanija. Autor je oduševljen udruživanjem mega kompanija i tepa im da su – monstrumi?! Društvo, kome, dakle, treba da težimo je društvo monstruma! Da li su graðani Srbije spremni da žive u svetu èudovišta? Ko garantuje da jednog dana neæemo svi biti pojedeni od pobesnelih monstruma? I èemu život ako ga završavamo kao hrana za izgladnele monstrume?
Ako poðemo od teze da je država preduzeæe, onda se postavlja pitanje: ko je vlasnik tog preduzeæa? Ako su vlasnici tehnomenadžeri, èemu oni teže, onda je njihov interes direktno suprotan interesima graðana, to jest radnika. Svaki vlasnik teži da ostvari što veæi profit i zbog toga smanjuje sve troškove. Plate radnika, to jest primanja graðana, su za vlasnika trošak i on na sve naèine teži da ih smanji. S druge strane, radnici, to jest graðani, žele što veæe plate i što bolji životni standard.
Prema tome, graðani i tehnomenadžeri æe biti u veèitom sukobu interesa koji se može završiti, kad ne postoji pravna država, ili tiranijom manjine ili diktaturom proletarijata. Ako su graðani vlasnici preduzeæa, to jest države, neka vrsta akcionara, onda se postavlja pitanje: koja je funkcija tog preduzeæa? Ako država preduzeæe treba da ostvari što veæi profit, kako bi akcionari- graðani uzeli što veæe dividende, onda se funkcija država svodi samo na materijalnu korist njenih graðana. Tako bi država blagostanja bila ona u kojoj bi bio najveæi prihod stanovništva.
Meðutim, današnji razvoj civilizacije govori da to baš nije tako. Kada bi država bila preduzeæe, onda bi se svi odnosi izmeðu graðana završavali na analizi robno novèanih interesa. Tako bi društveni razvoj dobio apsurdni oblik i imali bismo sledeæe anomalije: uspeh lekara bi se merio brojem pacijenata, tako da bi veæi broj pacijenata donosio veæi prihod lekarima. Znaèi, što je društvo bolesnije, to je u interesu lekarske struke. Interes duvanske industrije je da svi graðani puše, bez obzira što æe se poveæati smrtnost stanovništva. Interes mafije je da se što više roba prodaje na crnom tržištu i da mafijaške porodice zamene legalne državne institucije.
U svim ovim i mnogim drugim sluèajevima vidimo da je nemoguæ neoliberalni koncept upravljanja državom koji sve vodi na ogoljeno tržište.
Postoje u ljudskim odnosima i zajednici pojave koje uopšte ne zavise od ponude i potražnje. Kako se može vrednovati recimo: ljubav, prijateljstvo, patriotizam, nacionalna oseæanja, privrženost ideji, moralni kodeksi ili poimanje istine i pravde? Kojim novèanim jedinicama se to može izraziti?
Da zakljuèim, nemoguæe je svesti državu na preduzeæa. Jednostavno, to je neizvodljivo. Država je mnogo složeniji sistem i ne bazira se samo na materijalnim interesima. Pa šta da radimo, upitaæete sigurno vi. Kako da se suprostavimo monstrumima? Ne vredi se suprostaviti, oni su mnogo moæniji i jaèi. Treba ih pustiti da se sami pojedu u svojoj pohlepnoj proždrljivosti. Tresnuæe o zemlju. Za nas, male države i narode, važno je samo, kad se to bude dešavalo, da ne padnu na nas. Treba se skloniti na vreme, jer je to u našem nacionalnom interesu.
Beograd, 02.05.2002. god.